Ru­ko­vo­di­lac Cen­tra za is­tra­ži­va­nje sa­vre­me­ne bal­kan­ske kri­ze In­sti­tu­ta za sla­vi­sti­ku Ru­ske aka­de­mi­je na­u­ka i ino­stra­ni član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, dr Je­le­na Gu­sko­va, ka­že da je o NA­TO agre­si­ji na Ju­go­sla­vi­ju na­pi­sa­no mno­go knji­ga, da su sva­ki put is­tra­ži­va­či ot­kri­va­li no­vu stra­ni­cu te stra­šne pri­če, ali da pre­go­vo­ri iz­me­đu Sr­bi­je i NA­TO-a o pre­stan­ku su­ko­ba, odr­ža­ni od 5. do 9. ju­na 1999. go­di­ne u Ku­ma­no­vu, go­to­vo da ni­su bi­li pod­vrg­nu­ti na­uč­noj stu­di­ji. Taj jaz, na­vo­di dr Gu­sko­va, pre­mo­stio je ta­da­šnji po­moć­nik mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va Sr­bi­je, dr Ob­rad Ste­va­no­vić, uče­snik u ku­ma­nov­skim pre­go­vo­ri­ma, ko­ji je ob­ja­vio zna­čaj­nu, isto­rij­ski vri­jed­nu knji­gu „Ku­ma­nov­ski spo­ra­zum”. Dr Je­le­na Gu­sko­va je bi­la je­dan od re­cen­ze­na­ta ovog zna­čaj­nog dje­la.
Ku­ma­nov­ski spo­ra­zum, da pod­sje­ti­mo, pot­pi­sa­la su dvo­ji­ca Uži­ča­na – u ime Sa­ve­zne vla­de SR Ju­go­sla­vi­je Sve­to­zar Mar­ja­no­vić (1944, Ba­ji­na Ba­šta), ge­ne­ral-pu­kov­nik VJ i na­čel­nik Ope­ra­tiv­no-štab­nog sek­to­ra Ge­ne­ral­šta­ba VJ, i u ime Vla­de Sr­bi­je Ob­rad Ste­va­no­vić (1953, Ari­lje), ge­ne­ral-pot­pu­kov­nik po­li­ci­je i ta­da­šnji po­moć­nik mi­ni­stra Unu­tra­šnjih po­slo­va Sr­bi­je. U ju­go­slo­ven­sko-srp­skom pre­go­va­rač­kom ti­mu bi­li su i Ne­boj­ša Vu­jo­vić, po­moć­nik mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va SRJ, ge­ne­ral-pu­kov­nik VJ Bla­go­je Ko­va­če­vić i Slo­bo­dan Mi­le­tić, se­kre­tar Sa­ve­znog mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va SRJ. U ime oku­pa­ci­o­nih NA­TO sna­ga spo­ra­zum je pot­pi­sao Majk Džek­son, ge­ne­ral-pot­pu­kov­nik Bri­tan­ske kop­ne­ne voj­ske i ko­man­dant sna­ga za br­zo re­a­go­va­nje Ko­man­de NA­TO za Evro­pu, a po­tom i pr­vi ko­man­dant sna­ga KFOR-a na Ko­so­vu.
U svo­joj knji­zi „Ku­ma­nov­ski spo­ra­zum” Ob­rad Ste­va­no­vić, dok­tor na­u­ka od­bra­ne, za­šti­te i bez­bjed­no­sti (te­ma nje­go­vog dok­to­ra­ta, 2008. go­di­ne no­si­la je na­ziv „Po­seb­no­sti al­ban­skog te­ro­ri­zma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji”), da­nas van­red­ni pro­fe­sor Kri­mi­na­li­stič­ko-po­li­cij­ske aka­de­mi­je u Be­o­gra­du, na 345 stra­na u de­vet po­gla­vlja kroz ka­zi­va­nje ka­ko su te­kli ovi te­ški, muč­ni pre­go­vo­ri, is­ti­če po­ku­ša­je rje­ša­va­nja ko­smet­ske kri­ze i ko­smet­skih su­ko­ba, sta­vlja­ju­ći ak­ce­nat na pre­go­va­ra­nje kao pro­ces ne­na­sil­nog rje­še­nja su­ko­ba, i spro­vo­đe­nje Voj­no-teh­nič­kog spo­ra­zu­ma u zo­na­ma su­ko­ba. On, me­đu­tim, pi­še i o Voj­no-teh­nič­kom spo­ra­zu­mu da­nas, po­sli­je 17 go­di­na. U za­ključ­ci­ma i pri­lo­zi­ma knji­ge autor ob­ja­vlju­je i 19 naj­zna­čaj­ni­jih do­ku­me­na­ta ve­za­nih za ta­da­šnje do­ga­đa­je, me­đu ko­ji­ma je pet re­zo­lu­ci­ja Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti UN iz 1998. i 1999. go­di­ne i sam Voj­no-teh­nič­ki spo­ra­zum od 9. ju­na 1999. go­di­ne.
