Upr­kos či­nje­ni­ci da je u da­na­šnje vri­je­me u Pod­go­ri­ci ri­jet­kost sre­sti one ko­ji u sva­ko­dnev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji ko­ri­ste sta­ro­pod­go­rič­ke iz­ra­ze, svje­do­ci smo da je­zik pre­da­ka ipak odo­li­je­va sa­vre­me­nim ter­mi­ni­ma. Ar­ha­ič­ni iz­ra­zi, ko­ji su svi­je­tu na­pred­ne teh­no­lo­gi­je i sa­vre­me­nog slen­ga, ne­ri­jet­ko iz­ma­me osmi­jeh na li­ce, sta­ri­jim ge­ne­ra­ci­ja­ma su nor­mal­ni u iz­ra­ža­va­nju, dok ih, pak, mla­đi naj­če­šće upo­tre­blja­va­ju on­da ka­da ne­koj ri­je­či že­le da da­ju na zna­ča­ju.
I upra­vo me­đu naj­mla­đi­ma na­i­šli smo na one ko­ji iz­ra­zi­ma iz ne ta­ko da­le­ke pro­šlo­sti ne ba­ra­ta­ju naj­sreć­ni­je – ili ni­je­su ču­li za njih ili ni­je­su si­gur­ni šta tač­no ko­ja ri­ječ zna­či.
– Za bu­đe­lar ni­je­sam si­gu­ran... Ali iz­ra­ze – ura, zbo­riš, alji­ne naj­če­šće ko­ri­stim kad je u pi­ta­nju ne­ka ša­la – ka­že Mi­tar Jan­ko­vić.
On do­da­je i ka­ko ne­ma pro­blem sa upo­tre­bom sta­rih iz­ra­za, na­pro­tiv, vo­li da ih ču­je.
– Pri­ja mi kad ču­jem ta­ko ne­što. Kao da me na tre­nu­tak do­dir­ne dah pro­šlo­sti, pod­sje­ti na dje­tinj­stvo. Sje­tim se ba­ke ko­ja je bi­la stro­ga, če­sto je tr­ča­la za na­ma, dje­com, i go­vo­ri­la da će nam „odra­ti ča­pru” ako je ne bu­de­mo slu­ša­li. Ta­ko­đe je i djed ko­ri­stio slič­nu ter­mi­no­lo­gi­ju, a na­u­pe­če­tlji­vi­je je, sva­ka­ko, ka­da bi tra­žio da mu do­ne­se­mo „ći­ka­ru vo­de” – pri­ča sa osmi­je­hom Jan­ko­vić.
Iako se ni­ko od nas ne ra­đa sa bo­ga­tim rječ­ni­kom, i upr­kos to­me što po­je­di­ni tvr­de da su ver­bal­ne spo­sob­no­sti na­sled­ne, ipak, ne­spor­na je či­nje­ni­ca da či­ta­nje, uče­nje, ali i sre­di­na u ko­joj ži­vi­mo i te ka­ko do­pri­no­se sve­op­štoj kul­tu­ri, pa sa­mim tim i kul­tu­ri go­vo­ra i rječ­ni­ka ko­jim se pred­sta­vlja­mo.
Da je va­žno li­je­po se iz­ra­ža­va­ti sma­tra i sred­njo­ško­lac Da­mir Sma­ko­vić.
– Sva­ko od nas is­po­lja­va svo­ju lič­nost pre­ko na­či­na na ko­ji go­vo­ri. Pa­de­ži su osnov na­šeg je­zi­ka i kad ču­jem da ih ne­ko ne zna, o toj oso­bi auto­mat­ski sti­čem uti­sak da ni­je obra­zo­va­na i da ne­ma osnov­no zna­nje – ka­že Da­mir.
On ne mi­sli da za­bo­ra­vlje­ne ter­mi­ne – ka­stig, va­kat, bu­bulj, bu­ljuk, di­mi­je, ra­ša, sa­fra... tre­ba iz­ba­ci­ti iz upo­tre­be, na­pro­tiv, ja­ko su mu simp­tič­ni.
