Knji­ga po­e­zi­je „Ma­na­stir­ski si­no­vi” (CID), knji­žev­ni­ka Ili­je La­ku­ši­ća, pro­mo­vi­sa­na je pred pod­go­rič­kom pu­bli­kom u krip­ti Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja. O knji­zi su go­vo­ri­li mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, prof. dr Si­ni­ša Je­lu­šić, je­ro­mo­nah Ma­ka­ri­je iz Ma­na­sti­ra Sa­vi­na i autor. Mo­de­ra­tor pro­gra­ma bi­la je pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač.
- Pje­sni­štvo Ili­je La­ku­ši­ća naj­pri­je upu­ću­je na pi­ta­nje o sa­mom smi­slu pje­sni­štva, što se mo­že po­ve­za­ti sa onim po­zna­tim Hel­der­li­no­vim pi­ta­njem „če­mu pje­sni­ci u oskud­no vri­je­me”, s tim što La­ku­šić ne osta­je na ovom im­pli­ci­ra­nom pi­ta­nju, ne­go da­je vr­lo bi­tan i te­me­ljan od­go­vor. Autor nas upu­ću­je na me­ta­fi­zič­ki za­da­tak pje­sni­štva, po­sta­vlja­nje u pr­vi plan du­hov­nih i me­ta­fi­zič­kih pi­ta­nja. U auto­po­e­tič­kom sta­vu La­ku­šić uka­zu­je na to da su me­ta­fi­zič­ki za­da­tak i ljud­sko sa­mo­o­bja­šnje­nje glav­ni za­da­ci po­e­zi­je – ka­zao je prof. Je­lu­šić. On je do­dao da se kod auto­ra, po pra­vi­lu, „u pri­vid­noj jed­no­stav­no­sti kri­ju iz­u­zet­ne me­ta­fi­zič­ke du­bi­ne”.
- Zbir­ka „Ma­na­stir­ski si­no­vi” po­seb­no upu­ću­je na va­žnost kul­tu­re pam­će­nja kao bit­ne kom­po­nen­te kul­tu­re jed­nog na­ro­da. Ona je vra­ća­nje k svi­je­sti za­bo­ra­vlja­ju­ćeg, po­sti­sku­ju­ćeg su­šta­stva. Jed­na od pre­vas­hod­nih funk­ci­ja ove zbir­ke je ot­kla­nja­nje či­ta­o­ca od za­bo­ra­va – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Je­lu­šić.
Je­ro­mo­nah Ma­ka­ri­je is­ta­kao je da je za či­ta­nje ove knji­ge po­treb­no ima­ti ve­o­ma ši­ro­ko zna­nje.
- Iz sti­ho­va ove zbir­ke iz­bi­ja­ju to­mo­vi isto­ri­je. U La­ku­ši­će­vim sti­ho­vi­ma na­i­šao sam na od­go­vo­re ko­je mo­že­te na­ći i kod sve­tih ota­ca. U nji­ma vi­dim bol ko­ji pje­snik no­si za svo­jim na­ro­dom. La­ku­šić se Bo­gu obra­ća va­pa­jem, bo­lom, jer ni­je sva­ka mo­li­tva mo­li­tva, već sa­mo ona ko­ja u se­bi no­si bol. Sva­ki stih ove zbir­ke je mo­li­tva – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, je­ro­mo­nah Ma­ka­ri­je. On je do­dao da „ni­je la­ko pri­ći Bo­gu”, te da čo­vjek „naj­pri­je mo­ra osje­ti­ti svo­ju ne­moć, ka­ko bi se su­sreo sa onim ko­ji je sve­mo­ćan”.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je iz­re­kao je po­zi­tiv­ne ocje­ne o knji­zi „Ma­na­stir­ski si­no­vi”.
- Pr­vi moj uti­sak bio je da Ili­ja La­ku­šić pod ma­na­stir­skim si­no­vi­ma pod­ra­zu­mi­je­va mo­na­he. Me­đu­tim, vi­di se da on o nji­ma go­vo­ri kroz usta Lov­ćen­skog Taj­no­vid­ca, na­ro­či­to o oni­ma ko­ji su du­hov­no sta­sa­li oko hra­ma i maj­či­nog mli­je­ka, a to je ne­gdje jed­no sa dru­gim slič­no i bli­sko. Ta­ko go­vo­ri­ti o ma­na­stir­skim si­no­vi­ma na­ro­či­to je svoj­stve­no na­šim pro­sto­ri­ma, Cr­noj Go­ri. Jer, sve što je u nje­noj isto­ri­ji ča­sno i uz­vi­še­no, ro­đe­no je oko hra­mo­va i ma­na­sti­ra, po­čev­ši od Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, u svo­joj be­sje­di mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. On je do­dao da je bla­go­da­ran pje­sni­ku na jed­noj ova­kvoj knji­zi.
- Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ma­na­stir­skih si­no­va utam­ni­čen je da­nas na Lov­će­nu, u ma­u­zo­le­ju – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Na sa­mom kra­ju, autor je či­tao svo­je sti­ho­ve i is­ka­zao za­hval­no­sti. La­ku­ši­će­ve sti­ho­ve či­ta­la je i pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač ko­ja je pro­či­ta­la i auto­ro­vu bi­o­gra­fi­ju.
A.ĆU­KO­VIĆ


Pje­snik Nje­go­še­ve mi­sli

-U ovoj zbir­ci La­ku­šić di­še nje­go­šev­skom mi­šlju. On štam­pa­nu, ći­ri­lič­nu ri­ječ po­ve­zu­je sa sa­mim Lo­go­som i nje­go­vom te­o­fa­ni­jom kao vi­dlji­vom pro­ja­vom u štam­pa­nom slo­vu. Na kra­ju, ri­ječ je o iz­vor­nom pje­sni­ku, či­ji sti­ho­vi pri­pa­da­ju naj­vi­šim do­stig­nu­ći­ma do ko­jih sa­vre­me­no pje­sni­štvo da­nas do­pi­re – za­klju­čak je pro­fe­so­ra Je­lu­ši­ća.


Po­zi­ci­o­ni­ra­nje auto­ra

-Ova knji­ga pred­sta­vlja po­tre­bu auto­ra da se po­zi­ci­o­ni­ra u od­no­su na svo­je kul­tu­ro­lo­ško, do­ne­kle i isto­rij­sko bi­će. Pro­ci­je­nio sam da je di­na­sti­ja Pe­tro­vić ono če­mu bi po sna­zi vo­lje tre­ba­lo pri­klo­ni­ti svo­je ra­ci­o­nal­no i emo­tiv­no bi­će. Bu­du­ći da se ov­dje ra­di o po­e­zi­ji, me­ne u ovom kon­tek­stu in­te­re­su­je vrh te sla­ve, te slav­ne isto­ri­je, dva Pe­tra, Pe­tra Pr­vog i Pe­tra Dru­gog, bez ko­jih bi Cr­na Go­ra iz­gu­bi­la mno­go i po du­bi­ni i po vi­si­ni – ka­zao je autor „Ma­na­stir­skih si­no­va”, knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić.