U sklo­pu pro­gra­ma ma­ni­fe­sta­ci­je „Lje­to u Pri­je­sto­ni­ci”, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka i či­ta­o­ni­ca „Nje­goš” pri­re­di­la je na Ce­ti­nju po­et­sko ve­če po­sve­će­no či­le­an­skom pje­sni­ku i no­be­lo­va­cu Pa­blu Ne­ru­di.
O ži­vo­tu i stva­ra­la­štvu Ne­ru­de go­vo­rio je pro­fe­sor dr Si­ni­ša Je­lu­šić ko­ji je na sa­mom po­čet­ku is­ta­kao da je ri­ječ o pje­sni­ku ko­ji spa­da u sam vrh svjet­ske li­ri­ke.
Pod­sje­tio je i da je Pa­blo Ne­ru­da či­je je pra­vo ime Ri­kar­do Nef­ta­li Re­jes ro­đen 12. ju­la 1904. go­di­ne ta­ko da je ovo ve­če, ka­ko je re­kao, je­dan li­jep mo­me­nat ko­jim uka­zu­je­mo na ju­bi­lej 112. go­di­šnji­cu od nje­go­vog ro­đe­nja.
– Iz ugla psi­ho­a­na­li­tič­kog tu­ma­če­nja fe­no­me­na stva­ra­nja, je­dan od ka­rak­te­ri­stič­nih mo­me­na­ta u Ne­ru­di­noj bi­o­gra­fi­ji je to što on po­sli­je ne­pu­nih mje­sec i po da­na osta­je bez maj­ke. Da­kle, on spa­da me­đu one pje­sni­ke ko­ji ne zna­ju za svo­ju maj­ku pa se u nje­go­vom pje­sni­štvu ja­vlja ona ide­a­li­za­ci­ja žen­skog kao ko­smič­nog i bo­žan­skog ko­ja se uvi­jek po­ve­zu­je sa ar­he­ti­pom maj­ke. Dru­gi ve­o­ma ka­rak­te­ri­sti­čan mo­me­nat u pje­sni­ko­vom ži­vo­tu je nje­gov su­kob sa ocem ko­ji mu je za­bra­nji­vao da pi­še po­e­zi­ju. Da bi iz­bje­gao taj kon­flikt i ne­ka­ko ga za­o­bi­šao, Ri­kar­do Re­jes uzi­ma pse­u­do­nim Pa­blo Ne­ru­da po ime­nu če­škog pje­sni­ka Ja­na Ne­ru­de. Va­žno je re­ći i da se Ne­ru­din ta­le­nat po­ka­zu­je u naj­ra­ni­jem pe­ri­o­du ta­ko da već sa de­set go­di­na pi­še zna­čaj­ne sti­ho­ve – ka­zao je Je­lu­šić.
Ka­ko je do­dao još je­dan od ja­ko zna­čaj­nih tre­nu­ta­ka u Ne­ru­di­nom ži­vo­tu bio je nje­gov sud­bin­ski su­sret sa Ga­bri­je­lom Mi­stral, ve­li­kom pje­sni­ki­njom i do­bit­ni­com No­be­lo­ve na­gra­de ko­ja mu je bi­la uči­te­lji­ca u pe­ri­o­du kad on pi­še svo­je pr­ve sti­ho­ve.
- Ne­ru­da sa 17 go­di­na pu­bli­ku­je pr­vu zbir­ku pje­sa­ma „Pra­znič­ka pje­sma” ko­ja bi­va na­gra­đe­na, a sa 20. go­di­na ide i nje­go­va ču­ve­na zbir­ka „Dva­de­set lju­bav­nih pje­sa­ma i jed­na očaj­na”, ko­ja mu do­no­si ve­li­ki ugled u ci­je­loj La­tin­skoj Ame­ri­ci. Po­sli­je stu­di­ja fran­cu­skog je­zi­ka i pe­da­go­gi­je Ne­ru­da se opre­dje­lju­je za po­li­ti­ku. Po­sta­je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih lje­vi­ča­ra 20. vi­je­ka i ko­mu­ni­sta bez ostat­ka i u tom smi­slu ra­dio je pri či­le­an­skim am­ba­sa­da­ma di­ljem svi­je­ta. Svi pro­sto­ri na ko­ji­ma je bio osta­vlja­li su na nje­ga sna­žan uti­sak, a naj­ve­ći Špa­ni­ja, gdje se sri­je­će sa naj­zna­čaj­ni­jim špan­skim pje­sni­kom Fe­de­ri­kom Ga­si­jom Lor­kom od ka­da se mo­že go­vo­ri­ti o me­đu­sob­nom uti­ca­ju na po­e­zi­ju iz­me­đu Ne­ru­de i Lor­ke – re­kao je Je­lu­šić.