– Ko­ri­sti­mo ih u dru­štvu če­sto, naj­vi­še kad že­li­mo da se na­ša­li­mo, da bi­smo ne­kog na­smi­ja­li. Ne mi­slim da je se­ljač­ki, za­ni­mlji­vo mi je da ču­jem, po­go­to­vo u po­ro­di­ci u ko­joj je vi­še ge­ne­ra­ci­ja – re­kao je Da­mir.
Da se na mla­đe ge­ne­ra­ci­je pre­ni­je­lo vr­lo ma­lo od sta­rih ri­je­či i iz­ra­za, mi­šlje­nja je Goj­ko Mar­ti­no­vić, ko­ji ži­vi u Pod­go­ri­ci 88 go­di­na. Pod­go­ri­ča­nin ko­jeg u Sko­plju pi­ta­ju je li nji­hov, ita­li­jan­ski go­vo­ri kao ka­la­brez, fran­cu­ski po­zna­je od­lič­no, dok nje­mač­ki zna ko­li­ko mu tre­ba za spo­ra­zu­mi­je­va­nje, mi­sli da je to gri­jeh. Ipak, ka­ko do­da­je, pri­hva­ta mo­de­ran je­zik omla­di­ne.
– Mla­di su na­u­či­li do­sta ri­je­či. Što vi­še znaš, vi­še vri­je­diš. Mo­ja je ba­ba go­vo­ri­la: „Ne­moj taj tu­đe”, od­no­sno ne­moj ta­ći, kra­sti, mi­sle­ći na grož­će, smo­kve... Po­ja­sni­la bi da od tu­đe­ga tu­ga bi­je – is­pri­čao je Goj­ko.
Ka­že da omla­di­nu ra­zu­mi­je. Ako mu se ne­što i ne svi­di su­ge­ri­še im da su po­br­ka­li ra­bo­tu.
– Ka­da oni me­ne ne ra­zu­mi­ju, pi­ta­ju me za zna­če­nje, to se re­dov­no de­ša­va, i ja im ob­ja­snim. Vo­le da ču­ju, za­ni­mlji­vo im je – ka­že Mar­ti­no­vić.
Ovaj sta­ro­sje­di­lac Pod­go­ri­ce ob­ja­šnja­va da je li­je­po što omla­di­na ide u ko­rak s vre­me­nom, ali i da tre­ba sa­ču­va­ti svo­je, pa ka­kvo god da je.
– U Pod­go­ri­ci će­te če­sto ču­ti da ne­ko pi­ta – je li pa­sa­lo pod­ne. Ri­ječ „pa­sa­lo” po­ti­če iz Ita­li­je, od gla­go­la pa­sa­re, ići, pu­to­va­ti. Če­sto i da­nas sta­ri­ji u me­đu­sob­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji ko­ri­ste iz­ra­ze ili ri­je­či ko­je se pre­no­se sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju, po­put po­to­nje ure, ra­bo­te, be­len­zu­ke, ulje­že, bu­ce, se­vap, la­pis – ka­zao je Mar­ti­no­vić.
On pod­sje­ća da su tur­ci­zmi do­sta za­stu­plje­ni kod nas, ali na­po­mi­nje da u je­zi­ku ima­mo ve­li­ki broj ri­je­či ko­je smo po­zaj­mi­li od Ita­li­ja­na ma­da se one vi­še ko­ri­ste na pri­mor­ju.
– Kad je kra­lji­ca Je­le­na do­šla sa dje­com pr­vi put u Cr­nu Go­ru i kad su je pi­ta­li: šta će dje­ca za do­ru­čak, ona je re­kla: pan di spa­nja, od­no­sno špan­ski hljeb. Ku­var je to pri­hva­tio kao pa­ti­španj, i to je da­nas si­no­nim za cr­no­gor­ski ko­lač – is­pri­čao je Mar­ti­no­vić.
Dok pri­ča­mo sa njim ima­mo uti­sak da smo se vre­me­plo­vom oti­snu­li u pret­hod­ni vi­jek. Je­dan za dru­gim re­đa­ju se ter­mi­ni iz dav­no za­bo­ra­vlje­nih pri­ča, a on­da nas van­vre­me­ni sa­go­vor­nik, s vre­me­na na vri­je­me, na se­bi svoj­stven na­čin, ori­gi­nal­nim vo­ka­bu­la­rom upo­zo­ri: „Do­me moj, sa­mo da za­mi­je­ni đo­zlu­ke” – mi­sle­ći pri­tom na na­o­ča­re. Nit se na­sta­vlja po­ja­šnje­njem da ri­ječ „do­me” upo­tre­blja­va uvi­jek kad raz­go­va­ra sa ne­kim ko je po­šten i ko pre­ma nje­mu po­stu­pa ljud­ski, po­put nje­go­vih kom­ši­ja ko­je mno­go vo­li. Ovaj iz­raz je ina­če ka­rak­te­ri­sti­čan za pod­ruč­je Ze­te, ali Goj­ko ka­že da su pod­go­rič­ki i zet­ski slen­go­vi naj­slič­ni­ji i na­sta­vlja da pri­ča.
– Pra­đed pje­va­ča i mu­zi­ča­ra Žu­tog Ser­ha­tli­ća, zva­li smo ga Adžo, imao je ta­da je­di­nu opan­čars­ku rad­nju u gra­du. Bi­lo je to dav­no i u to vri­je­me su tr­gov­ci ko­ji su ima­li svo­je rad­nje mo­ra­li da ima­ju i đi­le sa dva dže­pa, ko­je se sma­tra­lo oba­ve­znim ko­ma­dom gar­de­ro­be. Je­dan džep je bio za sat sa lan­cem. I kad bi ga pi­ta­li ko­ja je ura, a ne ko­li­ko je sa­ti, Adžo bi iz­va­dio sat, gle­dao u nje­ga i od­go­vo­rio – de­kik u de­kik – od­no­sno, mi­nut u mi­nut – pri­sje­ća se Mar­ti­no­vić.

M. RA­DO­MAN


Ta­ta, bra­te, daj ko­ju kin­tu ako imaš lo­ve

Žar­gon kao ne­iz­bje­žan dio ko­mu­ni­ka­ci­je sve je za­stu­plje­ni­ji, a pri­mat no­se po­pu­lar­ni an­gli­ci­zmi, od­no­sno ri­je­či uze­te iz en­gle­skog je­zi­ka. U po­sled­nje vri­je­me mo­der­no je ko­ri­sti­ti ter­mi­ne laj­ko­va­ti, edo­va­ti, par­ti, mju­za, ku­li­ra­nje, šerovanje i slič­no. I dok ne­ki sma­tra­ju da je ko­ri­šće­nje žar­go­na po­kri­va­li­ca za ne­do­volj­no raz­vi­jen vo­ka­bu­lar, mla­di is­ti­ču da sa­mo idu u ko­rak sa svim što je no­vo.
– Sve­ga mi, kr­sta mi, maj­ko bra­te, lo­va, ma­tor­ci... re­dov­no se ko­ri­ste me­đu pod­go­rič­kom omla­di­nom. Ne­ri­jet­ko se su­sre­će­mo i sa iz­ra­zi­ma ku­li­ra­nje, ča­to­va­nje, laj­ko­va­nje, sel­fi­ra­nje... Tru­dim se da sva­ko­dnev­no bo­ga­tim svoj rječ­nik i fond ri­je­či, ali ne bje­žim ni od žar­go­na, pa ni ri­je­či ko­ji smo pri­hva­ti­li iz en­gle­skog je­zi­ka i usvo­ji­li kao na­še. To je po­stao trend – ka­že Ma­ri­ja Fur­tu­la, uče­ni­ca sred­nje ško­le.