Na hi­lja­de gra­do­va u svi­je­tu ima mi­li­o­ne uli­ca, me­đu nji­ma i Bu­le­var Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog ko­ji je pre­ma ocje­ni saj­ta „Ar­hi­tek­tu­ra i di­zajn”, uvr­šte­n me­đu 50 naj­ljep­ših. Sa­gra­đen u do­ba so­ci­ja­li­zma, od­mah po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ši­rok oko 90 me­ta­ra dje­lo je ču­ve­nog ar­hi­tek­te Vu­ja­di­na Po­po­vi­ća, ko­ji je vi­zi­o­nar­ski po­sta­vio osno­ve gra­da pod Go­ri­com. Na­ža­lost, ne­ki su po­put ho­te­la Cr­na Go­ra za­u­vi­jek iz­gu­blje­ni.
Bu­le­var je mi­je­njao ime, a u fe­bru­a­ru 2004. go­di­ne na­zvan je po Sve­tom Pe­tru Ce­tinj­skom dok će ga mno­gi Ti­to­gra­đa­ni i da­lje na­zi­va­ti Le­nji­no­vim. Sam po se­bi li­jep je ro­đen. Pra­va ur­ba­na ave­ni­ja, a ka­ko je vri­je­me pro­la­zi­lo do­bio je tu neo­p­hod­nu pa­ti­nu, dr­ve­će je ra­slo, sti­gli su i mo­der­ni ukra­si, ali sa sti­lom, stu­bi­ći, bo­lja ra­svje­ta, ure­đe­na su raz­djel­na ostr­va. Uspio je da se od­bra­ni od tra­fi­ka, sta­kle­nih ba­šti, pro­daj­nih vi­tri­na.
Ko će bo­lje o bu­le­va­ru ako ne ar­hi­tek­te ko­ji na uli­ce ne gle­da­ju kao na mje­sto za tra­fi­ku, pre­sti­žan lo­kal, pro­stor iz­me­đu stam­be­nih obje­ka­ta ko­ji slu­ži za kre­ta­nje i par­ki­ra­nje, ne­go kao na na­uč­no i umjet­nič­ko pro­jek­to­va­nje i ob­li­ko­va­nje pro­sto­ra. Bu­le­var pred­sta­vlja ar­hi­tek­ton­sko dje­lo sa kul­tur­nim, umjet­nič­kim i isto­rij­skim sim­bo­li­ma. Po­no­san što pre­ko 40 go­di­na ži­vi u jed­noj od 50 naj­ljep­ših uli­ca, ar­hi­tek­ta Dra­go­ljub Mar­ko­vić is­ti­če da je ne­ka­da­šnji Bu­le­var Le­nji­na bi­la naj­u­re­đe­ni­ja uli­ca i u vri­je­me kad je Pod­go­ri­ca- Ti­to­grad tek stva­ran.
- Bu­le­var Le­nji­na je od­mah po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta ofor­mio ču­ve­ni ar­hi­tek­ta Vu­ja­din Po­po­vić i u pot­pu­no­sti je pri­la­go­đen na­ro­du. Če­ti­ri tra­ke, ši­ro­ki tro­to­a­ri, zgra­de pod­jed­na­ke vi­si­ne, ši­rok pro­stor iz­me­đu zgra­da i dr­vo­red ko­ji nat­kri­va tro­to­a­re i pra­vi hla­do­vi­nu, pred­sta­vlja pra­vi pri­mjer ve­li­ke, ši­ro­ke ave­ni­je. U to do­ba, to je bi­la pra­va ri­jet­kost. Po­po­vić se tru­dio da gra­du po­sta­vi osnov, ko­ji ima smi­sla i ko­ji ni­kad ni­ko ni­je i ne bi mo­gao da ugro­zi - ka­zao je Mar­ko­vić.
Dra­go mu je i što je grad smo­gao sna­ge da upr­kos ra­znim po­ku­ša­ji­ma, ne do­zvo­li da se ši­ro­ki tro­to­a­ri bu­le­va­ra pre­kri­ju ki­o­sci­ma, ka­fa­na­ma, dru­gim objek­ti­ma...
