P
ro­fe­sor, te­a­tro­log, dra­ma­turg Dže­vad Ka­ra­ha­san iz­veo je mnoge ge­ne­ra­ci­je stu­de­na­ta na Aka­de­mi­ji scen­skih umjet­no­sti i na sa­ra­jev­skom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, gdje je ka­sni­je bio i de­kan. Svo­ju pro­fe­sor­sku ka­ri­je­ru pa­ra­lel­no je gra­dio i u Salc­bur­gu, In­zbru­ku, Ber­li­nu i Ba­ze­lu. Bio je i pi­sar gra­da Gra­ca, a na ka­te­dri sla­vi­sti­ke na Ge­org Av­gust uni­ver­zi­te­tu u Ge­tin­ge­nu bio je lek­tor za bo­san­ski, hr­vat­ski i srp­ski je­zik. Pi­še dra­me, ro­ma­ne, ese­je i pri­po­vjet­ke. Knji­ge su mu pre­ve­de­ne na pet­na­e­stak je­zi­ka. Ka­ta­ha­san je član Aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti BiH i Nje­mač­ke aka­de­mi­je za je­zik i umejt­nost. Po­sli­je du­gog ni­za go­di­na sti­gao je po­no­vo u Pod­go­ri­cu, gdje je, još dok je grad no­sio ime Ti­to­grad, slu­žio voj­sku. Ovom pri­li­kom otvo­rio je dru­gi In­ter­na­ci­o­nal­ni sa­jam knji­ga pa no­vo­ste­če­ni uti­sci o Pod­go­ri­ci tek tre­ba da se slo­že... Sa ugled­nim go­stom raz­go­va­ra­li smo na štan­du „Da­na” i kom­pa­ni­je Ju­me­di Mont gdje pred­sta­vlja­mo na­šu i pro­duk­ci­ju ko­ja je put do či­ta­la­ca na­šla uz na­še no­vi­ne.
● Re­kli ste da knji­ga i kad je za­tvo­re­na otva­ra. Ko­li­ko knji­žev­nost mo­že da otvo­ri od­no­se u re­gi­o­nu?
– Knji­žev­nost kao sva­ka bit­na kul­tur­na for­ma ra­ču­na sa ve­li­kim je­di­ni­ca­ma vre­me­na. Od nje jed­no­stav­no ne smi­je­mo oče­ki­va­ti da po­pra­vi za dvi­je go­di­ne ono što su de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di kva­ri­le dva­de­set go­di­na. Knji­žev­nost dje­lu­je spo­ro, jer je kul­tu­ra for­ma du­gog tra­ja­nja. Šta knji­žev­nost mo­že i šta ona či­ni da­nas? Pa, uči nas da je čo­vjek kom­plek­sno bi­će ko­je ima ra­zum i osje­ća­nja i podsvjest, i slut­nje i sno­ve, i da to mo­ra ču­va­ti i sa­ču­va­ti da bi bio čo­vjek. Za­tim, uči nas da je čo­vjek dok je živ po­je­di­nac. Uči nas i da raz­go­va­ra­mo, da se jed­ni dru­gi­ma otvo­ri­mo to­kom raz­go­vo­ra. I uči nas da po­ku­ša­mo ra­zu­mi­je­ti jed­ni dru­ge. Knji­žev­nost je uvi­jek su­sret dva su­bjek­ta, a su­bjekt je ono ko­me pri­zna­je­mo pra­vo na lič­nost i je­din­stve­nost, i pra­vo na ži­vot i po­sto­ja­nje. Su­bjekt je onaj dru­gi bez ko­ga ni­kad ne­će­mo, da ta­ko ka­žem, sa­zna­ti se­be. Bez po­gle­da dru­gog, do sa­gle­da­va­nje se­be u oči­ma dru­go­ga ja ni­kad ne­ću do­ći do svi­je­sti o se­bi. Sve to knji­žev­nost omo­gu­ća­va. I do­tle dok u jed­nom dru­štvu ima do­bre knji­žev­no­sti si­gur­no ima i na­de da će­mo do­pri­je­ti jed­ni do dru­gih i ra­zu­mi­je­ti se.
● Če­mu nas uči knji­žev­nost?
– Pod­sje­ćam vas da je knji­žev­nost naj­va­žni­ja, naj­bit­ni­ja, naj­du­blja ško­la eti­ke. „Ili­ja­du” je spje­vao Ahe­jac, He­len Ho­mer. A, je­di­ni uz­vi­še­ni he­roj u spje­vu je Tro­ja­nac Hek­tor. A, Es­hi­lo­vi Per­si­jan­ci! Es­hil je uče­stvo­vao u he­len­skoj voj­sci pro­tiv Per­si­je, a svo­ju tra­ge­di­ju pi­še iz per­spek­ti­ve Per­si­ja­na­ca. Ne­pri­ja­telj je čo­vjek i dok to ima­mo na umu, dok ima­mo po­šte­nja, sna­ge i osje­ća­nja od­go­vor­no­sti da to­ga bu­de­mo i svje­sni, ima na­de za nas. Za­to ka­žem, ako se ovaj svi­jet uop­šte mo­že spa­si­ti, spa­si­će ga jed­na ma­lo bo­lja knji­žev­nost.
