Sko­ro de­set go­di­na je pro­šlo od kad slu­ša­mo obe­ća­nja da će u Tu­zi­ma bi­ti iz­gra­đe­na ze­le­na pi­ja­ca, vr­tić, gro­blje ali od to­ga jo­še ne­ma ni­šta, ka­že Mar­ko Ca­maj, mje­šta­nin Su­ku­ru­ća.
Ka­ko is­ti­če, si­gu­ran je da od to­ga ni­šta ne­će ni bi­ti jer go­di­na­ma sa­mo slu­ša­ju ri­je­či, ni­ko ne pre­la­zi na dje­la.
- Hva­la bo­gu da ima­mo sun­ce, ze­mlju i vo­du ko­ji nam idu na ru­ku jer je to je­di­no u šta se mo­že­mo uzda­ti pa da sa­mi ne­što ra­di­mo i stva­ra­mo. Od svih osta­lih, po­go­to­vo vla­sti ne­ma­mo ni­šta. Do kra­ja mog ži­vo­ta si­gu­ran sam da se ni­šta od obe­ća­nog, ze­le­ne pi­ja­ce, vr­ti­ća ili bi­lo če­ga dru­gog ne­će ni po­če­ti a ka­mo li za­vr­ši­ti. Za­što je to ta­ko, to zna­ju sa­mo nad­le­žni ogra­ni, ko­je smo na­ža­lost, mi iza­bra­li. Pe­de­set go­di­na sam imao kad su nam obe­ća­li i pi­ja­cu i sve osta­lo, od ta­da je pro­šlo pu­nih de­set go­di­na a i da­lje se pri­ča o istim stva­ri­ma. Ni po­ma­ka od sve­ga to­ga. Vi­še je i pri­če te­ško slu­ša­ti, ne znam ka­ko se ne umo­re od po­na­vlja­nja jed­nog te istog iz go­di­ne u go­di­nu - pri­ča Ca­maj.
Ca­maj ni­je za­do­vo­ljan ni pu­te­vi­ma, raz­vo­jem po­ljo­pri­vre­de, par­kin­gom a ni škol­stvom.
- Sve bi se tre­ba­lo pro­mi­je­ni­ti. Ni­šta po­zi­tiv­no ne vi­dim u sve­mu ovo­me, dok se ne­što ka­pi­tal­no ne pro­mje­ni ne­će ni bi­ti ni­šta bo­lje. Ži­vim u Su­ku­ru­ću i ba­vim se po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom, za­pra­vo sto­čar­stvom sve ma­nje, jer je uslo­va sve ma­nje. Sa­mo dvi­je kra­ve su osta­le u mo­je se­lo a ne­kad se ni­su mo­gle pre­bro­ja­ti. Unuk će po­če­ti da ih se pla­ši jer su ri­jet­kost, umje­sto da se na­vi­kao već na njih i da mu bu­duć­nost bu­de obez­bi­je­đe­na od to­ga. Či­tam u no­vi­na­ma da se raz­vi­ja­ju po­ljo­pri­vre­da i sto­čar­stvo a ja se ti­me ba­vim pa to ne pri­mje­ću­jem. Tek kad po­sta­ve stva­ri ona­kve ka­kve je­su i pri­hva­te či­nje­ni­ce mo­ći će­mo na­pri­jed, a kad se pred­sta­vlja sve u bo­ji, a ni­je ta­ko- ne­ma na­pret­ka - na­vo­di Ca­maj.
Ro­đe­ni Tu­za­nin Ve­ro Le­kić ka­že da ni po­sle de­set go­di­na ne pre­sta­je da vje­ru­je da će u Tu­zi­ma ni­ći vr­tić, ze­le­na pij­aca, sa­dr­ža­ji za dje­cu i sve što se obe­ća­va iz go­di­ne u go­di­nu.
- Ži­vim u cen­tru Tu­zi od ro­đe­nja i pri­mje­ću­je­mo da se ne­što mi­je­nja na bo­lje ali se ti bo­lji­ci ti­ču vo­do­vo­da, ure­đe­ni­jih ze­le­nih po­vr­ši­na, ra­svje­te, či­sto­će.... Sa­da nam još sa­mo fa­le ka­pi­tal­ni objek­ti da se iz­gra­de, i da pro­mje­ne ži­vot Tu­za­na iz ko­ri­je­na. Tu gdje su ve­li­ke in­ve­sti­ci­je tu su oči­gled­no i ve­li­ki nov­ci po­treb­ni i ve­li­ki na­po­ri, a po­što to ne za­vi­si od nas gra­đa­na osta­je nam sa­mo da se na­da­mo da će se to ura­di­ti jed­nom. Na­vi­jam za vr­tić i ze­le­nu pi­ja­cu, i kad bi me pi­ta­li za šta bi pri­je gla­sao ne znam za šta bih se opre­dje­lio, ne­mi­nov­ni su i jed­no i dru­go - po­ru­čio je Le­kić. S.R.


U Breg­tuzu graditi igralište

Iso Adžo­vić ži­vi u cen­tru Tu­zi i ka­že da su ka­pi­tal­na ula­ga­nja ne­mi­nov­nost, te da je vri­je­me da se de­ce­ni­ja pri­če i pra­znih obe­ća­nja za­mi­je­ne de­ce­ni­jom ra­da, stva­ra­nja i ula­ga­nja.
- Ko ne bi vo­lio da u svom okru­že­nju ima ze­le­nu pi­ja­cu, vr­tić za dje­cu, uop­šte funk­ci­o­nal­ne objek­te, pa to je nu­žno sa­mo ta­ko. To ne tre­ba ni pi­ta­ti. Du­go se pri­ča o to­me, de­ce­ni­ja sko­ro. Za dje­cu po­go­to­vo ne­ma ni­šta, evo is­pred mo­je ku­će na pri­mjer, na lo­ka­ci­ji Breg­tuz odav­no spo­mi­nju da će is­ko­ri­sti­ti taj pro­stor te za par­king te za dječ­je igra­li­šte me­đu­tim, ni­ka­ko da se od­lu­če šta će. Me­ne ako bi pi­ta­li i bi­lo ko­ga iz kom­ši­lu­ka vje­ru­jem da bi svi gla­sa­li za dječ­je igra­li­šte, jer sa­dr­ža­ja za dje­cu ima baš ma­lo. Svi­ma bi to zna­či­lo. Ne­ma­mo do­du­še ni par­kin­ga do­volj­no ali ni­je na na­ma da bi­ra­mo i or­ga­ni­zu­je­mo tu­đi novac. Ne­ka se sa­mo od­lu­če i kre­nu da ra­de - po­ru­čio je Adžo­vić.