- Ni­ca­li su na tim tro­to­a­ri­ma ra­zni ki­o­sci, ka­fa­ne ali je grad uspio u na­mje­ri da bu­le­var osta­ne čist, bez ika­kvih obje­ka­ta iz­me­đu.... I Ze­le­ni­lo je ta­da od­i­gra­lo zna­čaj­nu ulo­gu jer je ima­lo slu­ha da ne sa­di obič­ne bo­ro­ve kao što su to či­ni­li na mno­gim mje­sti­ma već je za­sa­di­lo ču­ve­nu bilj­ku „me­li­ju” ko­ja pra­vi ve­li­ku hla­do­vi­nu i pje­ša­ci­ma omo­gu­ća­va pro­stra­no še­ta­li­šte. Ar­hi­tek­ton­ski i ur­ba­ni­stič­ki uli­ca je od­lič­no ura­đe­na, ima­la je naj­vi­so­či­je objek­te- zgra­de u to vri­je­me, po pet, šest spra­to­va, pra­vil­nih ob­li­ka. Ta­da je u Pod­go­ri­ci od mo­sta Bla­ža Jo­va­no­vi­ća pre­ma Ce­ti­nju po­sto­ja­la uli­ca ko­ja je išla uko­so, a ko­ju je Vu­ja­din Po­po­vić upra­vo Le­nji­no­vim bu­le­va­rom is­pra­vio, ta­ko da je grad do­bio or­to­go­nal­ne oso­vi­ne, što je bi­lo iz­u­zet­no va­žno - ka­zao je Mar­ko­vić.
Mar­ko­vić uoča­va da se uli­ce u no­vi­je vri­je­me mno­go kin­đu­re pal­ma­ma i ra­znim ukra­snim bi­ljem, da su tro­to­a­ri uski ili ih uop­šte ne­ma.
Kako je istakao, dvadesetak godina nakon izgrađenog bulevara bio je i načelnik za urbanizam i poslednji arhitekta na toj funkciji. Nakon njega, kaže više nije postojala funkcija načelnik već sekretar i mogli su da je obavljaju ljudi iz bilo koje struke.
Iz­grad­nja bu­le­va­ra sa če­ti­ri tra­ke u vri­je­me ka­da je Pod­go­ri­ca ima­la sve­ga 10.000 sta­nov­ni­ka pred­sta­vlja ne­vje­ro­va­tan vi­zi­o­nar­ski rad ar­hi­tek­te Vu­ja­di­na Po­po­vi­ća, is­ti­če An­dri­ja Mar­kuš, ar­hi­tek­ta. Ka­ko je ka­zao, sa­svim je oprav­da­no što je ne­kom ocje­nji­va­ču za­pa­la za oko lje­po­ta bu­le­va­ra sa ja­snom de­fi­ni­ci­jom pro­sto­ra, per­fekt­nim od­no­som vi­si­ne zgra­da i sa­o­bra­ćaj­nih tra­ka, ze­le­nim dr­vo­re­di­ma na ši­ro­kim tr­o­to­a­ri­ma....
- Le­nji­nov bu­le­var ši­ri­ne 90 me­ta­ra ne či­ne sa­mo če­ti­ri tra­ke već i kon­tu­re obje­ka­ta sa stra­ne ko­je je Po­po­vić pr­vi de­fi­ni­sao i ko­je su se po­što­va­le do da­na da­na­šnjeg. Sve je kre­nu­lo od nje­go­ve iz­ra­de re­lje­fa „Že­na u po­kre­tu” na zgra­di Po­šte, zbog ko­jih pro­zo­ri ni­su mo­gli do­ći na mo­žda pred­vi­đe­nim mje­sti­ma, a fa­sa­de zgra­da do­bi­le su iz­gled pra­vo­u­ga­o­ni­ka. To je na­met­nu­lo i da se sve osta­le zgra­de u uli­ci ra­de u tom sti­lu i to su svi po­što­va­li. De­si­lo se da Po­po­vi­će­vo skulp­tor­sko dje­lo pred­o­dre­di lje­po­tu jed­nog gra­da pr­ven­stve­no tog bu­le­va­ra što je ve­o­ma in­te­re­sant­no - ka­zao je Mar­kuš.
On je na­gla­sio i da je Pod­go­ri­ca po­sta­la pre­po­zna­tlji­va po dje­li­ma Vu­ja­di­na Po­po­vi­ća ko­ji je pro­jek­to­vao kult­ni ho­tel Cr­na Go­ra, zgra­du Glav­ne Po­šte, Le­nji­nov bu­le­var....