● Mo­že li se i da­lje pri­ča­ti o na­šem za­jed­nič­kom kul­tur­nom kru­gu i li­te­ra­tu­ri?
– Mi­slim da mo­ra. Ono što je uje­di­nio je­zik, uje­di­nio je i dra­gi bog. Mi da­nas go­vo­ri­mo o srp­skom, hr­vat­skom, bo­san­skom i cr­no­gor­skom je­zi­ku, ali se te ozna­ke od­no­se na stan­dard. Je­zič­ki stan­dard je pi­ta­nje do­go­vo­ra u jed­noj za­jed­ni­ci. Me­đu­tim, to se ni­kad ne od­no­si na je­zič­ku sup­stan­cu jed­nog je­zi­ka, ko­ja je u ovom slu­ča­ju ista. Ova če­ti­ri su, na­rav­no, isti je­zik. Na­rav­no, lju­di se mo­gu do­go­vo­ri­ti sva­šta, ali ne znam ko mi mo­že od­u­ze­ti Bo­ru Stan­ko­vi­ća? Tvr­dim da je on moj ma­lo vi­še ne­go bi­lo ko­me u Sr­bi­ji. Mo­žda Si­mo­nu Si­mo­no­vi­ću, ko­ji je ro­đe­ni Vra­nja­nac. Ne znam ko mi mo­že od­u­ze­ti Ste­ri­ju? Ne znam ko to mom ko­le­gi Bra­jo­vi­ću mo­že za­bra­ni­ti Kr­le­žu? Već dav­ne 1993. go­di­ne o to­me sam pi­tao mog dra­gog pro­fe­so­ra Ra­do­sla­va Ka­ti­či­ća, sa kog se je­zi­ka pre­vo­de mo­je knji­ge. Dok je po­sto­jao srp­sko-hr­vat­ski bi­lo mi je ja­sno da je to taj je­zik. Ali, ka­sni­je ni­sam bio si­gu­ran o ko­jem je je­zi­ku ri­ječ. On mi je po­mo­gao od­go­vo­riv­ši da je to bo­san­ski. A, ka­ko to da se u Be­o­gra­du ili Za­gre­bu mo­je knji­ge či­ta­ju bez pre­vo­da, pi­tam ja nje­ga. A, on će: „Vr­lo jed­no­stav­no – stan­dard”. Stan­dard je ne­što od lju­di, a je­zik je ne­što što smo do­bi­li od bo­ga.S.ĆET­KO­VIĆ


Ži­vot od raz­li­ka

● Gdje je na­ša knji­žev­nost u od­no­su na svi­jet?
– Ne mo­gu re­ći da li je ne­ka li­te­rar­na sce­na bo­lja ili lo­ši­ja od dru­ge, jer sam vam ja že­sto­ki pro­tiv­nik te ka­pi­ta­li­stič­ko-sport­ske lju­do­žder­ske lo­gi­ke... Pr­vi, dru­gi, tre­ći, de­ve­ti... Mi­slim da knji­žev­nost ži­vi od raz­li­ka, kao i ži­vot. Po­zna­jem bar 70 že­na ko­je su ljep­še, spo­sob­ni­je i pa­met­ni­je od mo­je že­ne. Ali, ja sa­mo ovu vo­lim! Bri­ga me za bo­lje i lo­ši­je, to je od­li­ka ka­pi­ta­li­zma i spor­ta. Kad su stva­ri uža­sno jed­no­stav­ne mo­že­te po­sta­vi­ti li­stu. Na pri­mjer, kad lju­di tr­če ima pr­vog, dru­gog i ta­ko re­dom, ali ta­mo gdje su u pi­ta­nju bit­ne stva­ri ne­ma te hi­je­rar­hi­je. Ne­mam poj­ma da li je na­ša knji­žev­nost bo­lja ili lo­ši­ja od dru­gih, ja znam da ima­mo pi­sce, li­te­ra­tu­ru i ak­tu­el­nu knji­žev­nu pro­duk­ci­ju ko­ja si­gur­no je­ste svjet­ski ni­vo. Ne­ma­mo ni jed­nog raz­lo­ga da sa ne­la­go­dom oci­je­nju­je­mo na­šu knji­žev­nost.