-Šta bi­ste ura­di­li ka­da bi­ste uvi­dje­li da vam se dr­ža­va kre­će ka ti­ra­ni­ji? A, ako bi je­dan čovjek po­sta­jao isu­vi­še mo­ćan da li bi­ste i šta to ura­di­li da ga u to­me za­u­sta­vi­te? Ovo su pi­ta­nja ko­ja je po­sta­vio re­di­telj Ko­kan Mla­de­no­vić u pred­sta­vi „Ju­li­je Ce­zar”, Šek­spi­ro­voj dra­mi ko­ja je i po­sli­je 400 go­di­na ak­tu­el­na da pro­sto za­bo­li. Po­seb­no nas, na ovim pro­sto­ri­ma, ko­ji ne bi­smo uči­ni­li ni­šta – i ni­smo ura­di­li ni­šta (što smo do­ka­za­li, i do­ka­zu­je­mo, evo, već de­ce­ni­ja­ma).
Pu­bli­ka, ko­ja je do po­sljed­njeg mje­sta is­pu­ni­la Ve­li­ku sce­nu CNP-a, ne­tre­mi­ce je gle­da­la ovaj uz­bu­dljiv ko­mad. Što zbog te­me, što zbog Šek­spi­ra, što zbog bra­vu­ro­zne glu­me Ser­ge­ja Tri­fu­no­vi­ća (Brut), ko­ga su sa ve­li­kim ža­rom pra­ti­li glum­ci Sa­ša Tor­la­ko­vić (Ju­li­je Ce­zar), Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić (Ka­si­je), Je­le­na Mi­nić (Por­ci­ja i Kal­pur­ni­ja) i Mar­ko Mar­ko­vić (Ka­sko), kao i Ire­na Po­po­vić, še­sti član ovog an­sam­bla, ko­ji u ko­ma­du uče­stvu­je sa­mo kao glas iz sjen­ke.
Da­kle, sve što nam se do­ga­đa­lo, sve što nam se i sa­da do­ga­đa, o sve­mu ono­me što ne­mu­što po­ku­ša­va­mo da sa­bi­je­mo u par mi­nu­ta iz­li­va ljut­nje ka­da je po­li­ti­ka u pi­ta­nju, o sve­mu to­me pi­sao je Šek­spir. Po­sta­vio je pi­ta­nja ko­ja nas i da­nas mo­re. Ni­je po­nu­dio od­go­vo­re, ali… je­ste op­ci­je, ko­je ni­su jed­no­stav­ne ni la­ke - zah­ti­je­va­ju pri­je sve­ga po­šte­nje sva­kog ak­te­ra po­li­tič­ke igre. A, na­rod… Ah, ta­ko ge­ni­jal­no je taj maj­stor sa Ej­vo­na opi­sao na­rod… tu „pu­či­nu grd­nu”.
Ni­je ču­do što je baš ova pred­sta­va iza­zva­la mno­ge kon­tro­ver­ze, ne­mu­štih za­bra­na, ot­ka­zi­va­nja sa­rad­nja... (ni jed­no ve­li­ko be­o­grad­sko po­zo­ri­šte ni­je htje­lo da sta­ne iza Mla­de­no­vi­ća i nje­go­vog - Šek­spi­ro­vog „Ju­li­ja Ce­za­ra”). Ni­je ču­do jer taj Šek­spir upi­re pr­stom u sve ono što da­nas ži­vi­mo, raz­ot­kri­va lju­štu­ru na­zo­vi de­mo­kra­ti­je, u ko­joj svi, kao na sce­ni, igra­ju ulo­ge da bi nam omo­gu­ći­li pri­vid slo­bo­de, to­le­ran­ci­je, jed­na­ko­sti pred dr­ža­vom i za­ko­nom… Kao ri­ja­li­ti, sa­mo što je ne­ki­ma do­pa­la ulo­ga glad­nih, bo­sih i go­lih. Šek­spi­ro­va ge­ni­jal­nost uz­ne­mi­ra­va i po­sli­je 400 go­di­na, i bla­go nje­mu (i na­ma) što ni­je odav­no živ jer bi sto po­sto stra­dao u ne­kom lo­go­ru, mo­žda na Go­lom oto­ku, u gu­la­gu. Da je do­tu­rio do 21. vi­je­ka mo­žda bi mu po­tu­ri­li i ne­ku star­le­tu da se po­i­gra nje­go­vim ra­zu­mom i za­ma­gli gra­ni­cu iz­me­đu do­brog i lo­šeg.
Pu­bli­ka je gro­mo­gla­snim apla­u­zi­ma na­gra­di­la Ser­ge­ja Tri­fu­no­vi­ća, ko­ji se u li­ku Bru­ta pr­vi put pred­sta­vio na da­ska­ma CNP-a. Nje­go­va glu­ma je bi­la pr­vo­ra­zred­na. Ka­ko je ob­ja­snio za „Dan” ova pred­sta­va ga po­seb­no in­spi­ri­še i sma­tra da ovog „Ju­li­ja Ce­za­ra” pu­bli­ka na ovim pro­sto­ri­ma mo­ra da vi­di. Bez ob­zi­ra što ova dra­ma dje­lu­je kao ša­mar za bar 99 od­sto lju­di.
