Tri­bi­na „Ri­ječ” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re ugo­sti­la je pri­je dvi­je ve­če­ri pje­sni­ki­nju Du­ši­cu Pa­jo­vić ko­ja je pred­sta­vi­la svo­ju no­vu zbir­ku po­e­zi­je „An­đeo ne­sa­ni­ce”. O pje­snič­kom sen­zi­bi­li­te­tu knji­žev­ni­ce ko­ja se ogla­si­la na na­šoj sa­vre­me­noj knji­žev­noj sce­ni pr­vi put 1995. go­di­ne go­vo­ri­li su pi­sci Pe­ri­vo­je Po­po­vić i Ve­se­lin Br­no­vić, a u nje­no stva­ra­la­štvo uve­la nas je ured­ni­ca tri­bi­ne „Ri­ječ” Mi­li­ca Kralj. Ona je, iz­me­đu osta­log, na­ve­la da su zbir­ke Du­ši­ce Pa­jo­vić sa­či­nje­ne od lju­bav­nih bdi­je­nja, „od ra­spo­na lju­bav­nog mno­go­gla­sja”. Njen an­đeo ne­sa­ni­ce je­ste to iskon­sko osje­ća­nje, lju­bav, ko­ja pul­si­ra u sva­kom da­ma­ru i da­hu, i pre­bi­va u bi­ću.
- An­đeo o ko­me ona pje­va ni­je sa­mo obje­kat nje­ne če­žnje, već ono ilu­zor­no pri­vi­đe­nje is­pu­nje­nja, onaj naj­svje­tli­ji gla­snik iz­me­đu že­lja i ne­ba, ono pro­svje­tlje­nje ko­je se iz­u­zet­no ja­vlja a za ko­jim žu­di­mo vas­ci­je­li ži­vot – ka­za­la je ured­ni­ca tri­bi­ne. Br­no­vić je is­ta­kao da je ova zbir­ka kru­pan is­ko­rak Du­ši­ce Pa­jo­vić, „njen ula­zak u car­stvo po­e­zi­je, du­hov­no­sti i po­et­ske vo­ka­ci­je, ko­ji ne­će osta­vi­ti rav­no­du­šnog ni­jed­nog či­ta­o­ca ko­ji od­škri­ne dve­ri ove knji­ge”.
„An­đeo ne­sa­ni­ce” je knji­ga lju­bav­ne po­e­zi­je ko­ja je, pri­mi­je­tio je Br­no­vić, is­pje­va­na u jed­nom da­hu, u jed­nom ti­hom zo­vu lju­bav­ne če­žnje, u jed­nom emo­ci­o­nal­nom za­no­su prot­ka­nom du­gom pat­njom zbog neo­stva­re­nih sno­va, či­je se is­pu­nje­nje že­li, ali se i po­taj­no stra­hu­je od to­ga.
- To ni­je po­e­zi­ja za­um­ne ostra­šće­no­sti, va­tre­ne čul­no­sti kr­vi i ras­pa­me­će­ne vi­zi­je, već ti­ha, sa­svim ti­ha, ali du­bo­ka žud­nja, je­dva čuj­ni zov upu­ćen vo­lje­nom čo­vje­ku – ka­zao je Br­no­vić kon­sta­tu­ju­ći da u to­me le­ži raz­log za­što po­e­zi­ja Du­ši­ce Pa­jo­vić ima no­tu na­iv­no­sti, ko­ja po­ja­ča­va iskre­nost, uvjer­lji­ost i im­pre­siv­nost.
I bez ob­zi­ra na ma­ne ove po­e­zi­je ko­je je Br­no­vić vi­dio u če­stoj upo­tre­bi ge­ni­ti­va (za što je dao i niz pri­mje­ra), kao „ne­mo­ći pje­snič­kog go­vo­ra”, re­cen­zent ove knji­ge je is­ta­kao da će ova knji­ga na­ći put do či­ta­la­ca, te da je uvje­ren da će je knji­žev­na kri­ti­ka po­zi­tiv­no vred­no­va­ti.
Knji­ga Du­šu­ce Pa­jo­vić je iz­raz žen­skog gla­sa pri­je ne­go žen­skog pi­sma, kon­sta­to­vao je Pe­ri­vo­je Po­po­vić.
- Taj glas pri­je sve­ga je zov iz se­be, je­di­no pri­su­tan kod žen­skog svi­je­ta, i mo­že je­di­ni da nam po­ka­že što pje­sma mo­že. A, lju­bav­na pje­sma mo­že naj­vi­še, i ako je to za­blu­da, on­da je to do­bra za­blu­da. Ona ču­va svi­jet. Svi­jet funk­ci­o­ni­še na za­go­net­ka­ma, a naj­ve­ća me­đu nji­ma je ona lju­bav­na. Du­ši­ca od­go­ne­ta tu za­go­net­ku lju­ba­vi, a do­kle će sti­ći vi­dje­će­mo u na­red­nim nje­nim knji­ga­ma. Pje­sma je li­jek, na­da, utje­ha, na­ro­či­to kad se pje­va iskre­no. To je bla­gi me­lem, pr­va po­moć na otvo­re­noj ra­ni du­še, kao pje­sma Du­ši­ce Pa­jo­vić – ka­zao je na kra­ju Po­po­vić.
Pu­bli­ku oku­plje­nu u Du­hov­nom cen­tru „Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi” kraj Ne­ma­nji­nog gra­da u Pod­go­ri­ci po­zdra­vi­la je i pje­sni­ki­nja zbog ko­je je odr­ža­na ova tri­bi­na „Ri­ječ”, Du­ši­ca Pa­jo­vić. S.Ć.