Po­e­te­sa Mi­le­na Kra­lje­vić Kram­ber­ger iz Ko­to­ra pred­sta­vi­la je u Ga­le­ri­ji so­li­dar­no­sti svo­ju dru­gu zbir­ku po­e­zi­je pod na­slo­vom „U sjen­ci ži­vo­ta”, u iz­da­nju Grad­ske bi­bli­o­te­ke Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić”. Uz po­ru­ku iz svo­je knji­ge: „Ve­če­ras je sve li­je­po oko me­ne i ne iza­zi­va ni sje­ća­nja ni mi­sli”, autor­ka je kroz pit­ke zvu­ke gi­ta­re Na­đe Jan­ko­vić lju­bi­te­lji­ma li­ri­ke ot­kri­la da je „sva­ka stra­ni­ca ove knji­ge trep­taj du­še, iskri­šte sno­va, na­de i stvar­no­sti”. Do­bit­ni­ca Po­ve­lje „Bran­ko­vo pi­smo” i sta­tue „Če­gar”, na­gra­de Udru­že­nja knji­žev­ni­ka „Bran­ko Milj­ko­vić” iz Ni­ša za 2010. go­di­nu, Mi­le­na je svo­jim po­što­va­o­ci­ma po­klo­ni­la oko 50 pje­sa­ma, po­et­skih i pro­znih is­ka­za či­ji su mo­tiv i po­ru­ka „lju­bi­ti i bi­ti lju­bljen”.
Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Dra­ško Do­šljak is­ta­kao je da Mi­le­ni­na po­e­zi­ja „ople­me­nju­je i bo­ga­ti tra­di­ci­ju Ko­to­ra, gra­da pje­sni­ka i pje­sni­štva, gra­da knji­žev­no­sti i kul­tu­re”.
- U ovoj zbir­ci ima ri­je­či, sli­ka, ko­je po­tvr­đu­ju ko­lo­rit­nost ži­vo­ta, ta­la­si lju­ba­vi, nje­žni, to­pli, ko­ji vam, dok či­ta­te, ne da­ju da svo­ju lju­bav sa­kri­je­te u za­bo­rav. Umje­sto to­ga za­bo­ra­va pje­sni­ki­nja po­ru­ču­je: „Otvo­ri pro­zor, ve­če­ras će zvi­je­zde kod te­be da svra­te”, is­ta­kao je prof. Do­šljak i po­zvao pri­sut­ne da dio Mi­le­ni­nih sti­ho­va pri­hva­te kao svo­je lič­ne, da ih go­vo­re i u „nje­noj uli­ci” i na tr­go­vi­ma, u svo­jim sta­no­vi­ma, uči­o­ni­ca­ma, svo­jim lju­ba­vi­ma, jer „nje­na po­e­zi­ja to za­slu­žu­je”.
O po­e­zi­ji Kram­ber­ge­ro­ve se mo­ra go­vo­ri­ti kao da je na­ša, jer pra­va i vri­jed­na po­e­zi­ja je sva­či­ja, na­do­ve­za­la se prof. Ma­ja Gr­gu­ro­vić, ko­ju Mi­le­ni­ni sti­ho­vi aso­ci­ra­ju na mo­re, za­vi­čaj, mo­sto­ve, lju­bav, bol, če­žnju, no­stal­gi­ju, dje­tinj­stvo, osmi­jeh, na­du i pri­mor­ski pej­zaž.
- Ka­da za­pi­su­je: „Ne­ću vi­še sti­ho­ve tu­ge, že­lim sti­ho­ve dru­ge”, osje­ća­mo ot­por pre­ma tu­zi ko­ja za­o­ku­plja i mi­sli i sr­ce, že­lju da se kre­ne sa osmi­je­hom i da taj osmi­jeh bu­de je­di­ni je­zik ko­ji ona ra­zu­mi­je. A onaj žu­ti ki­šo­bran iz isto­i­me­ne pje­sme, je i spas i sud­ba i zla kob, ali je i znak da će uvi­jek pod njim bi­ti za­šti­će­na kao oli­če­nje žen­ske nje­žno­sti, fi­no­će, či­sto­te i ne­vi­no­sti. Mo­tiv če­žnje za za­vi­ča­jem od­li­ka je Mi­le­ni­ne po­e­zi­je i pro­ze, sje­ta za iz­gu­blje­nim i pro­hu­ja­lim vre­me­nom, vre­me­nom ko­je se raz­li­ko­va­lo od da­na­šnjeg – da­nas je „vu­či­je”, a ne­kad je bi­lo „ljud­ski­je” - ka­za­la je Gr­gu­ro­vić. Autor­ka je, do­da­je ona, u sje­ća­nju pro­na­šla utje­hu ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta, ali hra­bro ko­ra­ča­ju­ći na­pri­jed.
- Sje­ća­nja na dje­tinj­stvo je odr­ža­va­ju i ople­me­nju­ju. Zre­li­na i vre­li­na da­na­šnjeg ži­vo­ta joj osvje­tlja­va­ju ži­vot­ni put... Mi­le­na je ta sje­ća­nja pre­to­či­la u sti­ho­ve i pro­zu i ta­ko uči­ni­la da i mi či­ta­o­ci, po­sta­je­mo dio nje­nog ži­vo­ta, ali ogle­da­ju­ći se u nje­nim sti­ho­vi­ma osje­ti­mo pri­zvuk i na­še sud­bi­ne - oci­je­ni­la je Gr­gu­ro­vić.
Autor­ka je pri­sut­ni­ma po­di­je­li­la po pri­mje­rak svo­je knji­ge.
M.D.P.