Još uvi­jek sam pod uti­skom do­la­ska Ma­ri­ja Var­ga­sa Ljo­se, ču­ve­nog pi­sca, in­te­lek­tu­al­ca i po mom mi­šlje­nju naj­plo­do­no­sni­jeg stva­ra­o­ca. Mo­žda je­sam su­bjek­ti­van ali či­nje­ni­ce i nje­go­va dje­la go­vo­re upra­vo to. Go­vo­re o nje­mu, nje­go­vom stva­ra­la­štvu i ko­li­ka je on ve­li­či­na. Ali, haj­de da po­sta­vi­mo ne­ko­li­ko re­al­nih pi­ta­nja u ve­zi sa ovim do­ga­đa­jem. Pr­vo da li je Ljo­sa znao gdje do­la­zi, gdje je čuo za nas i na­šu ze­mlju. Mo­že­mo li da se za­pi­ta­mo da li je nje­go­va po­sje­ta bi­la ujed­no mar­ke­ting i pro­mo­ci­ja na­še ze­mlje za Evro­pu i svi­jet što mo­žda i je­ste bi­lo. A sad ono dru­go pi­ta­nje da li smo mi do­stoj­ni i da li smo do­se­gli ni­vo da bismo mo­gli da ugo­sti­mo jed­nog ova­kvog pi­sca i mi­sli­o­ca. Mi smo, mo­gu re­ći za me­ne i mo­ju ge­ne­ra­ci­ju, još uvi­jek od­ra­sli uče­ći i či­ta­ju­ći one kla­si­ke me­đu ko­je spa­da­ju i Ljo­sa i Mar­kez ko­ji su po mom mi­šlje­nju ve­li­ka­ni pi­sa­nja pr­ven­stve­no zbog svog na­či­na i sti­la pi­sa­nja, la­ko­će či­ta­nja, ra­zu­mlji­vo­sti i na­či­na raz­mi­šlja­nja. Na ne­ki na­čin mo­že­mo da ka­že­mo da je do­la­zak Ljo­se ujed­no bio i bla­go­slov za na­šu ze­mlju, jer su sad lju­di u Evro­pi i svi­je­tu ko­li­ko to­li­ko upo­zna­ti sa tim ko smo i gdje smo. Na­rav­no da tre­ba da se osje­ća­mo pri­vi­le­go­va­nim što je ova­kav ve­li­kan kao Ljo­sa iza­brao baš na­šu ze­mlju za svo­ju pro­mo­ci­ju ili ka­ko već da shva­ti­mo ovaj nje­gov do­la­zak. Vje­ru­jem da će ovaj do­ga­đaj bi­ti kao do­mi­no efe­kat i da će za so­bom po­vu­ći i pri­vu­ći još ne­ke ve­li­ka­ne i na­go­vje­sti­ti li­je­pe do­ga­đa­je, a mi tre­ba da se za­pi­ta­mo za­što se ne­ki do­ga­đa­ji bi­lo mod­ni, knji­žev­ni, sport­ski, jed­nom ri­ječ­ju kul­tur­ni de­ša­va­ju sad kad su ti isti do­ga­đa­ji po­sta­li stan­dard ili uobi­ča­je­na po­ja­va u Evro­pi i svi­je­tu ko­je mi mo­ra­mo da do­seg­ne­mo ili da nam bu­de od­re­đe­ni cilj ili stan­dard pre­ma ko­jem mo­že­mo i mo­ra­mo i tre­ba­mo ili bi­smo ba­rem tre­ba­li da se mje­ri­mo i upo­re­đu­je­mo, a ko­je nam se sve vi­še na­me­će kao uslov bez ko­ga se ne mo­že ako ho­će­mo da se uklju­či­mo u to­ko­ve evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je. Ne mo­gu a da ne ka­žem da sam stvar­no za­ču­đen ko­jom se br­zi­nom knji­ža­re pu­ne na­slo­vi­ma po­zna­tih TV li­ca i uop­šte jav­nih li­ca ko­ja su po mom mi­šlje­nju bi­la do sad pot­pu­ni ano­ni­mu­si a sad su od­je­dan­put ste­kli sla­vu. Za­i­sta ne ra­zu­mi­jem ne­či­ju po­tre­bu da svoj ži­vot bez ob­zi­ra ka­kav on bio sta­ve na pa­pir, pritom mi­slim što je i nor­mal­no da ne­ke stva­ri jed­no­stav­no tre­ba za­dr­ža­ti za se­be. Ali ujed­no nam to mo­že bi­ti po­ka­za­telj da ni te­le­vi­zi­ja ni no­vi­nar­stvo ni­su vi­še ona­kve pro­fe­si­je ka­kve su pri­je bi­le ili bo­lje re­ći da su da­le­ko od to­ga. Ne­go se pri­bje­ga­va da se za­ra­di na mno­štvo dru­gih na­či­na. Re­ći­ će­te kao da sam iz­mi­slio to­plu vo­du ali to je re­al­nost pa je ovim li­ci­ma bi­lo bo­lje da poč­nu da pi­šu jer će im se vi­še is­pla­ti­ti a i po­ka­za­će svo­je skri­ve­ne ta­len­te, jer pri­je se ba­rem zna­lo vo­di­telj je vo­di­telj, a no­vi­nar no­vi­nar. Sad svi ho­će da po­sta­nu i vo­di­te­lji i no­vi­na­ri, i spi­ke­ri i in­te­lek­tu­al­ci i svi gra­be svo­je pri­li­ke ne bi­ra­ju­ći sred­stva i na­či­ne iako vje­ro­vat­no ili si­gur­no ni­su ta­len­to­va­ni za to. Ono što je oči­gled­no je­ste da in­te­lek­tu­a­la­ca ima sve ma­nje i da oni po­la­ko po­sta­ju mar­gi­na dru­štva, dok ne­ki dru­gi lju­di gra­de svo­je ka­ri­je­re i sve vi­še do­bi­ja­ju na zna­ča­ju. Ne ka­žem da se in­te­lek­tu­al­ci ne bo­re, ali ovi dru­gi lju­di jed­no­stav­no po­či­nju da uzi­ma­ju pri­mat tj. već su uze­li uve­li­ko da­ha. Da­nas je do­volj­no da se po­ja­viš na te­le­vi­zi­ji, ura­diš ne­ku glu­post ili ka­žeš ne­što i već si zvi­je­zda, ali na­ža­lost krat­kog da­ha. To su po mom mi­šlje­nju jo­gurt zvi­je­zde. Tra­ju kao jor­gurt - dok ne po­pi­ješ. Dok je ne­ka te­ma ak­tu­el­na i oni su ak­tu­el­ni. Ali šta će­te, to je hi­je­rar­hi­ja ži­vo­ta. Jed­ni od­la­ze, dru­gi do­la­ze, vre­me­na se mi­je­nja­ju kao i kri­te­ri­ju­mi. Ne­ki se opre­di­je­le za te­ži put, ali po­sli­je zna­ju da je vri­je­dje­lo tru­da, dok ne­ki ko­ri­ste kra­će pu­te­ve ali za­to bi­va­ju br­že za­bo­ra­vlje­ni. Pe­tar Ka­dić