„Ra­dost stva­ra­nja” na­ziv je sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe sli­kar­ke Ka­sje Mi­ja­to­vić Uhlik ko­ja se na­red­ne dvi­je sed­mi­ce mo­že po­gle­da­ti u ga­le­ri­ji „Klub” Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re. Po­stav­ku či­ne rav­no­prav­no sli­kar­ki­ni pr­vi ra­do­vi iz 1957. i 1958. go­di­ne (žen­ski akt na­slo­vljen „Le­đa” i „Lov­ćen”), sa ra­do­vi­ma ko­ji su na­sta­ja­li od 2000. Bez ob­zi­ra da li su na nje­nim ra­do­vi­ma dje­ca, nje­ni unu­ci ili mo­re, ga­le­bo­vi ili Du­brov­nik, u ko­ji se još kao di­je­te do­se­li­la iz rod­nog Ko­la­ši­na, jed­na­ko iz­bi­ja smi­re­nost, i ve­o­ma pri­sut­na ra­dost stva­ra­nja. Raz­log ta­kvom uti­sku tre­ba do­ne­kle tra­ži­ti u sve­de­nom ko­lo­ri­tu, jer sli­kar­ka se uglav­nom „slu­ži” bi­je­lom i pla­vom, sa po­ne­gdje na­gla­še­nim cr­ve­nim de­ta­lji­ma ili či­sto žu­tom, kao na sli­ci sa nar­ci­si­ma ili li­mu­ni­ma.
„Pr­vi uti­sak ka­da po­gle­da­mo nje­ne sli­ke je lo­gič­nost i smi­re­nost”, oci­je­ni­la je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ma­ja De­dić na otva­ra­nju u ga­le­ri­ji „Klub”.
- Nje­ni ra­do­vi na­sta­li su kao re­zul­tat du­gog pro­mi­šlja­nja, sa is­klju­či­vim estet­skim smi­slom. Iz njih isi­ja­va spo­zna­ja o skrom­no­sti, mi­ru, ži­vot­nim ra­do­sti­ma ko­je nas okru­žu­ju i ko­je po­ma­lo za­bo­ra­vlja­mo. Već i po­vr­šan osvrt na ova nje­na dje­la, po­ka­zu­je da ona ni­je sklo­na ni ve­li­kim te­ma­ma, ni na­ra­tiv­nim kom­po­nen­ta­ma. Za­ne­ma­ru­ju­ći de­ta­lje svo­di ele­men­te pri­če i opi­sa na pre­po­zna­tlji­vost sli­kar­skih mo­ti­va. Pla­stič­na sred­stva ko­ji­ma to po­sti­že te­me­lje se ka­ko na re­du­ko­va­nju bo­je, ta­ko i cr­te­ža – re­kla je De­dić.
Ka­ko je u raz­go­vo­ru za „Dan” re­kla Ka­sja Mi­ja­to­vić Uhlik, u Cr­noj Go­ri je iz­la­ga­la dav­ne 1960. go­di­ne. Ovom pri­li­kom, po­no­vo go­stu­je u Pod­go­ri­ci, a da je pro­stor ga­le­ri­je ma­lo ve­ći pri­ka­za­la bi i vi­še svo­jih ra­nih ra­do­va.
- Iz­la­ga­la sam 1960. go­di­ne u Cr­noj Go­ri i ni­kad vi­še. A za­što, ne znam. Ina­če ne­mam mno­go sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi, jer me je to uvi­jek mu­či­lo i bi­lo mi je na­por­no da sa­mo­stal­no iz­la­žem – ka­že sli­kar­ka.
Na no­vim ra­do­vi­ma pre­vla­đu­ju bi­je­la i pla­va, „mor­ske” bo­je... sa rav­nim li­ni­ja­ma, ili jed­no­stav­nim po­te­zi­ma čet­ki­com, kao ka­da sli­ka­ju dje­ca...
- Moj ko­lo­rit je­ste me­di­te­ran­ski, ta mo­dri­na mo­ra, ali i bi­je­la, kao re­ci­mo ova sli­ka Du­brov­ni­ka, no ima i cr­ve­ne, ro­zi­ka­ste, oke­ra­ste... Mo­je sli­ke uglav­nom su jed­no­stav­ne. Vo­lim sa mi­ni­mu­mom po­sti­ći mak­si­mum. Ne vo­lim pre­tr­pa­va­ti sli­ke, vo­lim jed­no­stav­nost – ob­ja­šnja­va Mi­ja­to­vić Uhlik.
Ka­že da po­seb­no vo­li sli­ke svo­jih unu­ka, od ko­jih joj je jed­na već po­da­ri­la i dva pra­u­nu­ka. Njih dvi­je sli­ka­la je dok su bi­le dje­ca, a sli­ka­la je i sop­stve­nu dje­cu, kao i dru­gu dje­cu, ma­da te sli­ke ni­je ovaj put iz­lo­ži­la.
Po­nov­ni su­sret sa Cr­nom Go­rom, do­ži­vlja­va iz­u­zet­no emo­tiv­no. Ja­ko se ve­se­li­la, jer joj je otac bio Cr­no­go­rac – ka­že Ka­sja Mi­ja­to­vić Uhlik.
Ž.J.