U još jed­noj knji­zi du­ho­vi­tih hro­ni­ka o na­šem sva­ki­da­šnjem ži­vo­tu Va­nja Bu­lić se ba­vi te­mom ko­ja po­naj­vi­še op­sje­da da­na­šnjeg čo­vje­ka okru­že­nog ču­di­ma sa­vre­me­ne teh­no­lo­gi­je. ,,Za­što Bog ne­ma auto” (IK ,,La­gu­na”), je pri­ča o auto­mo­bi­lu ko­ju je obo­jio sa­ti­rič­nim to­no­vi­ma o na­šem dru­štvu, na­šim na­vi­ka­ma i men­ta­li­te­tu ko­ji se ni­je mno­go pro­mi­je­nio od vre­me­na ko­či­ja i konj­skih tram­va­ja do da­nas. Po­seb­na vri­jed­nost Bu­li­će­ve auto­mo­bi­li­ja­de su i pod­jed­na­ko du­ho­vi­te ilu­stra­ci­je Špi­re Ra­du­lo­vi­ća, na­mjen­ski ura­đe­ne za ovu knji­gu.
● Ka­ko je na­sta­la Va­ša knji­ga in­spi­ri­sa­na auto­mo­bi­li­ma?
– Vo­lim da pi­šem pri­če obo­je­ne hu­mo­rom i sa­ti­rom i po­vre­me­no ih ob­ja­vlju­jem u „Po­li­ti­ci”, u ru­bri­ci „Sa­ti­ri­kon”, a ina­če sam sa­rad­nik „Je­ža” već tri­de­set i pet go­di­na. Do­sad sam ob­ja­vio če­ti­ri knji­ge pri­ča „Ka­ko sam ga­jio bli­zan­ce”, „Isto­ri­ja u kre­ve­tu”, „Mu­ška­rac u iz­ve­snim go­di­na­ma” i naj­no­vi­ju „Za­što bog ne­ma auto”. Sve pri­če u ovim knji­ga­ma su te­mat­ski ve­za­ne, a ob­ja­vlju­jem ih u no­vi­na­ma, pa kad se sku­pi do­vo­ljan broj, ob­ja­vim knji­gu. Ta­ko je na­sta­la i naj­no­vi­ja knji­ga „Za­što bog ne­ma auto”, ko­ja se već u pr­voj ne­dje­lji na­kon ob­ja­vlji­va­nja u ma­ju na­šla na top li­sti „La­gu­ni­nih” iz­da­nja.
● Či­ta­ju­ći Va­šu knji­gu, kao da smo ušli u auto­mo­bil ko­ji nas je vra­tio u ne­ka ljep­ša vre­me­na...
– To je sa­mo na pr­vi po­gled knji­ga o auto­mo­bi­li­ma. To su pri­če o od­ra­sta­nju u Be­o­gra­du, sa glav­nim ju­na­kom – ko­li­ma. Na­rav­no, glav­ni ju­nak se stal­no usa­vr­ša­vao, a uz nje­ga i mi, nje­go­vi ko­ri­sni­ci. Ne­vo­lja je u to­me što ni­smo uspje­li da ga pra­ti­mo u sto­pu, pa je dao gas i po­bje­gao, a nas osta­vio da ži­vi­mo sa „kr­še­vi­ma”. U pri­ču o auto­mo­bi­li­ma iz mog dje­tinj­stva, ude­nuo sam sto­ri­ju o naj­ljep­šem pe­ri­o­du ži­vo­ta – mla­do­sti. Lju­di u ovoj knji­zi, bez ob­zi­ra gdje su od­ra­sli, pre­po­zna­ju se­be i svo­je od­ra­sta­nje i – smi­ju se. A to je do­bar znak.
● Na­slov je ma­lo ču­dan…
– Pr­vo bi tre­ba­lo od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje da li je bog stvo­rio auto. Si­gu­ran sam da ni­je. Jer, da je stvo­rio auto, stvo­rio bi i do­vo­ljan broj par­king mje­sta. Još je­dan do­kaz su sli­ke u pe­ći­na­ma iz vre­me­na pra­i­sto­ri­je: ni na jed­noj sli­ci ne­ma pri­zo­ra iz sa­fa­ri­ja ka­da je lo­vac udob­no smje­šten u ko­li­ma, već na­ši pre­ci ju­re ma­mu­ta pje­ške. Da je bog stvo­rio auto, stvo­rio bi bla­go­vre­me­no i to­čak, pa bi si­gur­no i to­čak isto­ri­je mo­žda kre­nuo u ne­kom prav­cu, na sre­ću cje­lo­kup­nog čo­vje­čan­stva.
● Va­ša pri­ča nad­ra­sta sa­mu pri­ču o auto­mo­bi­li­ma. Na­mjer­no ili slu­čaj­no?