Osvr­ću­ći se na kraj ži­vot­nog pu­ta Pa­bla Ne­ru­de, Je­lu­šić pod­sje­ća da je to u po­li­tič­kom smi­slu bio put pat­nje i stra­da­nja i put ve­li­kih pro­go­na, a po­go­to­vo, ka­ko je re­kao, taj tra­gič­ni, za­vr­šni dio ka­da u Či­leu na vlast do­la­zi Pi­no­če­ov fa­ši­stič­ki re­žim.
- Ne­ke dvi­je ne­dje­lje pri­je to­ga Ne­ru­da umi­re, ali se du­go po­sli­je po­sta­vlja­lo pi­ta­nje nje­go­ve smr­ti jer je po­sto­ja­lo uvje­re­nje da su ga otro­va­li pred­stav­ni­ci Pi­no­če­o­vog re­ži­ma. Eks­per­ti­ze su ka­sni­je po­ka­za­le da to ni­je tač­no i da je on umro od ne­ke vr­ste ra­ka pan­kre­a­sa, ali či­ta­va ta nje­go­va eg­zi­sten­ci­ja uka­zi­va­la je na od­nos nje­go­vih ne­pri­ja­te­lja i onih ko­ji su ga pro­ga­nja­li ta­ko da je mo­guć­nost nje­go­vog tro­va­nja bi­la sa­svim re­al­na...– is­pri­čao je, iz­me­đu osta­log, pro­fe­sor Je­lu­šić.
Po­sje­ti­o­ci po­et­ske ve­če­ri Pa­bla Ne­ru­de ima­li su pri­li­ku da uži­va­ju i u nje­go­vim naj­po­zna­ti­jim sti­ho­vi­ma ko­je su, uz mu­zi­ku fla­u­tist­ki­nje Ža­ne Le­kić i gi­ta­ri­ste Pe­tra Do­bri­ča­ni­na, go­vo­ri­ti stu­dent Fa­kul­te­ta dram­skih umjet­no­sti Vu­ka­šin Pe­jo­vić i prof. knji­žev­no­sti Ana Pa­vli­će­vić.Z.P.


Bo­rac za do­bro­tu

– Upr­kos sve­mu to­me Ne­ru­da pi­še re­če­ni­ce: „Že­lim da ži­vim u jed­nom svi­je­tu u ko­jem su bi­ća sa­mo lju­di, bez ika­kvih dru­gih ti­tu­la osim te... Že­lim da se mo­že ući u sva­ku cr­kvu, u sva­ku štam­pa­ri­ju… Že­lim da vi­še ni­ko ni­ka­da ne če­ka na ulaz u vi­jeć­ni­ce da bi ga ta­mo uhap­si­li i pro­tje­ra­li. Že­lim da svi mo­gu da go­vo­re, či­ta­ju, slu­ša­ju i cvje­ta­ju... Bo­rim se za tu, svu­da pri­sut­nu, ši­ro­ku, ne­is­crp­nu do­bro­tu. Od svih su­sre­ta iz­me­đu mo­je po­e­zi­je i po­li­ci­je, od svih tih epi­zo­da, a i dru­gih ko­je ne­ću po­mi­nja­ti da se ne po­na­vljam, pa i onih ko­je se ni­su de­si­le me­ni već mno­gi­ma ko­ji ih već i ne mo­gu pri­po­vi­je­da­ti, osta­la mi je ipak ap­so­lut­na vje­ra u čo­vje­ko­vu bu­duć­nost, sve čvr­šće i čvr­šće ubje­đe­nje da se pri­bli­ža­va­mo ve­li­koj har­mo­ni­ji. Pi­šem ovo zna­ju­ći da se nad na­šim gla­va­ma, nad svim na­šim gla­va­ma, nad­vi­ja opa­snost bom­be, nu­kle­ar­ne ka­ta­stro­fe ko­ja ne bi po­šte­dje­la ni­ko­ga i ni­šta na ze­mlji. Pa ipak, to ne mi­je­nja mo­ju na­du. U ovom kri­tič­nom tre­nut­ku, u ovom žmir­ka­nju ago­ni­je, zna­mo da će pre­sud­na svje­tlost ući kroz po­lu­o­tvo­re­ne oči. Svi će­mo se ra­zu­mje­ti. Za­jed­no će­mo ići na­pri­jed. A ta na­da je ne­u­ni­šti­va” - ove re­če­ni­ce Pa­vla Ne­ru­de za me­ne pred­sta­vlja­ju naj­vi­ši esen­ci­jal­ni ob­lik hu­ma­ni­stič­kog sta­va, re­kao je pro­fe­sor Je­lu­šić.