Mje­šta­ni Uli­ce Pe­tra De­di­ća, pre­ko pu­ta Di­stri­bu­tiv­nog cen­tra, pri­želj­ku­ju „le­že­će po­li­caj­ce” zbog pre­br­ze vo­žnje. Ne­ko­li­ko pu­ta su, ka­žu, sla­li do­pi­se Se­kre­te­ri­ja­tu za ko­mu­nal­ne po­slo­ve i sa­o­bra­ćaj, pi­sa­li pe­ti­ci­je ali je sva­ki put bi­lo uza­lud, jer uli­ca ni­je teh­nič­ki pri­mlje­na.
Po­li­ca­jac u pen­zi­ji Ve­se­lin Pa­jo­vić ka­že da mu je­di­no pre­o­sta­je da on „leg­ne” jer dru­ga­či­je ne­će do­bi­ja­ti „le­že­će po­li­caj­ce” u uli­ci.
- Ne­ko će bu­kval­no po­gi­nu­ti u uli­ci ko­li­ko se br­zo vo­zi, to je ne­vje­ro­vat­no da vo­za­či ov­dje iz­gu­be sva­ku kon­tro­lu nad vo­zi­lom. Ni­je sad se­zo­na, ina­če kad je se­zo­na bu­kval­no us­ka­ču u dvo­ri­šta, uda­re o ogra­du, od­bi­ju se pa do dr­ve­ća ili kon­tej­ne­ra le­te dok se ne za­u­sta­ve. To se bez­broj puta do­go­di­lo i ni­ko­me ni­šta. Sta­nje u uli­ci nam je ka­ta­stro­fal­no, na­ma su iks pu­ta lo­mi­li ogra­du, u tre­ću ku­ću od nas re­dov­no im u dvo­ri­šte ule­te - ka­že Pa­jo­vić.
Ka­ko is­ti­če, obra­ća­li su se i svim nad­le­žnim or­ga­ni­ma ali bez­u­spje­šno.
- Pri­ku­plja­li smo pot­pi­se i sla­li za­htje­ve u Se­kre­te­ri­jat za ko­mu­nal­ne po­slo­ve i sa­o­bra­ćaj me­đu­tim, od­go­vor je uvi­jek bio ne­ga­ti­van uz obra­zlo­že­nje da uli­ca ni­je teh­nič­ki pri­mlje­na. To zna­či da ne­ma­mo pra­vo ni na šta, a to je for­mal­nost naj­o­bič­ni­ja po­sta­vi­ti dva „le­že­ća po­li­caj­ca”. Zna­te ko­li­ko dje­ce ima u ovom na­se­lju, u uli­ci za­pra­vo pa svi su pod stra­hom od ta­kvog sa­o­bra­ća­ja. Ro­dio sam se u ovoj uli­ci, znam sve ka­ko funk­ci­o­ni­še i ni­je do­bro, ima­mo ozbi­ljan pro­blem - de­ci­dan je Pa­jo­vić.
Sa nji­me je sa­gla­sna i Ma­ra Le­po­sa­vić, ko­joj su, ka­ko ka­že na de­se­ti­ne pu­ta ko­li­ma ule­ta­li u dvo­ri­šte i lo­mi­li šta su sti­za­li.
- Sa­mo dva „le­že­ća po­li­caj­ca” tra­ži­mo i to ne mo­že­mo do­bi­ti. Ka­žu ne­ma ško­le u bli­zi­ni, pa ne­ma raz­lo­ga da ih po­sta­vlja­ju. Ni­ko ne raz­mi­šlja o to­me što mi opa­snost pri­je­ti i od iz­la­ska u sop­stve­no dvo­ri­šte, a ka­mo­li na uli­cu. Sa­mo kad se sje­tim ka­ko mi je su­prug sko­ro sa unu­kom smo što je pre­šao uli­cu, ne­ki auto­mo­bil je ule­tio u dvo­ri­šte, bu­kval­no do is­pred vra­ta. Sad se stre­sem kad se to­ga sje­tim. Sve je ži­vo po­ku­pio ko­li­ma us­put, raz­bi­li nam dva auto­mo­bi­la u dvo­ri­štu ko­ja su bi­la, po­lo­mio čo­vjek i svoj auto. Ti po­lo­mlje­ni auto­mo­bi­li su na­ma pla­će­ni ali strah ko­ji se pre­tr­pi ne mo­že ni­ko da vam pla­ti - iskre­na je Le­po­sa­vić.
Sve­jed­no je ka­že sta­nje u uli­ci bi­lo ju­tro, bi­la noć, pod­jed­nko se br­zo vo­zi.
- Kad u uli­ci ne­ma baš ni­šta što bi vo­za­ča na­tje­ra­lo da uspo­ri ili uko­či, što bi on to ra­dio. Pre­vr­nu se ko­la na krov, do­đe njih de­se­to­ro, vra­te ga i sa­mo na­sta­ve da vo­ze, ne­re­al­no šta se de­ša­va. Ako nam uli­cu ne obez­bi­je­de na vri­je­me, po­sle ne­ma­ju šta do­la­zi­ti. Po­sle će bi­ti ka­sno - po­ru­ču­je Le­po­sa­vić.
Ona is­ti­če da ozbilj­nih pro­ble­ma u uli­ci ima­ju i sa kra­đom gar­de­ro­be, stva­ri, sve­ga što se na­đe u dvo­ri­štu. S.R.