– Pri­ča o če­tvo­ro­toč­ka­ši­ma uvi­jek je pri­ča o dvo­no­šci­ma, ko­ji se kla­nja­ju pred auto­mo­bi­li­ma rev­no­sni­je ne­go kad odu cr­kvu. Auto­mo­bil je da­nas sta­tu­sni sim­bol, a ne­ka­da, ka­da smo uglav­nom vo­zi­li ko­la do­ma­će pro­iz­vod­nje, sta­tu­sni sim­bol je bio mar­ka ra­di­ja u ko­li­ma. U mo­jim pri­ča­ma auto­mo­bil je i ku­hi­nja i rad­na so­ba, lju­bav­no gni­je­zdo, dje­či­ji vr­tić… Lju­di ko­ji su pro­či­ta­li knji­gu ka­žu mi da su se smi­ja­li – se­bi, pre­po­zna­va­ju­ći se u ovim pri­ča­ma.
● Ljep­ši pol i auto­mo­bi­li – vječ­na te­ma na ko­ju pro­go­va­ra­te u ovoj knji­zi…
– Sa­mo jed­na pri­ča je po­sve­će­na že­na­ma, tač­ni­je že­na­ma za vo­la­nom. Mu­škar­ci tvr­de da je sa­svim tač­na, a že­ne ka­žu da sam že­no­mr­zac. A pi­sao sam o mo­joj su­pru­gi za vo­la­nom, ko­ja se sa­svim pre­o­bra­zi kad uklju­či mo­tor. Da je ona bar na tre­nu­tak po­mi­sli­la da sam že­no­mr­zac, sa­da bih vam od­go­va­rao na pi­ta­nja s onog svi­je­ta.
● Ipak, auto­mo­bil je mu­ška igrač­ka.
– Je­ste, ali su mu­škar­ci na fi­ni na­čin, od stra­ne svo­jih bo­ljih po­lo­vi­na, na­tje­ra­ni na tr­ku sa dru­gim mu­škar­ci­ma. Ka­da vi že­ne ne­što na­u­mi­te, ne­ma te pre­pre­ke ko­ja bi vas za­u­sta­vi­la. Ako je kom­ši­ja ku­pio „for­da”, e i mi će­mo va­la… U svim pri­ča­ma u ovoj knji­zi že­ne su u ulo­zi su­fle­ra u po­zo­ri­štu: kad glav­ni glu­mac za­bo­ra­vi tekst... Či­taj: kad glav­ni glu­mac ne ra­di ono što ona oče­ku­je, po­sto­ji na­čin da se „po­pra­vi”. Dru­gim ri­je­či­ma, auto­mo­bil je mu­ška igrač­ka, a mu­škar­ci su žen­ska igrač­ka.
● Ko­li­ko Vam je pri­ča o auto­mo­bi­li­ma po­slu­ži­la da osli­ka­te so­ci­jal­ni mi­lje u ko­me je na­sta­ja­la?
– To je su­šti­na ci­je­le pri­če: jed­no dru­štvo u raz­vo­ju i no­vo­ta­ri­je u vi­du auto­mo­bi­la, ko­je nas za­tr­pa­va­ju sa Za­pa­da. Na­rav­no, tu su i no­vo­ta­ri­je sa Is­to­ka i ne­iz­bje­žna bor­ba mi­šlje­nja lju­bi­te­lja „for­da” i „mo­skvi­ča”, na pri­mjer. Jed­na pri­ča u knji­zi – iz­bor bo­je auto­mo­bi­la, po­slu­ži­la mi je da osli­kam ide­o­lo­ški mi­lje dr­ža­ve, ko­ja je ima­la vi­še od dva­de­set mi­li­o­na sta­nov­ni­ka. Svi ko­ji se smi­ju na po­čet­ku pri­če, shva­te da su se smi­ja­li se­bi i svo­jim ro­di­te­lji­ma, pu­ber­tet­skim de­mo­krat­skim ko­ra­ci­ma, ko­ji su nas do­ve­li dov­de. Što je­dan moj pri­ja­telj ka­že: „Htje­li ste li­be­ral­ni ka­pi­ta­li­zam? Evo vam ga na!”.
● Ka­kva je raz­li­ka u pi­sa­nju ova­kve knji­ge i pi­sa­nja ro­ma­na, ko­ji su bi­li best­se­le­ri?
– Ovo je bi­lo pra­vo uži­va­nje: sje­di­mo kom­pju­ter, ja i - sje­ća­nja. On­da se na­pra­vi do­bar miks i eto knji­ge. U po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne, tri pu­ta sam do­bi­jao „Zlat­ni hit li­ber” za naj­tra­že­ni­je knji­ge go­di­ne – „Si­me­o­nov pe­čat”, „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje” i „Te­sli­na po­šilj­ka”. A to zna­či da sam na­šao put do či­ta­o­ca.