Dr Ob­rad Ste­va­no­vić iz­no­si va­žne či­nje­ni­ce ko­je su do­pri­ni­je­le za­klju­če­nju Ku­ma­nov­skog spo­ra­zu­ma. Pr­va je zna­či­la da će glav­ni re­zul­tat za­vr­še­nih pre­go­vo­ra u Ku­ma­no­vu bi­ti pre­sta­nak NA­TO agre­si­je na SR Ju­go­sla­vi­ju, a za­tim i da će taj do­ku­me­nat ima­ti ne­spo­ran me­đu­na­rod­no­prav­ni, bez­bjed­no­sni i isto­rij­ski zna­čaj. On isto­vre­me­no na­vo­di po­sto­ja­nje „vi­so­kog ni­voa vje­ro­vat­no­će” da će i pre­go­vo­ri i voj­no-teh­nič­ki spo­ra­zum, iz raz­li­či­tih raz­lo­ga shva­ta­ni, tu­ma­če­ni i kva­li­fi­ko­va­ni, bi­ti ko­ri­šće­ni, pa i zlo­u­po­tre­blja­va­ni na ve­o­ma raz­li­či­te, pa i eks­trem­no su­prot­sta­vlje­ne na­či­ne.
– Čak i ka­da su naj­do­bro­na­mjer­ni­ji, lju­di isti do­ga­đaj, ili po­ja­vu, če­sto vi­de na raz­li­či­te na­či­ne. I bi­lo je oče­ki­va­no da će se u jav­no­sti kva­li­fi­ka­ci­je pre­go­vo­ra i po­stig­nu­tog spo­ra­zu­ma kre­ta­ti od eks­trem­no po­zi­tiv­nih – kao spo­ra­zum o okon­ča­nju agre­si­je, mi­ru, pa i po­bje­di, do eks­trem­no ne­ga­tiv­nih – kao spo­ra­zum o ve­ri­fi­ka­ci­ji po­ra­za i oku­pa­ci­ji Ko­so­va i Me­to­hi­je. Za­to sam, kao uče­snik pre­go­vo­ra, sma­trao svo­jom pro­fe­si­o­nal­nom i mo­ral­nom du­žno­šću da te isto­rij­ske do­ga­đa­je is­tra­žim u me­to­do­lo­ški is­prav­no kon­ci­pi­ra­nom i spro­ve­de­nom na­uč­nom po­stup­ku, i da ob­ja­vlji­va­njem ove knji­ge re­zul­ta­te ta­kvih is­tra­ži­va­nja uči­nim do­stup­nim jav­no­sti. U sva­kom slu­ča­ju – pod­vla­či dr Ob­rad Ste­va­no­vić – či­ta­lac je do­bio objek­tiv­nu isti­nu o to­ku vo­đe­nih pre­go­vo­ra. Re­zul­ta­ti istraživanja pred­sta­vlja­ju moj skrom­ni do­pri­nos utvr­đi­va­nju i osna­ži­va­nju isti­ne ko­ju bi mno­gi že­lje­li ili da pro­mi­je­ne ili da za­bo­ra­ve.
Prema Ste­va­no­vi­će­vim ri­je­či­ma, oru­ža­ni su­ko­bi ko­ji su bi­li pred­met Ku­ma­nov­skih pre­go­vo­ra po­sle­di­ca su vi­še od tri vi­je­ka du­gog, kon­ti­nu­i­ra­nog i si­ste­mat­skog na­si­lja al­ban­skih eks­tre­mi­sta za­sno­va­nog na nji­ho­voj et­nič­ki mo­ti­vi­sa­noj mr­žnji, ne­to­le­rant­no­sti, ne­po­pu­stlji­vo­sti i ne­po­mir­lji­vo­sti u od­no­si­ma pre­ma Sr­bi­ma, pri­pad­ni­ci­ma dru­gih et­nič­kih za­jed­ni­ca i nji­ho­vim dr­ža­va­ma na Bal­ka­nu. „Ključ­ni no­si­lac eska­la­ci­je tog na­si­lja, kra­jem pro­šlog i po­čet­kom ovog vi­je­ka, bi­la je pa­ra­voj­na for­ma­ci­ja eks­trem­nih Al­ba­na­ca pod na­zi­vom `Oslobodilačka voj­ska Kosova`. Nje­ni ključ­ni sa­ve­zni­ci pri­je, to­kom i po­sli­je agre­si­je na SRJ bi­li su SAD i NA­TO. Uklju­či­va­njem NA­TO-a, asi­me­tri­ja su­ko­ba na Ko­sme­tu je pre­o­kre­nu­ta ta­ko da su SRJ i Sr­bi­ja kao ja­ča stra­na u oru­ža­nom su­ko­bu sa OVK po­sta­li sla­bi­ja stra­na – pi­še Ob­rad Ste­va­no­vić..
