Pred­sta­vom „Mo­je na­gra­de” ko­ju je iz­veo po­zna­ti be­o­grad­ski glu­mac Slo­bo­dan Be­štić, fi­ja­tov­ska pu­bli­ka se pr­vi put u isto­ri­ji FI­AT-a su­sre­la sa slav­nim austrij­skim pi­scem-ot­pad­ni­kom To­ma­som Ber­nhar­dom. Da li tre­ba re­ći – i u pot­pu­no­sti se uvje­ri­la da ovog in­te­lek­tu­al­ca, ko­ji je cio svoj ži­vot ži­vio i stva­rao u oštrom su­ko­bu sa su­na­rod­ni­ci­ma, ni­ma­lo slu­čaj­no pra­ti ore­ol pro­ro­ka pro­pa­sti evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je.
„Mo­je na­gra­de” su na­sta­le kao autor­ski pro­je­kat Slo­bo­da­na Be­šti­ća i Ma­je Pe­le­vić, a Ber­nhar­dov tekst ko­ji je pro­na­đen u fi­o­ci rad­nog sto­la na­kon nje­go­ve smr­ti, pre­ve­la je na srp­ski Bo­ja­na De­nić. Ujed­no, to je pr­vi pre­vod me­mo­ar­skog pro­znog tek­sta Ber­nhar­da, ali i svjet­ska pre­mi­je­ra pred­sta­ve na­sta­le na osno­vu nje­ga. Re­di­telj­ski kon­cept i dra­ma­tur­gi­ju pred­sta­ve „Mo­je na­gra­de”, pre­mi­jer­no iz­ve­de­ne u apri­lu, pot­pi­su­je Ma­ja Pe­le­vić, a po­red Be­šti­ća na sce­ni se po­ja­vlju­je i su­fler­ka be­o­grad­skog Na­rod­nog po­zo­ri­šta Gor­da­na Pe­trov­ski.
Sub­ver­ziv­nost slav­nog austrij­skog pi­sca, ko­ji je još za ži­vo­ta za­bra­nio da se nje­go­ve dra­me i knji­ge pri­ka­zu­ju i ob­ja­vlju­ju u Austri­ji, iako na­pi­san osam­de­se­tih, ak­tu­el­ni­ji je sa­da vi­še ne­go ika­da, na­ro­či­to po­sli­je sve­ga što smo vi­dje­li od po­čet­ka iz­bje­gič­ke kri­ze. Či­ni se, kao da je na­pi­san ju­če.
– Ber­nhard pri­pa­da onim ma­lo­broj­nim pi­sci­ma či­je su te­me vječ­ne. Ni­smo se ba­vi­li na­sil­nim osa­vre­me­nji­va­njem Ber­nhar­da, jer ne­ma po­tre­be. Na­ža­lost, ni­je se svi­jet baš mno­go pro­mi­je­nio. Vi­dje­li smo ra­to­ve, iz­bje­gli­ce, ta­ko da je ovo što da­nas vi­di­mo sa­mo je po­na­vlja­nje, sa­mo što sad ni­smo iz­bje­gli mi, ne­go Si­rij­ci. Da­kle, ni­šta no­vo. Okol­no­sti ko­ji ži­vi­mo to­li­ko su dra­ma­tič­ne da ona Ber­nhar­do­va re­če­ni­ca na kra­ju dra­me „pri­je 50 go­di­na Evro­pa je bi­la baj­ka, ko­ja je sad mr­tva” pot­pu­no tač­na. To je moj naj­du­blji osje­ćaj kao čo­vje­ka, pa sam u jed­nom tre­nut­ku pot­pu­no pre­stao da vje­ru­jem u kon­cept uje­di­nje­ne Evro­pe. Na­rav­no, mi­slim da ne­ma­mo ni­ka­kvu al­ter­na­ti­vu, što je tra­gič­no. Ući će­mo jed­nog da­na u tu Evro­pu, ali sa­če­ka­će nas ko­sti ko­je ste vi­dje­li na sce­ni – ka­zao je, ne bez gor­či­ne, Be­štić.
„Mo­je na­gra­de” su ži­vi do­kaz da je Ber­nhard bio pro­rok ko­ji je pred­vi­dio ra­to­ve, iz­bje­gli­ce i, ka­ko ka­že Be­štić, „sve ne­ga­tiv­no što je EU pot­po­mo­gla u pro­te­klih tri­de­se­tak go­di­na”...
– I ta­ko, ode moj ži­vot če­ka­ju­ći ne­ko bo­lje sju­tra, jer na­ša ci­vi­li­za­ci­ja, oti­šla je u po­gre­šnom prav­cu. Bez ovog kra­ja tek­sta ova pred­sta­va ne bi pru­ži­la ka­tar­zu, ko­ja je pu­bli­ci, kao i me­ni, po­treb­na. Evro­pa je mr­tva, ali mo­ra­mo u nju da uđe­mo. Ka­da bi ne­što mo­gli da po­pra­vi­mo ne­ka to bu­de sa vi­še ljud­sko­sti – ka­že Be­štić.
On ne kri­je da je pred­sta­va „Mo­je na­gra­de” na ne­ki na­čin naj­zna­čaj­ni­ji pro­je­kat ko­ji je ura­dio u po­sled­njih de­se­tak go­di­na. Jer, ka­ko ka­že, po­go­dio je srž nje­go­vih osje­ća­nja, ski­nuo plašt sa nje­go­ve gor­či­ne i skep­tič­no­sti ko­ju osje­ća ka­da je u pi­ta­nju isto­ri­ja i još vi­še bu­duć­nost.
Iako sve ze­mlje re­gi­o­na ima­ju svo­je pro­ble­me, ka­ko is­ti­če ovaj glu­mac, sve to je na­lič­je istog. Naj­tra­gič­ni­je je što se iste stva­ri do­ga­đa­ju u uje­di­nje­noj Evro­pi, pa se či­ni da pro­sto na­ša žud­nja za ula­skom u EU ne­ma smi­sla. Ali, ta­ko ka­ko je, is­ti­če glu­mac ko­ji, baš kao i Ber­nhard, ali 30 go­di­na ra­ni­je, osje­ća istu skep­tič­nost i iro­ni­ju.
– Čak ni u po­gle­du ljud­skih pra­va i slo­bo­da – ne ide. Sad kad ta­mo pa­le dža­mi­je, to je nor­mal­no. Kad smo mi to ura­di­li 2004. gr­mje­lo se sa svih stra­na na nas. To je iro­ni­ja ko­ja kri­je tra­ge­di­ju ogrom­nih raz­mje­ra. No, ni­sam ja ta­ko crn, ni­ti smo Ma­ja i ja že­lje­li lju­di­ma da po­nu­di­mo mrak. Ipak, slo­ži­li smo se, a to smo htje­li da po­stig­ne­mo ovom pred­sta­vom, da je lje­vi­ca, mo­žda, naj­bo­lje rje­še­nje. Jer, ima­mo pra­vo da ima­mo od­mor, da ide­mo u pen­zi­ju pri­je 70. go­di­ne, da ima­mo bo­lo­va­nje kad smo bo­le­sni... - ka­že glu­mac ko­ji, kad ga ču­je­te, zvu­či kao gla­sno­go­vor­nik ka­kvog sin­di­ka­ta od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je... za­pra­vo od Grč­ke do Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i Ru­si­je.
Stva­ri ta­ko sto­je, ka­že Be­štić, a umjet­nost i umjet­nik u nje­noj slu­žbi, sa­mo ima­ju ulo­gu da svo­jim dje­lo­va­njem lju­di bo­lje ra­zu­mi­ju vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo. U to ime na­sta­la je i pred­sta­va „Mo­je na­gra­de”.
Ka­ko je Ber­nhard neo­po­zi­vo za­bra­nio da se nje­go­va dje­la ob­ja­vu­ju u Austri­ji, nje­go­voj do­mo­vi­ni, sma­tra­ju­ći da ta dr­ža­va pot­ce­nju­je svoj na­rod, po­seb­no in­te­lek­tu­al­ce na­klo­nje­ne kri­ti­ci, pred­sta­vu „Mo­je na­gra­de” Austri­jan­ci si­gur­no ne­će vi­dje­ti na tlu svo­je zem,lje. Ali, usko­ro ho­će Iran­ci, gdje će ovaj ko­mad bi­ti iz­ve­den, a mo­gu­će je go­sto­va­nje i u Nje­mač­koj i još ne­kim evrop­skim ze­mlja­ma, na­ja­vlju­je Be­štić. S.Ć.


Omaž Ho­dži­ću

FI­AT se na­sta­vlja go­sto­va­njem pred­sta­ve „Mu­škar­či­ne”, na­sta­le u pro­duk­ci­ji Bi­tef te­a­tra i Cen­tra E8, ko­ja će bi­ti iz­ve­de­na ve­če­ras u KIC-u „Bu­do To­mo­vić” u 20 ča­so­va. „Mu­škar­či­ne” su po­zo­ri­šni do­ku­me­ta­rac o mu­ško­sti ov­dje i da­nas, a pot­pi­su­ju ga Mi­le­na Bo­ga­vac i Vo­ji­slav Ar­sić, dok su ko­a­u­to­ri i iz­vo­đa­či Alek Sur­tov, Ži­va­di­no­vić Gr­gur, Jo­van Zdrav­ko­vić, Mar­ko Pa­na­jo­to­vić, Ne­ma­nja Pu­va­ča, Ni­ko­la Pa­vlo­vić, Uroš No­vo­vić i Rast­ko Vu­ji­sić.
U okvi­ru seg­men­ta Mon­te­ne­gro Art Ge­ri­la u 22 sa­ti u pro­sto­ru Ku­sle­vo­ve ku­će bi­će pri­re­đen omaž Džo­ni­ju Ho­dži­ću. Go­vo­ri­će Slo­bo­dan Mi­la­to­vić i Bal­ša Br­ko­vić. Bi­će pri­ka­zan i vi­deo por­tret Džo­ni­ja Ho­dži­ća, rad Mo­mi­ra Ma­to­vi­ća.