Knji­ga mr Ra­do­ja Fe­mi­ća ,,Iš­če­ki­va­nje ap­sur­da - kom­pa­ra­tiv­ni ogled: Sa­mju­el Be­ket, Mi­o­drag Bu­la­to­vić, Žar­ko Ko­ma­nin”, ko­ja je ob­ja­vlje­na u iz­da­nju Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je iz Bi­je­log Po­lja, pred­sta­vlje­na je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, u Pod­go­ri­ci.
-U pi­ta­nju je ana­li­tič­ko-sin­te­tič­ka i kom­pa­ra­tiv­na ana­li­za u či­jem fo­ku­su su tri dram­ska knji­žev­na tek­sta Sa­mju­e­la Be­ke­ta, Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća i Žar­ka Ko­ma­ni­na u ko­ji­ma po­vla­šće­no mje­sto pri­pa­da knji­žev­nom li­ku Go­doa. Te­mat­sko te­ži­šte Fe­mi­će­vog ogle­da usmje­re­no je pre­ma in­ter­tek­stu­al­noj ve­zi ko­ju je s Be­ke­to­vim dje­lom ostva­ri­la dra­ma Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća ,,Go­do je do­šao”, ko­ja je na iz­vje­stan na­čin po­nu­di­la svo­je­vr­snu od­go­net­ku sa­me Be­ke­to­ve upi­ta­no­sti. U hro­no­lo­škom po­ret­ku, tre­ći u ni­zu dram­skih tek­sto­va ko­jim se autor ba­vi je dra­ma ,,Go­do je do­šao po svo­je” Žar­ka Ko­ma­ni­na – ka­zao je mr Alek­san­dar Ću­ko­vić.
On je do­dao da sam kom­pa­ra­tiv­ni kon­tekst ni­je ostva­ren is­klju­či­vo na pla­nu tri kon­kret­na knji­žev­na tek­sta, već je u ve­li­koj mje­ri osvi­je­tljen od­no­som ko­ji se for­mi­ra na re­la­ci­ji iz­me­đu dvi­je knji­žev­ne tra­di­ci­je.
- Ta­ko se stva­ra­la­štvo dvo­ji­ce do­ma­ćih pi­sa­ca po­sta­vlja u ši­ri, evrop­ski kon­tekst, u ko­me je mo­gu­će uoči­ti me­đu­sob­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju ko­ja je i pred­met Fe­mi­će­vog dje­la. Bi­tan do­pri­nos ove knji­ge sa­dr­žan je u to­me što, bez ob­zi­ra na ve­li­ki broj ra­do­va po­sve­će­nih tu­ma­če­nju Be­ke­to­vog dje­la, ona osvje­tlja­va ne­do­volj­no is­pi­tan fe­no­men in­ter­tek­stu­al­no­sti ko­ji nje­go­va dra­ma či­ni s dra­ma­ma Bu­la­to­vi­ća i Ko­ma­ni­na, ta­ko da ova kom­pa­ra­ci­ja uka­zu­je na pri­ro­du, funk­ci­ju i po­slje­di­ce ostva­re­nog uti­ca­ja. Ta­ko­đe, Fe­mi­ćev rad da­je do­pri­nos i pro­u­ča­va­nju, re­kli bi, za­po­sta­vlje­nog Ko­ma­no­no­vog dje­la – ka­zao je Ću­ko­vić.
Pre­gled naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih idej­nih stru­ja­nja ko­ja su do­mi­nant­no ob­li­ko­va­la na­sta­nak i eks­pan­zi­ju an­ti­dra­me, oli­če­ne u stva­ra­la­štvu Be­ke­ta, Bu­la­to­vi­ća i Ko­ma­ni­na, ostva­ren je kroz osvrt na naj­po­zna­ti­ja ese­ji­stič­ka i fi­lo­zof­ska ostva­re­nja Al­be­ra Ka­mi­ja i Žan Pol Sar­tra, is­ta­kao je on. Ti­me Fe­mić na­ro­či­to apo­stro­fi­ra osnov­ne idej­ne uz­o­re, iako bi se na pr­vi po­gled da­lo za­klju­či­ti da je po­sao ,,lak” ka­da ne­či­ja knji­žev­nost oči­gled­no ilu­stru­je fi­lo­zof­sku po­zi­ci­ju.
Dio ve­če­ri ko­ji je pod­ra­zu­mi­je­vao raz­go­vor sa auto­rom vo­dio je mr Mi­lo­rad Du­ru­to­vić ko­ji je če­sti­tao auto­ru Fe­mi­ću na pre­ci­zno­šću ko­jom nam je po­mo­gao da se su­o­či­mo sa ne­u­hva­tlji­vim i kon­tro­verz­nim poj­mo­vi­ma ka­kvi su ap­surd i dra­ma ap­sur­da.
- Raz­mi­šlja­nje o ap­sur­du i ap­surd­nom u eg­zi­sten­ci­ji knji­žev­no­sti se ne mo­že ni za­o­kru­ži­ti ni­ti ulo­vi­ti u de­fi­ni­ti­van okvir. Zbog ta­kvih su­štin­skih po­te­ško­ća, autor u ovoj knji­zi pra­vi dvi­je te­o­rij­ske uver­ti­re. Ap­surd – bez­u­spje­šna po­tra­ga za smi­slom na­ziv je dru­gog po­gla­vlja u knji­zi u ko­jem se is­pi­tu­ju do­sa­da­šnji po­ku­ša­ji da se ulo­vi smi­sao be­smi­sla. Jed­na vr­sta ap­surd­no­sti se sa­gle­da­va kroz kon­tekst Da­ni­la Har­msa, dru­ga kroz kon­tekst fi­lo­zo­fi­je eg­zi­sten­ci­ja­li­zma Sar­tro­vog ro­ma­na ,,Muč­ni­na”, a tre­ća Ka­mi­ja – po­ja­snio je mr Du­ru­to­vić.
On je do­dao da je me­to­do­lo­gi­ja ono što Fe­mi­će­vo dje­lo ta­ko­đe či­ni iz­u­zet­no kva­li­tet­nim.
Na kra­ju pred­sta­vlja­nja knji­ge, pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da uče­stvu­je u raz­go­vo­ru sa auto­rom i po­sta­vlja pi­ta­nja, što je na mo­men­te re­zul­ti­ra­lo i ve­o­ma bur­nom ras­pra­vom.
S.Ć.-A.Ć.


Me­ta­fi­zič­ki ne­spo­ra­zum

Go­vo­re­ći o An­dri­će­voj mi­sli, ko­ja pred­sta­vlja mo­to knji­ge ,,Iš­če­ki­va­nje ap­sur­da” mr Ra­do­je Fe­mić je re­kao da je, upr­kos ra­zno­rod­nim idej­nim tra­di­ci­ja­ma, to­pos če­ka­nja slič­no ko­no­ti­ran.
- I kod An­dri­ća, baš kao kod dram­skih pi­sa­ca ko­ji­ma se knji­ga ba­vi, iš­če­ki­va­nje uslo­vlja­va pot­či­nje­nost knji­žev­nih li­ko­va. Vri­je­me, ko­je ne do­no­si ra­zr­je­še­nje eg­zi­sten­ci­jal­ne enig­me, pot­či­nje­nost po­ste­pe­no tran­sfor­mi­še u po­bu­nje­ni­štvo, ko­je ne re­zul­tu­je ak­ci­jom, već otva­ra me­ha­ni­zam ci­klič­nog smje­nji­va­nja raz­li­či­tih emo­ci­o­nal­nih sta­nja li­ko­va, či­ne­ći ih kon­fu­znim – ka­zao je on. Fe­mić se osvr­nuo i na su­ge­sti­ju mo­de­ra­to­ra mr Mi­lo­ra­da Du­ru­to­vi­ća, ko­ji je po­ten­ci­rao zna­čaj mi­šlje­nja o ap­su­r­du Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća.
- Bez ob­zi­ra na ter­mi­no­lo­šku i zna­čenj­sku dis­per­ziv­nost ko­ju ap­surd ini­ci­ra, nje­gov ra­za­ra­ju­ći uti­caj na li­ko­ve ogle­da se u bol­nom spo­zna­nju ne­mo­guć­no­sti sa­ni­ra­nja me­ta­fi­zič­kog ne­spo­ra­zu­ma, ko­ji čo­vje­kov po­lo­žaj u svi­je­tu či­ni tra­gi­ko­mič­nim. O to­me ubje­dlji­va umjet­nič­ka svje­do­če­nja osta­vlja­ju upra­vo auto­ri tre­ti­ra­ni u ovoj knji­zi – po­ja­snio je Fe­mić.