U svo­joj knji­zi „Ku­ma­nov­ski spo­ra­zum” dr Ob­rad Ste­va­no­vić ve­o­ma do­ku­men­to­va­no pi­še i o ne­do­sled­nom po­na­ša­nju me­đu­na­rod­nih sna­ga i mar­gi­na­li­za­ci­ji Ku­ma­nov­skog spo­ra­zu­ma. On upo­zo­ra­va da je ta­kvo po­na­ša­nje naj­zna­čaj­ni­jih su­bje­ka­ta me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce do­pri­ni­je­lo da je na­si­lje al­ban­skih eks­tre­mi­sta na pu­tu da bu­de pot­pu­no le­gi­ti­mi­zo­va­no pri­zna­njem na na­si­lju stvo­re­ne i sa­mo­pro­gla­še­ne „Re­pu­bli­ke Ko­so­vo”. U ve­zi s tim Ste­va­no­vić pod­sje­ća da za svjet­ske li­de­re sa­da ni­je bit­no šta su go­vo­ri­li sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je. Da­nas je sko­ro bez ika­kvog zna­ča­ja iz­ja­va še­fa UM­NIK-a Ber­na­ra Ku­šne­ra ko­ju je za „Pa­ri mač” 11. ju­la 1999. go­di­ne ka­zao: „Pre­ma Re­zo­lu­ci­ji SB UN 1244, ko­ja je moj man­dat i mo­ja Bi­bli­ja, auto­no­mi­ja Ko­so­va tre­ba da se iz­gra­di unu­tar ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je”. Bez zna­ča­ja je da­nas i iz­ja­va Maj­ka Džek­so­na, pot­pi­sni­ka Ku­ma­nov­skog spo­ra­zu­ma i ko­man­dan­ta KFOR-a, ko­ji je re­kao da Re­zo­lu­ci­ja SB UN 1244 ja­sno ka­že da ne­će bi­ti pro­mje­ne u ustav­nom sta­tu­su Ko­sme­ta i da ko­man­da KFOR ne do­vo­di u pi­ta­nje te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet i su­ve­re­ni­tet Ju­go­sla­vi­je.
Me­đu­tim, ne­po­sred­no pri­je od­la­ska sa Ko­sme­ta Majk Džek­son je iz­ja­vio: „Mul­ti­et­nič­ko Ko­so­vo kao je­dan od za­da­ta­ka KFOR-a, re­gu­li­sa­nih Re­zo­lu­ci­jom Uje­di­nje­nih na­ci­ja broj 1244, ni­je ostva­re­no. Mi da­nas ne­ma­mo mul­ti­et­nič­ko Ko­so­vo, a Sr­bi ži­ve u mi­ze­ri­ji i ge­tu. O to­le­ran­ci­ji od stra­ne Al­ba­na­ca ne­ma ni go­vo­ra. Voj­ni­ci KFOR-a mo­ra­ju sva­ko­dnev­no, u pan­cir ko­šu­lja­ma i oklop­nim vo­zi­li­ma, da obez­bje­đu­ju srp­ske cr­kve, a ako Srp­ki­nja mo­ra do pe­ka­re za hljeb, tre­ba da je pra­ti i obez­bje­đu­je na­o­ru­ža­ni voj­nik. Neo­p­hod­no je da se na Ko­so­vo vra­te sna­ge Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je – voj­ska, po­li­ci­ja, gra­ni­ča­ri, obez­bje­đe­nje spo­me­ni­ka kul­tu­re i per­so­nal za sa­rad­nju sa KFOR-om”.