- Za­i­sta mi­slim da po­zo­ri­šte tre­ba da uka­zu­je, upi­re pr­stom na sve one stva­ri ko­je ne va­lja­ju. A, kod nas ma­lo šta va­lja. „Ju­li­je Ce­zar” je upra­vo ta­kav ko­mad. On go­vo­ri o ono­me što nam se sva­ko­dnev­no do­ga­đa, i to po­sled­njih 25 go­di­na. Po­zo­ri­šte tre­ba da upo­zo­ra­va, is­ti­če, uz­bu­nju­je. To je nje­gov za­da­tak. Po­no­san sam što sam dio ove pri­če – ka­zao je za Ser­gej Tri­fu­no­vić.
Fan­ta­stič­ni Šek­spi­rov tekst go­vo­ri o ne­vje­ro­vat­nim stva­ri­ma ko­je nam se da­nas do­ga­đa­ju. Pred­sta­va je iz­u­zet­no ži­va i kao da je na­pi­sa­na za ovaj an­sambl. To što ni jed­no po­zo­ri­šte u Be­o­gra­du ni­je že­lje­lo da sta­ne iza re­di­te­lja Mla­de­no­vi­ća go­vo­ri o na­ma, to jest o nji­ma. A, po­zo­ri­šte mo­ra ne­pre­sta­no da upo­zo­ra­va. Da­kle, ta po­zo­ri­šta su za­ka­za­la, oci­je­nio je Tri­fu­no­vić.
Jed­na od naj­ve­ćih glu­mač­kih zvi­je­zda sa na­ših pro­sto­ra is­ti­če da je uži­vao ra­de­ći na pred­sta­vi sa ko­le­ga­ma iz an­sam­bla i Ko­ka­nom Mla­de­no­vić.
Šek­spir je je­dan od naj­ve­ćih pi­sa­ca i uvi­jek in­spi­ra­ci­ja za glum­ca. To je šti­vo ko­je mo­že­te da ra­di­te ne­pre­sta­no, a da glum­cu ni­ka­da ne do­sa­di, sma­tra Je­le­na Mi­nić.
- „Ju­li­je Ce­zar” je i da­lje ak­tu­e­lan. Šek­spir je sa­vre­me­ni pi­sac pun ak­tu­el­nih te­ma. Ko­kan Mla­de­no­vić nam je tač­no po­ka­zi­vao put da bi do­šli do ovog re­zul­ta­ta do ko­jeg smo do­šli. A, to je mo­žda naj­bit­ni­je ka­da se ra­de ova­kvi tek­sto­vi.
S.ĆET­KO­VIĆ


Ti­ra­ni­ja ne pre­sta­je

Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić je sa Ko­ka­nom Mla­de­no­vi­ćem do­sad ura­dio oko 20 pro­je­ka­ta. Po­ve­za­la ih je ista na­klo­nost pre­ma dru­štve­noj an­ga­žo­va­no­sti, pa ni­je ču­do što se na­šao i u „Ju­li­ju Ce­za­ru”. Ko­mad se ne li­bi da na­slu­ti pi­ta­nje da li je dje­lo­tvor­no ubi­ti jed­nog čo­vje­ka za­rad sre­će osta­lih, pi­ta­nje ko­je ni­je ri­jet­ko u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva. Me­đu­tim is­hod „Ju­li­ja Ce­za­ra” ni­je op­ti­mi­sti­čan po tom pi­ta­nju.
- Upra­vo go­vo­ri­mo o to­me – ko­ga god da ubi­je­te na nje­go­vo mje­sto će do­ći ne­ko dru­gi. Če­sto go­ri. Ma­tri­ca se na­sta­vlja, ti­ra­ni­ja ne pre­sta­je. Šek­spir je upra­vo že­lio da pri­ča o to­me, a Ko­kan je to pre­u­zeo i po­sta­vio pred oči lju­di, bi­ra­ča pred ko­ji­ma se sve to od­vi­ja pri če­mu ni­ko ne osje­ća sra­mo­tu – ni ak­te­ri po­li­tič­kog ži­vo­ta ni bi­ra­či. To nam go­vo­ri o za­tu­plje­no­sti na­šeg bi­rač­kog ti­je­la. Po is­tra­ži­va­nji­ma u Sr­bi­ji ima 1,4 mi­li­o­na funk­ci­o­nal­no ne­pi­sme­nih lju­di. Nji­ma tre­ba ne­ko ko ih „vo­di”. Ni­je ču­do što ni jed­na vlast u po­sled­njih 25 go­di­na ni­je ura­di­la ni­šta na opi­sme­nja­va­nju ne­pi­sme­nih. To ni­je slu­čaj­no. Cr­no nam se pi­še – ka­zao je Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić, na „Dan”.