Pi­sa­nju pret­ho­di ma­lo is­tra­ži­va­nje i sku­plja­nje ma­te­ri­ja­la, jer ne smi­jem da na­pra­vim isto­rij­sku ili re­li­gij­sku gre­šku. U tu auten­tič­nu pri­ču ukom­po­nu­jem tri­ler­ski sa­dr­žaj i do­bi­jem knji­gu ko­ja je na tra­gu ono­ga što je tre­nut­no svjet­ski trend. Pri­je ne­go što sam po­čeo ovaj ci­klus in­spi­ri­san šti­vom Den Bra­u­na, na­pi­sao sam ro­man „Oko oto­ka”, ko­ji pra­ti po­ro­di­cu go­lo­oto­ča­na u pe­ri­o­du od pe­de­set go­di­na. To je, uz „Le­pa se­la le­po go­re”, mo­ja naj­bo­lja knji­ga i ne­dav­no je štam­pa­no pe­to iz­da­nje.
● Šta tre­nut­no pi­še­te?
– Pri­je de­se­tak da­na za­vr­šio sam ro­man „Pa­soš za ne­bo” i sa­da če­kam da se ma­lo sleg­nu mi­sli, pa da na­ta­na­ne ura­dim dru­gu ru­ku. Na­dam se da će se po­ja­vi­ti uoči Saj­ma knji­ga u Be­o­gra­du. Iako sam u sva­koj od svo­jih knji­ga imao dje­lo­ve ko­ji se ne mo­gu is­pi­sa­ti bez uče­šća taj­nih po­li­ci­ja u na­šim ži­vo­ti­ma, u ovoj knji­zi to je glav­na ma­ti­ca rad­nje. Sve se do­ga­đa u po­sled­njih dva­de­set go­di­na, ka­da je ba­uk Ud­be i da­lje kru­žio pro­sto­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je i ka­da su „cr­ve­ne pa­tri­o­te” na­sta­vi­le da tr­gu­ju na­šim ži­vo­ti­ma. Ka­ko je u ci­je­lu pri­ču uk­mpo­no­van Be­li an­đeo iz Mi­le­še­ve i Ma­na­stir Kr­ka – či­ta­će­te naj­e­sen.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Mla­di do­la­ze

● Da li Vam se ja­vlja­ju mla­di pi­sci?
– Go­to­vo sva­ko­dnev­no. Ka­da su se po­ja­vi­le la­sciv­ne knji­ge „sa ne­ko­li­ko ni­jan­si”, ni­sam mo­gao da se od­bra­nim od tek­sto­va mla­dih spi­sa­te­lji­ca, ko­je su se­be pro­na­šle u tom šti­vu. Na sre­ću, ima mla­dih pi­sa­ca, ko­ji za­i­sta za­slu­žu­ju pa­žnju. Pri Udru­že­nju knji­žev­ni­ka Sr­bi­je po­sto­ji po­kret „Mla­di do­la­ze”, ko­ji za­sad ima sto pe­de­set čla­no­va. To su bu­du­ći pi­sci, ko­ji ve­o­ma po­štu­ju sa­vje­te i re­dov­no pri­su­stvu­ju knji­žev­nim ve­če­ri­ma u Klu­bu knji­žev­ni­ka. Ne­dav­no sam bio i na do­dje­li go­di­šnjih na­gra­da Knji­žev­ne omla­di­ne Sr­bi­je, a bi­ću i član ži­ri­ja u na­red­nom ci­klu­su za iz­bor naj­bo­ljeg ro­ma­na na kon­kur­su Knji­žev­ne omla­di­ne.


Ra­du­jem se do­la­sku u Ri­san

● Da li lje­to pro­vo­di­te u ljen­ča­re­nju ili i ta­da pi­še­te?
– Ra­du­jem se od­la­sku u Grč­ku i av­gu­stov­skih de­set da­na u Ri­snu. Ko­mju­ter je uvi­jek samnom. Ta­da uglav­nom pi­šem sa­ti­rič­ne pri­če ili bi­lje­žim ne­ke ide­je, ko­je se ja­ve pri­je spa­va­nja, pa ako ih ne une­sem u kom­pju­ter, sju­tra­dan – pi­ši pro­pa­lo. Upra­vo za­vr­ša­vam mo­no­gra­fi­ju po­sve­će­nu Se­ki Sa­blić. Pro­mo­ci­ja će bi­ti na Film­skom fe­sti­va­lu u Ni­šu, jer je Se­ka do­bit­nik naj­ve­ćeg pri­zna­nja za umjet­nost film­ske glu­me – na­gra­de „Pa­vle Vu­i­sić”, ko­ju do­dje­lju­je ži­ri sa­sta­vljen od glu­ma­ca.