Po­la­ze­ći od ne­spor­ne či­nje­ni­ce da je „ne­za­vi­sno Ko­so­vo” dio po­li­ti­ke ve­li­kih si­la, ja­sno je da je Ku­ma­nov­skim pre­go­vo­ri­ma, Voj­no-teh­nič­kim spo­ra­zu­mom i Re­zo­lu­ci­jom SB UN broj 1244, oko­čan oru­ža­ni, ali ni­je okon­čan ge­o­po­li­ti­či su­kob oko sa­da­šnjeg i bu­du­ćeg sta­tu­sa Ko­sme­ta. Taj su­kob, kaže Ste­va­no­vić, tra­je i da­nas i tra­ja­će u bu­duć­no­sti. „Je­dan od ključ­nih fak­to­ra tog su­ko­ba sva­ka­ko je i kon­zer­vi­ra­ni te­ro­ri­stič­ki po­ten­ci­jal al­ban­skih eks­tre­mi­sta u re­gi­o­nu, a jed­na od po­u­ka iz pret­hod­nog su­ko­ba, sva­ka­ko bi bi­la: Te­ro­ri­zam kao po­li­tič­ki mo­ti­vi­sa­no na­si­lje ni­je mo­gu­će rje­ša­va­ti is­klju­či­vo po­li­cij­sko-voj­nim mje­ra­ma, već pri­je sve­ga po­li­tič­kim, za­tim so­ci­jal­no-eko­nom­skim, pa tek on­da bez­bjed­no­snim. Sr­bi na Ko­sme­tu ni­su ni po­sli­je 17 go­di­na u bo­ljoj si­tu­a­ci­ji ne­go 1999. go­di­ne”. U knji­zi „Ku­ma­nov­ski spo­ra­zum” ja­sno je na­gla­še­no da se jed­no pri­ča­lo, a dru­go ra­di­lo. Pri­ča­lo se o su­ve­re­ni­te­tu SRJ, a pra­vi­la se i pri­zna­va­la sa­mo­pro­gla­še­na „dr­ža­va Ko­so­vo”. Isto­vre­me­no, kon­sta­tu­je na kra­ju dr Ob­rad Ste­va­no­vić, pod ve­o­ma raz­li­či­tim pri­ti­sci­ma, kao pri­pre­mi „kli­za­nju” Ko­sme­ta ka ne­za­vi­sno­sti, Voj­no-teh­nič­ki spo­ra­zum i Re­zo­lu­ci­ja SB UN 1244 se mar­gi­na­li­zu­ju ta­ko što se sve rje­đe spo­mi­nju i uzi­ma­ju u raz­ma­tra­nje.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Ne­za­ko­ni­to i ne­mo­ral­no po­na­ša­nje ve­li­kih si­la

Sma­trao sam svo­jom du­žno­šću da na­uč­no is­tra­žim i od za­bo­ra­va sa­ču­vam ključ­ne po­dat­ke o ku­ma­nov­skim pre­go­vo­ri­ma kao jed­nom, po me­ni, va­žnom isto­rij­skom do­ga­đa­ju u ko­jem sam uče­stvo­vao i o Voj­no-teh­ni­kom spo­ra­zu­mu kao do­ku­men­tu ko­ji sam pot­pi­sao, oba­vlja­ju­ći svo­ju slu­žbe­nič­ku du­žnost u te­škom vre­me­nu. Ja pri­pa­dam onoj gru­pi lju­di ko­ja sma­tra da je sve što ima­mo u sa­da­šnjo­sti i što će­mo ostva­ri­ti u bu­duć­no­sti re­zul­tat na­še pro­šlo­sti, i da nam svi­jest o pro­šlo­sti od­re­đu­je i bu­duć­nost. Upra­vo zbog to­ga, vo­đen Pe­ki­će­vim raz­mi­šlja­nji­ma o pro­šlo­sti „bez ko­je se te­ško op­sta­je i ve­lik ne po­sta­je”, že­lio sam da od za­bo­ra­va sa­ču­vam bar jed­no ma­lo zr­no isti­ne i či­nje­ni­ca ko­je bi na­ma i na­šim sled­be­ni­ci­ma, mo­žda bi­lo od ko­ri­sti u bu­du­ćo­sti. U ovoj knji­zi na­veo sam sa­mo re­zul­ta­te svog is­tra­ži­va­nja, do ko­jih sam do­šao u me­to­do­lo­ški is­prav­no spro­ve­de­nom po­stup­ku. Na­rav­no, od­go­vor­nost za sve pro­pu­ste sno­sim sa­mo ja i ni­ko dru­gi. Na­gla­sio bih, pri to­me, da mo­je is­tra­ži­va­nje ni na ko­ji na­čin ni­je bi­lo usmje­re­no pro­tiv Al­ba­na­ca kao dr­ža­vlja­na Sr­bi­je, pro­tiv NA­TO ali­jan­se ni­ti pro­tiv sna­ga KFOR-a – u op­štem smi­slu. Kao što se svi Al­ban­ci ne mo­gu iz­jed­na­ča­va­ti sa te­ro­ri­sti­ma, ta­ko se ni sna­ga­ma KFOR-a ne mo­že pri­pi­sa­ti is­klju­či­va od­go­vor­nost za sve te­ške po­sle­di­ce pro­du­že­nog na­si­lja ta­ko­zva­ne OVK na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji.