Pr­vi fe­bru­ar­ski dan na zim­skoj sce­ni „Bar­skog lje­to­pi­sa” bio je di­na­mi­čan. bu­du­ći da su re­a­li­zo­va­na dva pro­gra­ma, pred­sta­va za dje­cu i kon­cert, ko­ji­ma je za­o­kru­žen pr­vi ci­klus pro­gra­ma u 2018. go­di­ni. Na­kon pred­sta­ve „Ki­nez” pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta, ko­ju je pra­ti­lo vi­še od sto­ti­nu bar­skih sred­njo­ško­la­ca, sa­lu Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le su osvo­ji­li uz­bu­dlji­vi zvu­ci dže­za u iz­vo­đe­nju be­go­rad­skog Di­xi­e­land or­ke­stra. Pu­bli­ka je do po­sljed­njeg mje­sta is­pu­ni­la gle­da­li­šte u že­lji da ču­je pre­mi­jer­no pred­sta­vlja­nje ovog be­o­grad­skog an­sam­bla u Ba­ru.
Osmo­čla­ni bend, je­dan od ri­jet­kih džez sa­sta­va ko­ji je uspio da us­po­sta­vi dis­ko­graf­ski i kon­cert­ni kon­ti­nu­i­tet na na­šim pro­sto­ri­ma, ni­je iz­ne­vje­rio oče­ki­va­nja pu­bli­ke, ko­joj su po­nu­di­li pri­li­ku da is­ku­si ne­sva­ki­da­šnje pu­to­va­nje kroz isto­ri­ju dže­za, osje­ti is­kre­nu emo­ci­ju, uži­va u šar­mu svih čla­no­va po­na­o­sob, ali da i sa­ma uče­stvu­je i pod­jed­na­ko do­pri­ne­se mu­zič­kom do­ži­vlja­ju, ona­ko ka­ko to sa­mo džez omo­gu­ća­va pu­bli­ci ko­ja ga slu­ša. Ovaj kon­cert bio je uto­li­ko po­seb­ni­ji što se na nje­mu mo­gao ču­ti tra­di­ci­o­nal­ni Nju Or­lins džez, od­no­sno dik­si­lend, ko­ji pred­sta­vlja pr­vu fa­zu u na­stan­ku dže­za. Za­to je re­per­to­ar or­ke­stra sa­sta­vljen od kom­po­zi­ci­ja ko­je pred­sta­vlja­ju te­me­lje dže­za i dik­si­len­da kao žan­ra, ali i sa­vre­me­nih kom­po­zi­ci­je ob­ra­đe­nih u tom ma­ni­ru.
- Čud­no je da na ovim pro­sto­ri­ma ni­ko to du­go ni­je svi­rao. U ovom tre­nut­ku Di­xi­e­land or­ke­star je je­di­ni te vr­ste na pod­ruč­ju ci­je­log Bal­ka­na. Sa­mim tim, to je umjet­nič­ko bla­go na­ših pro­sto­ra i ve­li­ko na­slje­đe na­ših sta­ri­jih ko­le­ga. To je ne­što što je ru­ko­pis, osno­va dže­za. Ono što smo mi pri­pre­mi­li za ne­ko­li­ko po­sljed­njih go­di­na na­ših na­stu­pa, što se od­no­si­lo i na ve­če­ra­šnji re­per­to­ar u Ba­ru, ti­če se ve­li­kog ju­bi­le­ja, sto­go­di­šnji­ce dže­za, od­no­sno sto­go­di­šnji­ce iz­da­nja pr­ve gra­mo­fon­ske plo­če sa zvu­kom dže­za. Ta­da je fak­tič­ki džez i po­čeo da po­sto­ji - ob­ja­snio je Vla­di­mir Rac­ko­vić, front­men i član or­ke­stra od nje­go­vog osni­va­nja pri­je pu­nih se­dam­na­est go­di­na.
Be­o­grad­ski Di­xi­e­land or­ke­star je za iz­u­zet­no krat­ko vri­je­me pre­ra­stao u uni­kat­ni pu­tu­ju­ći mu­zej iz­vor­nog dže­za, i kao ta­kav po­stao je zna­čaj­na kul­tu­ro­lo­ška in­sti­tu­ci­ja. Od 2011. go­di­ne zva­nič­no je uve­den i u zva­nič­ne udž­be­ni­ke za mu­zič­ko vas­pi­ta­nje za 8. raz­red osnov­nih ško­la u Sr­bi­ji. Nji­ho­vi kon­cer­ti su na­gla­še­no edu­ka­tiv­ni, a to je sa­svim u skla­du sa uvje­re­njem da je džez ne sa­mo mu­zič­ko, već op­šte kul­tu­ro­lo­ško na­slje­đe.
- Mi za­pra­vo ne zna­mo ko­li­ko su ti pr­vi ko­ra­ci dže­za uti­ca­li na mu­zi­ku 20. vi­je­ka ge­ne­ral­no. To je pro­sto naj­va­žni­ja kul­tu­ro­lo­ška tvo­re­vi­na 20. vi­je­ka, i iz nje je iz­ro­đe­no mno­go to­ga. Kom­plet­na este­ti­ka te epo­he je vje­ro­vat­no ne­što naj­bo­lje i naj­ljep­še što se do­go­di­lo u do­me­nu mu­zi­ke, ali i do­me­nu mo­de re­ci­mo, pa i kul­tu­re - do­dao je Rac­ko­vić na­kon sjaj­nog kon­cer­ta u Ba­ru, ko­jim su po­ku­ša­li pu­bli­ci da pru­že sve ono naj­bo­lje što džez ima, pri­tom na­sto­je­ći da osta­nu do­sljed­ni sti­lu i te­žnji da svi­ra­ju ona­ko ka­ko to iz­vo­de mu­zi­ča­ri na tro­to­a­ru Nju Or­lin­sa.
Or­ke­star na kra­ju kon­cer­ta ni­je skri­vao za­do­volj­stvo re­ak­ci­jom i iskre­no­šću pu­bli­ke, is­ka­zu­ju­ći že­lju da opet bu­du go­sti Cr­ne Go­re, i po­ru­ču­ju­ći da sa­mo tre­ba da bu­du po­zva­ni. Osim na­stu­pa i kon­ce­ra­ta u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu, or­ke­star po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce dže­za ima že­lju i ide­ju da umje­sto CD-a, ko­ji po­la­ko gu­bi svo­je mje­sto na tr­ži­štu, ura­di jed­nu li­je­pu gra­mo­fon­sku plo­ču kao omaž dže­zu. D.S.


Stal­no na pu­tu

- U Cr­nu Go­ru će­mo uvi­jek do­ći ka­da nas ne­ko po­zo­ve. Bi­li smo već u Tiv­tu, Ko­to­ru i na Ce­ti­nju. Mi smo dže­ze­ri ko­ji stal­no pu­tu­ju, po­ku­ša­va­ju­ći da što vi­še svi­ra­mo. Ne da bi­smo za­ra­di­li ne­što mno­go nov­ca, jer dže­zer­ski sto­ma­ci uvi­jek kr­če, ni­ka­da ni­smo si­ti, već vo­li­mo da svi­ra­mo i vo­li­mo da po­kla­nja­mo lju­di­ma ono što je u dže­zu za­i­sta vri­jed­no.