Moj po­vra­tak u Cr­nu Go­ru na­kon po­lu­go­di­šnjeg iz­gnan­stva je po­ka­zao da je kon­cep­ci­ja Ran­ka Kri­vo­ka­pi­ća za pro­gon sve­šten­stva i cr­kve raz­bu­ca­na, kao što mu se u pret­hod­nom pe­ri­o­du raz­bu­ca­la i par­ti­ja, ka­zao je u raz­go­vo­ru za „Dan” po po­vrat­ku u Cr­nu Go­ru, iz ko­je je pro­tje­ran pri­je šest mje­se­ci rje­še­njem Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va, pa­roh pod­go­rič­ki Ve­li­bor Džo­mić.
– Ne bi me ču­di­lo da me Kri­vo­ka­pić okri­vi i za ras­cjep u svo­joj par­ti­ji. Vi­dim da je moj po­vra­tak iza­zvao bu­ji­cu iz­ja­va po­je­di­nih ne­za­do­volj­ni­ka. Za me­ne to ni­je neo­če­ki­va­no. Vi­dim da sam na­zvan ne­ka­kvim spe­ci­jal­cem DPS-a. Ni­je­sam ni­či­ji spe­ci­ja­lac. Je­sam spe­ci­ja­li­sta, ako to ni­je ne­skrom­no da ka­žem, u svom po­slu, za raz­li­ku od Kri­vo­ka­pi­ća ko­ji je di­le­tant u ono­me či­me se ba­vi. Žao mi je Kri­vo­ka­pi­ća i Ko­nje­vi­ća za­to što su vi­so­ke du­žno­sti na ko­ji­ma se na­la­ze dra­stič­no zlo­u­po­tre­blja­va­li u lič­ne i par­tij­ske svr­he. I to­me će vr­lo br­zo do­ći kraj. Ne daj bo­že da me Ran­ko Kri­vo­ka­pić hva­li u svo­jim sa­op­šte­nji­ma, mo­rao bih ozbilj­no da se za­pi­tam da li je sve u re­du sa mnom kao čo­vje­kom i sve­šte­ni­kom – is­ta­kao je Džo­mić.
La­vi­na ne­za­do­volj­stva zbog nje­go­vog po­vrat­ka, ka­ko je pod­vu­kao, oče­ki­va­na je. Isto ta­ko, ka­že Džo­mić, kao što je bi­la oče­ki­va­na i la­vi­na ne­za­do­volj­stva hi­lja­da vjer­ni­ka raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih i po­li­tič­kih opre­dje­lje­nja ko­ji su sa zgra­ža­va­njem do­ži­vje­li nje­gov pro­gon iz Cr­ne Go­re.
– Mo­jim po­vrat­kom u Cr­nu Go­ru ova stvar ni­je za­vr­še­na. Ne sma­tram da sam po­bi­je­dio dr­ža­vu. Upor­no go­vo­rim da ne vo­dim bit­ku sa dr­ža­vom. Tra­žio sam gra­đan­ski sta­tus ko­ji je mi­ni­ma­lan – pra­vo na pri­vre­me­ni bo­ra­vak sa oba­ve­zom da ga sva­ke go­di­ne pro­du­ža­vam. Evo već pe­ta go­di­na ka­ko mi to ne da­ju, iako ov­dje ži­vim dva­de­se­tak go­di­na. Je­sam po­bi­je­dio, ali ne dr­ža­vu već neo­d­go­vor­ne po­je­din­ce ko­ji su zlo­u­po­tri­je­bi­li svo­je funk­ci­je – na­veo je pa­roh pod­go­rič­ki.
Ka­že da ga u na­red­nom pe­ri­o­du oče­ku­ju tri po­stup­ka, od ko­jih je pr­vi pred Uprav­nim su­dom. Tu će se, uvje­ren je Džo­mić, po­ka­za­ti da li je MUP do­nio še­sto po re­du za­ko­ni­to ili ne­za­ko­ni­to rje­še­nje.
