-Čla­ni­ci an­sam­bla Ate­ljea 212 Je­le­ni Đo­kić Ju­go­slo­ven­ski po­zo­ri­šni fe­sti­val „Bez pre­vo­da” u Uži­cu se po­sre­ćio i bio, na ne­ki na­čin, „od­skoč­na da­ska” u ka­ri­je­ri. Sa na­gra­dom „Ar­da­li­on” za naj­bo­ljeg mla­dog glum­ca 2000. go­di­ne, za ulo­gu Ka­ta­ri­ne u „Bo­ke­škom D-mo­lu” Cen­tra za kul­tu­ru Ti­vat, čvr­sto je za­ko­ra­či­la u svi­jet ma­šte na „da­ska­ma ko­je ži­vot zna­če”. Sa­mo go­di­nu da­na ka­sni­je po­no­vo do­bi­ja na­gra­du za naj­bo­ljeg mla­dog glum­ca ko­ja je no­si­la ime Av­da Muj­či­no­vi­ća, is­tak­nu­tog kul­tur­nog po­sle­ni­ka, ured­ni­ka kul­tur­ne ru­bri­ke li­sta „Po­li­ti­ka Eks­pres” i po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra te no­vi­ne, ovo­ga pu­ta za ulo­gu Oca Alek­se­ja u pred­sta­vi „Je­go­rov put” Gra­da te­a­tra Bu­dva.
Na ovo­go­di­šnjem ju­bi­lar­nom, dva­de­se­tom po re­du Ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu u Uži­cu Je­le­na Đo­kić je no­si­lac glav­ne žen­ske ulo­ge u pred­sta­vi „Ka­zi­mir i Ka­ro­li­na” Ate­ljea 212. Na­rav­no da joj Ju­go­slo­ven­ski po­zo­ri­šni fe­sti­val mno­go zna­či.
- Sta­sa­la sam uz ovaj fe­sti­val. Tih pr­vih go­di­na sam sve vri­je­me fe­sti­va­la pro­vo­di­la u Uži­cu, pa i par go­di­na ka­sni­je. Sve vri­je­me smo se dru­ži­li, i to su pre­li­je­pa sje­ća­nja. Na­ža­lost, iz­gu­bio se fe­sti­val­ski ose­ćaj, jer sve sa­da iz­gle­da kao obič­no go­sto­va­nje. Do­đe­mo, od­i­gra­mo pred­sta­vu i ode­mo. Je­di­no nas ovaj okru­gli sto i raz­go­vo­ri po­sli­je pred­sta­ve pod­sje­te da se ra­di o fe­sti­va­lu. Lič­no me ra­du­je da je užič­ki fe­sti­val ostao re­gi­o­nal­ni, i da je za­dr­žao od­red­ni­cu ju­go­slo­ven­ski, što go­vo­ri da ma­kar u kul­tu­ri re­gi­on ve­o­ma do­bro sa­ra­đu­je – ka­za­la je ona.
Već 25. no­vem­bra pla­ni­ra­na je pre­mi­je­ra fil­ma „Smr­dlji­va baj­ka”, po tek­stu i u re­ži­ji Mi­ro­sla­va Mom­či­lo­vi­ća, gdje Je­le­na Đo­kić igra glav­nu žen­sku ulo­gu, ko­ju je ostva­ri­la igra­ju­ći kao part­ner­ka Žar­ka La­u­še­vi­ća. Nju je ne­mo­gu­će vi­dje­ti na te­le­vi­zi­ji, a i film­ske ulo­ge su ve­o­ma ri­jet­ke.
- Na te­le­vi­zi­ji ne ra­dim. Ma­lo sam ove se­zo­ne bi­la po­sve­će­na fil­mu. „Smdr­lji­va baj­ka” je jed­na za­ni­mlji­va pri­ča o lju­ba­vi iz­me­đu dva bes­kuć­ni­ka. Po­zo­ri­šte je moj ži­vot, i po­sao ko­ji mno­go vo­lim. Sa­mo dva da­na na­kon go­sto­va­nja u Uži­cu na sce­ni „Zve­zda­ra te­a­tra” pre­mi­jer­no iz­vo­di­mo pred­sta­vu „Tram­vaj zva­ni že­lja”, u ko­joj ja tu­ma­čim lik Blanš. Ni­sam se na­da­la da ću ikad igra­ti tu ulo­gu, pa od nje već imam psi­ho­fi­zič­ke ti­ko­ve. Ali, ko­li­ko god da me raz­ne ulo­ge „raz­bo­lje­va­ju”, s dru­ge stra­ne me li­je­če i ja, baš ta­ko op­sta­jem u ovom po­slu i ovom lu­dom svi­je­tu.
I ona kao i lik Ka­ro­li­ne, sa ko­jim se tak­mi­či za na­gra­du na Ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu, is­ti­če da je ve­o­ma va­žno bi­ti od­go­vo­ran za svo­je po­stup­ke i živt­nu sud­bi­nu.
- To su sve ne­ka­kvi po­ku­ša­ji očaj­ni­ka, to je sve ta­ko ba­nal­no. Jad­ni lju­di ko­je po­kre­će strah. A ja imam po­tre­bu da ih ne­ka­ko pri­gr­lim pri­je ne­go što ih ša­ma­rom otri­je­znim i pro­bu­dim. Na ža­lost, ili sre­ću, sa­mi mo­ra­mo bi­ti od­go­vor­ni za svo­je po­stup­ke. Ta­ko je u obič­nom ži­vo­tu. Ako na ovo na­do­ve­žem svo­ju lič­nu pri­ču – sa­ma sam iza­bra­la da u mo­joj ku­ći ne­ma te­le­vi­zi­je, da pom­no pra­tim što mo­ja kćer­ka slu­ša od mu­zi­ke i što do­pi­re do nje od uža­sa zvu­ko­va ko­ji­ma smo iz­lo­že­ni sa svih stra­na. Tru­dim se da me li­ca po­li­ti­ča­ra, ko­ji nam iska­ču iz svih ćo­ško­va, ne do­ti­ču, i da mi dan ne po­či­nje s nji­ma, jer ima mno­go bo­ljih fra­je­ra sa ko­ji­ma vri­je­di za­po­če­ti dan. Ta­ko da sva­ki čo­vjek sa­da već mo­ra uze­ti svoj ži­vot u svo­je ru­ke, i jed­no­stav­no iza­bra­ti svoj put – ka­že glu­mi­ca.
S. TI­JA­NIĆ

Sli­čan se slič­nom ra­du­je
- Mo­ram pri­zna­ti i to da je mo­je okru­že­nje ne­ka­ko spe­ci­fič­no, a to je ono što po­la­ko do­la­zi sa go­di­na­ma. Ne­ka­ko mi se već su­ža­va­ju kru­go­vi pa­žnje i bli­skih lju­di, pa se pro­sto stvo­ri­la sfe­ra slič­nih. Sli­čan se slič­nom ra­du­je. U ta­kvom svi­je­tu uspi­je­vam da op­sta­nem, jer me­ni pri­ja. Od sve­ga ono­ga što mi ne pri­ja ja se po­vla­čim, jer ne umi­jem da se sa tim su­ko­bim. Mo­žda je ovo ku­ka­vič­luk, ali mi­slim da ta­ko se­be naj­bo­lje šti­tim. Mno­go mi je va­žni­je se­be za­šti­ti­ti ne­go ne­ko­ga po­vri­je­di­ti. Je­smo bom­bar­do­va­ni svim uža­si­ma, ali shva­ti­mo da je ovo naš ži­vot i ra­di­mo ono što je za nas naj­bo­lje.