S. Radević

Bu­le­var za po­ka­zi­va­nje
Ne­ka­da­šnji gra­do­na­čel­nik Pod­go­ri­ce Mi­ha­i­lo Bu­rić ka­že da Pod­go­ri­ca ni­je uspje­la da do­stig­ne ur­ba­ni­stič­ke stan­dar­de po­sta­vlje­ne u do­ba so­ci­ja­li­zma.
- Ni­je slu­čaj­no što je Bu­le­var Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog iza­bran za naj­ljep­šu uli­cu. Uvi­jek sam je is­ti­cao kao pri­mjer da kad ne­ko do­đe u Pod­go­ri­cu, a že­li da vi­di ne­što li­je­po. Ka­da pro­đe bu­le­va­rom vi­dio bi ka­ko se vo­di ra­ču­na o ur­ba­ni­zmu, do­vo­ljan je sa­mo po­gled na nje­go­ve di­men­zi­je, ve­ge­ta­ci­ju - re­kao je Bu­rić.
Bu­rić je do­dao da su ta­ko gra­đe­ni i ho­tel Cr­na Go­ra i Uli­ca slo­bo­de.N.S.

„Me­li­ja” na bu­le­var­skom gr­bu

Dr­vo­red na bu­le­va­ru sa­sto­ji se od vi­še­de­ce­nij­skih sta­ba­la me­li­je, ko­ja je autoh­to­na bilj­na vr­sta na ovom pod­ruč­ju, ka­za­la je Rad­mi­la Vu­jo­še­vić, di­rek­tor Ze­le­ni­la.
- Vi­zi­o­na­ri gra­da 50-ih i 60-ih go­di­na na­pra­vi­li su pra­vi­lan oda­bir vr­ste i osta­vi­li nam u na­sljed­stvo da ga ču­va­mo i nje­gu­je­mo. Po­seb­nu draž ovaj dr­vo­red pru­ža to­kom pro­lje­ća i je­se­ni ka­da do­la­zi do iz­ra­ža­ja ko­lo­rit bo­ja. U pro­lje­će su to lju­bi­ča­sti cvje­to­vi opoj­nog mi­ri­sa, a u je­sen kad ne­sta­ne bo­ja i ze­le­ni­la u pri­ro­di, nje­go­ve go­le gra­ne i da­lje kra­se gro­zdo­vi žu­tih bo­bi­ca ko­je da­ju po­seb­nu draž. Po­red na­gra­de ko­ju je do­bio naš grad ovo je oba­ve­za vi­še da i da­lje ču­va­mo i una­pre­đu­je­mo ze­le­ne po­vr­ši­ne na­šeg gra­da - po­ru­či­la je Vu­jo­še­vić.

Mi­je­njao ime
Da­nas se Bu­le­var Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog pro­sti­re od Uli­ce Mar­ka Mi­lja­no­va do Bu­le­va­ra Džor­dža Va­šing­to­na. Dio do Bla­žo­vog mo­sta ne­ka­da se zvao Ne­ma­nji­na ri­va, po­tom Bu­le­var Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, da bi 1990. go­di­ne do­bi­la na­ziv Ne­ma­nji­na oba­la. Sa de­sne stra­ne Mo­ra­če bio je Le­nji­nov bu­le­var, a od 2004. sve je to Bu­le­var Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog.
Bla­žov most ko­ji spa­ja de­snu i li­je­vu stra­nu bu­le­va­ra, pro­jek­to­vao je Bran­ko Že­želj, in­že­njer, kon­struk­tor i pro­na­la­zač svjet­skog gla­sa. Most je na svo­du po­lu­kru­žnog pro­fi­la, ar­mi­ra­no be­ton­ski, gra­đen tri go­di­ne i za­vr­šen 1950. go­di­ne. Po svom ra­spo­nu, je­dan je od ta­da naj­ve­ćih gra­đe­nih u Ju­go­sla­vi­ji. Pr­vi put je re­kon­stru­i­san 1985, a dru­gi put 2009, ka­da je po­sta­vlje­na je i de­ko­ra­tiv­na ra­svje­ta ko­ja ga kra­si no­ću.