Na pod­ruč­ju Grad­ske op­šti­ne Tu­zi re­gi­stro­va­na su tri advo­ka­ta, me­đu nji­ma i An­đel Goj­čaj, dok­tor prav­nih na­u­ka. Ka­ko is­ti­če, de­set go­di­na ba­vi se pra­vom, a i taj po­sao po­red li­je­pe ima i onu ma­nje li­je­pu stra­nu.
- Broj advo­ka­ta u Pod­go­ri­ci je sva­kim da­nom sve ve­ći ta­ko da ni­je la­ko do­ći do po­sla. Li­jep je po­ziv ali se ni­je la­ko ba­vi­ti nji­me. Da bi­ste se se iz­dvo­ji­li zna­nje je ne­mi­nov­no. Po­zna­va­nje stra­nih je­zi­ka umno­go­me olak­ša­va sve. Mo­žda baš zna­nje al­ban­skog je­zi­ka, nas tro­ji­cu advo­ka­ta je iz­dvo­ji­lo kad je u pi­ta­nju pod­ruč­je Ma­le­si­je - ka­že Goj­čaj.
Advo­ka­ti­ma se ne zna rad­no vri­je­me što Goj­čaj sma­tra da tre­ba mi­je­nja­ti, u skla­du sa ino­stra­nom prak­som.
- Lju­di kad ima­ju pro­blem oni vo­le da od­mah po­zo­vu struč­nja­ka da ga ri­je­še, ne ma­re­ći za mje­sto i vri­je­me. Ipak, to tre­ba uta­na­či­ti. Po­ziv advo­ka­ta je­ste da uvi­jek bu­de na ras­po­la­ga­nju lju­di­ma ali da se zna ka­ko i kad. Prav­ne sa­vje­te ni­kad ne na­pla­ću­jem jer mi je po­ne­kad te­ško da na­pla­tim i sam slu­čaj, a ka­mo­li sa­vjet – ka­že Goj­čaj.
Ka­ko je po­tvr­dio, po­sao advo­ka­ta ne pra­ti sa­mo ozbilj­nost već i aneg­do­te na su­đe­nji­ma.
- Jednom po­ljo­pri­vred­ni­ku iz Tu­zi je od­u­ze­ta vo­zač­ka do­zvo­la jer je na­vod­no bio u al­ko­ho­li­sa­nom sta­nju, me­đu­tim, ka­sni­je je ana­li­za kr­vi po­ka­za­la da ni­je kon­zu­mi­rao al­ko­hol pa ih je tu­žio za šte­tu. On je dva mje­se­ca bio bez vo­zač­ke do­zvo­le i an­ga­žo­vao je vo­za­ča da raz­vo­zi po­vr­će što ovaj ni­je či­nio ne­go je vo­zio sto­ku do Stoč­ne pi­ja­ce. Na jed­nom od ro­či­šta, su­di­ja je pi­ta­la auto­pre­vo­zni­ka kad je već vo­zio sto­ku, što o istom tro­šku ni­je pre­ve­zao i ku­pus i sa­la­tu. Na­smi­ja­li smo se svi i re­kao sam da bi vje­ro­vat­no on­da je­dan vo­zač tu­žio dru­gog jer bi mu na pu­tu kra­ve po­je­le po­vr­će. Ta­ko­đe, zbog od­u­zi­ma­nja vo­zač­ke do­zvo­le bi­lo je za­ni­mlji­vo – po­sta­vlja advo­kat su­prot­ne stra­ne pi­ta­nje za pi­ta­njem, pre­vo­znik od­go­va­rao ka­ko ima ka­mi­on, ko­la... da bi ga na kra­ju pi­ta­li što kad to sve ima sam ne vo­zi već an­ga­žu­je pre­vo­zni­ke... a ka­ko kad je pred­met spo­ra od­u­zi­ma­nje vo­zač­ke do­zvo­le - pri­ča Goj­čaj.
Ka­ko is­ti­če, moć advo­ka­ta je i u do­bro na­pi­sa­noj žal­bi.
- Mo­žda prav­da je­ste spo­ra ali je uvi­jek do­sti­žna - na­gla­sio je Goj­čaj.
Ne­za­hval­no je, ka­že što po­je­di­ni sud­ski po­stup­ci tra­ju go­di­na­ma.
- U tom slu­ča­ju i stran­ke po­sta­ju ne­za­do­volj­ne, te­ško im je ob­ja­sni­ti zbog če­ga je to ta­ko ali jed­no­stav­no pro­tiv pro­ce­du­re se ne mo­že. Imam spo­ro­va ko­ji tra­ju i pre­ko pet go­di­na, je­dan je ve­zan za pro­blem eks­pro­pri­ja­ci­je. Za imo­vin­sko- prav­ne spo­ro­ve sma­tram da bi tre­ba­lo do­ni­je­ti iz­mje­ne, da zbog eko­no­mič­no­sti i cje­li­hod­no­sti bu­du znat­no kra­ći, jer svi­ma je u in­te­re­su da se spor što pri­je okon­ča. U Nje­mač­koj je na pri­mjer rok okon­ča­nja par­ni­ca od šest do de­vet mje­se­ci, ne mo­že du­že tra­ja­ti, a kod nas ta­kvih ro­ko­va ne­ma - ka­že Goj­čaj.S.R.