Svo­jim naj­no­vi­jim re­di­telj­skim ostva­re­njem, do­ku­men­tar­nim fil­mom pod na­zi­vom ,,Vi idi­te, ja ne­ću!”, ko­ji je na­kon pre­mi­je­re u Cr­noj Go­ri ne­dav­no pri­ka­zan i u Be­o­gra­du, Ha­dži Alek­san­dar Đu­ro­vić, po­ka­zao je i stva­ra­lač­ku zre­lost i hra­brost da se su­o­či sa te­škim te­ma­ma i po­tre­snim ljud­skim sud­bi­na­ma, ko­je pred­sta­vlja­ju isto­rij­sko svje­do­čan­stvo o zlo­či­ni­ma po­či­nje­nim nad srp­skim na­ro­dom na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Film ko­ji raz­ot­kri­va ko­sov­sko ras­pe­će, ve­li­ku tra­ge­di­ju i stra­da­nje Sr­ba sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, nje­go­vog vjer­skog i kul­tur­nog na­sle­đa, ko­je tra­je i dan­da­nas na­stao je na osno­vu knji­ge mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja ,,Lje­to­pis no­vog ko­sov­skog ras­pe­ća”. Film pra­ti tra­gič­na do­ga­đa­nja na pro­sto­ru Ko­so­va i Me­to­hi­je to­kom 1998. i 1999. Sa po­seb­nim osvr­tom na dra­mu ne­sta­log Mi­lo­ša Ćir­ko­vi­ća. Me­đu svje­do­ci­ma stra­da­nja Sr­ba i srp­skih sve­ti­nja na Ko­sme­tu, a ko­ji uče­stvu­ju u ovom fil­mu su pa­tri­jarh srp­ski Iri­nej, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, vla­di­ka Te­o­do­si­je, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je, vla­di­ka Da­vid, igu­ma­ni­ja Peć­ke pa­tri­jar­ši­je ma­ti Fe­vro­ni­ja, pro­to­je­rej-sta­vro­for Milj­ko Ko­ri­ća­nin, je­rej Pe­tar Ce­ro­vić i Đur­đi­na Ćir­ko­vić.
Ka­ko ste do­ži­vje­li pr­vi su­sret sa sud­bi­nom Mi­lo­ša Ćir­ko­vi­ća, ko­ja je pred­sta­vlja­la ve­o­ma te­žak i od­go­vo­ran za­da­tak za jed­nopg mla­di­og re­di­te­lja?
- Pro­šle go­di­ne, ka­da sam vi­dio fo­to­gra­fi­je hi­lja­da lju­di na pro­sla­vi da­na Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog i pre­pun put iz­me­đu do­njeg i gor­njeg ma­na­sti­ra, po­že­lio sam da sni­mim je­dan krat­ki film o tom do­ga­đa­ju i da kroz nje­ga pro­vu­čem i pri­ču o mi­tro­po­li­tu i nje­go­voj ulo­zi u bor­bi za oču­va­nje cr­kve u Cr­noj Go­ri. Ka­da sam se su­sreo sa njim pr­o­šle go­di­ne u ovo vri­je­me, re­kao sam mu za ide­ju i za­tra­žio bla­go­slov, a on je re­kao da fil­mo­va o Ostor­gu već ima i upu­tio me je na go­to­vo ne­po­zna­tu pri­ču o Mi­lo­šu Ćir­ko­vi­ću, po­sled­njem ko­sov­skog vi­te­zu, ka­ko ga on na­zi­va u svo­joj knji­zi „Lje­to­pis no­vog ko­sov­skog Ras­pe­ća”. Pro­či­tao sam i tu pri­ču, a i dru­ge, ko­je su za­pra­vo dnev­nič­ke za­bi­lje­ške i svje­do­časnstva za­pi­sa­na za vri­je­me mi­tro­po­li­to­vog bo­rav­ka na KiM i ta­da je po­čeo da mi se u gla­vi skla­pa film. Na­pra­vio sam kon­cept, si­nop­sis, iz­nio ga mi­tro­po­li­tu i nje­mu se ide­ja do­pa­la, te sam do­bio bla­go­slov da poč­nem sa ra­dom, ko­ji je on­da tra­jao de­vet mje­se­ci. U po­čet­ku sam osje­tio pri­ti­sak i strah ob­zi­rom da je ovo moj pr­vi du­go­me­tra­žni do­ku­men­tar­ni film, ali i da se ba­vim te­mom o ko­joj sam do tad znao pro­sječ­no - kao i ve­ći­na, ali sam vje­ro­vao i pu­stio da me vo­di i re­di­telj­ski in­stinkt, ali i pa­tri­ot­ski i vjer­ski.
Film pred­sta­vlja s jed­ne stra­ne dra­go­cjen do­ku­ment, s dru­ge je du­bo­ka ,po­tre­sna pri­ča ko­ja raz­ot­kri­va li­ce isti­ne, prav­de i ne­ljud­ske, var­var­ske zlo­či­ne na­či­nje­ne nad srp­skim na­ro­dom. Ka­ko ga kao umjet­nik i nje­gov autor de­fi­ni­še­te?
- Na aka­de­mi­ji su nas pro­fe­so­ri uči­li o ra­zli­ci iz­me­đu autor­skog do­ku­men­tar­nog fil­ma i te­le­vi­zij­skog do­ku­men­tar­ca ili re­por­ta­že. Tru­dio sam se da na­pra­vim do­ku­ment, ba­zi­ran na spi­si­ma po isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma, sa ak­te­ri­ma ko­ji su i da­nas ži­vi, a da sve to bu­de kroz ne­ti­pi­čan i autor­ski pri­stup, ta­ko da film ima pu­no ele­me­na­ta - fo­to i vi­deo ar­hi­vu, mo­je snim­ke sa Me­to­hi­je, in­ter­vjue, ci­ta­te, ko­sov­sko-met­ho­ji­ske pje­sme u iz­ved­bi Sve­tla­ne Ste­vić i gu­slark­su pje­smu o Mi­lo­šu Ćir­ko­vi­ću u iz­ved­bi Bo­ška Vu­ja­či­ća. Film je du­go­me­tra­žni i iza­zov je bio na­pra­vi­ti nit ko­ja vo­di kroz pri­ču i iz­bo­ri­ti se sa mno­štvom ma­te­ri­ja­la - da ne bu­de do­sad­no, a da se ni­šta va­žno ne pro­pu­sti­ti. Film je sa­da kre­nuo svo­jim pu­tem, u su­sret do­ma­ćoj i stra­noj pu­bli­ci, pa će ga nji­ho­ve re­ak­ci­je naj­bo­lje de­fi­ni­sa­ti. Va­žno je re­ći da film, iako je dra­ma, ipak za­vr­ša­va po­zi­tiv­no i sa op­ti­mi­zmom, hri­šćan­ski - na­dom, lju­ba­vlju i vje­rom.
U fil­mu ima­te vi­še sa­go­vor­ni­ka - vla­di­ke, sve­šte­ni­ke, mo­na­hi­nju. Či­ja Vas je pri­ča naj­du­blje po­tre­sla?
- Imam ve­o­ma jak sto­mak i ka­da gle­dam fil­mo­ve mo­gu da gle­dam ra­zno­ra­zne ho­ro­re i od­vrat­ne sce­ne i da imam pro­fe­si­o­nal­ni ot­klon, jer znam da je to film i da ni­je stvar­no i znam ka­ko je ne­ki efe­kat na­pra­vljen. A, ka­da sam da­ni­ma bi­rao ar­hi­vu za svoj film, u jed­nom tre­nut­ku, mo­rao sam da iza­đem na­po­lje i pro­še­tam, jer mi je bi­lo te­ško. Sre­ćom po pu­bli­ku, mo­rao sam da na­pra­vim iz­bor, ali ni­ka­ko li­je­po i cen­zu­ri­sa­no ne mo­že­te pri­ka­za­ti te zvjer­ske zlo­či­ne nad ne­vi­nim na­ro­dom. U svom tom uža­su, te­ško je oda­bra­ti naj­po­tre­sni­ju pri­ču, jer je sva­či­ja tra­ge­di­ja po­na­o­sob te­ška. Ne mo­že­te mje­ri­ti te­ži­nu pri­če o ne­sta­loj i ubi­je­noj dje­ci ili zlo­sta­vlja­nim star­ci­ma ili mla­dim po­stra­da­lim voj­ni­ci­ma, ili lju­di­ma ko­ji­ma su na ži­vo va­đe­ni or­ga­ni... Ali mi je sva­ka­ko naj­ve­ći uti­sak bio su­sret sa Đur­đi­nom, maj­kom Mi­lo­ša Ćir­ko­vi­ća. Sna­ga te že­ne, či­jih je pet si­no­va bi­li na ra­ti­štu, a kćer­ka kod ku­će, za­i­sta je ne­što fa­sci­nant­no i za pri­mjer. Sve je ma­nje ta­kvih maj­ki, ali i si­no­va kao što je bio Mi­loš.
Ka­ko je na­stao taj na­slov?
-To je re­če­ni­ca ko­ju je pro­to­je­rej-sta­vo­ro­fo­ru Ra­do­mi­ru Nik­če­vi­ću re­kao Mi­loš Ćir­ko­vić, to­kom nji­ho­vog po­sled­njeg su­sre­ta. Otac Ra­do­mir ga je po­sled­nji vi­dio ži­vog. Mi­loš je, na­kon pot­pi­si­va­nja Ku­ma­nov­skog spo­ra­zu­ma i na­pu­šta­nja KiM od stra­ne Voj­ske Ju­go­sla­vi­je, iza­šao da bi iz­veo bez­bjed­no svo­je ro­di­te­lje, ali se on­da vra­tio u svo­je Bje­lo Po­lje, za­ba­ri­ka­di­rao se u rod­nu ku­ću ka­ko bi bra­nio kuć­ni prag. Ka­da su i po­sled­nji sta­nov­ni­ci, pod prat­njom KFOR-a mo­ra­li da se eva­ku­i­šu iz se­la, 20. ju­na 1999. Mi­loš je mje­šta­ni­nu, ko­ji je sa ocem Ra­do­mi­rom do­šao da ga po­ve­de, re­kao upra­vo tu re­če­ni­cu. Ali on ni­je je­di­ni. Istu re­če­ni­cu je re­kla i ma­ti Fe­vro­ni­ja (igu­ma­ni­ja Peć­ke Pa­tri­jar­ši­je od 1957.) ka­da su htje­li da ih eva­ku­i­šu za vri­je­me po­gro­ma 2004. go­di­ne, ali 1999. go­di­ne - ka­da im je pa­tri­jarh Pa­vle po­nu­dio da on bu­de u Pa­tri­jar­ši­ji, a da ona i mo­na­hi­nje odu u ne­ki dru­gi bez­bjed­ni­ji ma­na­stir. Ma­ti je re­kla „Ko ho­će - ne­ka ide. Ja ži­va odav­de ne­ću”.
Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Usko­ro pro­jek­ci­je
za uče­ni­ke

Ka­kvi su da­lji pla­no­vi ve­za­ni za film?
- Film će ima­ti još jed­nu pro­jek­ci­ju po­čet­kom no­vem­bra u De­či­jem kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da, ka­da će bi­ti or­ga­ni­zo­van i pa­nel sa sred­njo­škol­ci­ma. To­me se baš ra­du­jem, jer me za­ni­ma ka­ko će oni re­a­go­va­ti na ovu pri­ču. Sva­ka­ko pla­ni­ram i do­ma­će fe­sti­va­le, a na­dam se da će i ne­ki od svjet­skih fe­sti­va­la uvr­sti­ti film u se­lek­ci­ju, iako to ni­je te­ma po nji­ho­vom uku­su. Ali eto, moj krat­ki film o Ja­se­nov­cu „Đur­đe­vak cr­ve­ni” ušao je u se­lek­ci­ju ka­ko fe­sti­va­la u Ja­ro­sla­vu, ta­ko i u Mon­tre­a­lu, sto­ga ni­je tač­no da se ne mo­gu po­mi­ri­ti Is­tok i Za­pad, te mi to da­je na­du i za film „Vi idi­te, ja ne­ću!”. Pla­ni­ra se i DVD iz­da­nje i te­le­vi­zij­ska pre­mi­je­ra u to­ku sle­de­će go­di­ne, ka­da će ve­ći­na gle­da­la­ca ima­ti pri­li­ku da ga vi­di. Po­tom ću film oka­či­ti na VI­MEO i ju­trub svo­je pro­du­ki­je „Alek­san­dri­ja Film”, te će to bi­ti vje­ro­vat­no naj­bo­lji i naj­br­ži put da lju­di mo­gu da vi­de film ši­rom svi­je­ta i da se ova isti­na pro­ši­ri. O dru­gim pla­no­vi­ma i pro­jek­ti­ma ne bih sad go­vo­rio, vi­še vo­lim da pri­čam o ono­me što sam ura­dio.