– Du­bo­ko sam uvje­ren da je to naj­ne­za­ko­ni­ti­je rje­še­nje od svih pret­hod­nih pet, ko­ja su do­ži­vje­la fi­ja­sko u dru­go­ste­pe­nom po­stup­ku ili pred Uprav­nim su­dom. Dru­gi po­stu­pak je po kri­vič­noj pri­ja­vi ko­ju sam tu­ži­la­štvu pod­nio pro­tiv slu­žbe­ni­ka MUP-a ko­ji su me ne­za­ko­ni­to spri­je­či­li da uđem u Cr­nu Go­ru i ostva­rim svo­je pra­vo po osno­vu od­lu­ke su­da. Tre­ći po­stu­pak je za utvr­đi­va­nje dis­kri­mi­na­ci­je pred om­bud­sma­nom. Ve­o­ma po­sve­će­no ću se ba­vi­ti tim po­stup­ci­ma u na­red­nom pe­ri­o­du – na­ja­vio je Džo­mić.
Na­gla­ša­va da još ni­je vi­dio rje­še­nje Agen­ci­je za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost po ko­jem vi­še ne pred­sta­vlja opa­snost po bez­bje­dnost Cr­ne Go­re i da mu sa­dr­žaj tog ak­ta ni­je po­znat ta­ko da ga ne mo­že ko­men­ta­ri­sa­ti.
– Ni­je­sam ni­ka­da bio, ni­ti ću ika­da bi­ti ne­pri­ja­telj bi­lo či­je bez­bjed­no­sti, a po­seb­no dr­ža­ve u ko­joj ži­vim – po­ru­čio je Džo­mić.
Ka­ko ka­že, ako se nje­mu kao sve­šte­ni­ku do­ga­đa da pet go­di­na tra­je obi­čan uprav­ni po­stu­pak, šta mo­gu da oče­ku­ju gra­đa­ni. Za­klju­čio je po­ru­kom da je vri­je­me ko­je je pro­veo u iz­gnan­stvu, ozna­čen i pro­ka­zan kao ta­ko­zva­ni dr­žav­ni ne­pri­ja­telj, do­pri­ni­je­lo da još vi­še za­vo­li Pod­go­ri­cu, Cr­nu Go­ru i ovaj na­rod i da uvi­di da u nje­go­vom sr­cu ima mje­sta da se ta ve­li­ka lju­bav uve­ća­va.
V.R.


Ni­je bi­lo la­ko

To­kom šest mje­se­ci iz­gnan­stva iz Cr­ne Go­re, pri­zna­je Ve­li­bor Džo­mić, ni­je bi­lo la­ko, jer mu je po­ro­di­ca osta­la u Pod­go­ri­ci.
– Vri­je­me sam pro­vo­dio oba­vlja­ju­ći cr­kve­ne po­slo­ve, ali sa ve­li­kom pra­zni­nom u sr­cu i du­ši. Sve to što se de­si­lo od po­čet­ka je po­ka­za­lo da je iza­šlo iz do­me­na pra­va i ušlo u do­men pa­to­lo­gi­je i da pred­sta­vlja blas­fe­mi­ju, ne­vi­đe­no be­za­ko­nje ko­je je do­ži­vje­lo fi­ja­sko na Uprav­nom su­du. Mi­slio sam da će bar od­lu­ka Uprav­nog su­da da ura­zu­mi ne­ra­zum­ne i one ko­ji su zlo­u­po­tre­blja­va­li jav­na ovla­šće­nja da bi ostva­ri­va­li lič­ne, par­tij­ske i ide­o­lo­ške ci­lje­ve. Bio sam ne­pri­jat­no iz­ne­na­đen či­nje­ni­com da ni od­lu­ka Uprav­nog su­da ne va­ži za one ko­ji se ne­pre­sta­no po­zi­va­ju na vla­da­vi­nu pra­va. Tu, pri­je sve­ga, mi­slim na pred­sjed­ni­ka Skup­šti­ne Ran­ka Kri­vo­ka­pi­ća i mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va Ra­ška Ko­nje­vi­ća – re­kao je on.
Pod­sje­tio je na je­van­đelj­sku ri­ječ „str­pljen-spa­šen”, ko­ja se, ka­ko je re­kao, bez­broj pu­ta po­ka­za­la pa i u ovom slu­ča­ju.
– Hva­la Bo­gu na str­plje­nju i smi­re­nju. Da­nas je za me­ne 9. fe­bru­ar, a ne 8. av­gust. Na­sta­vljam sa svo­jom cr­kve­nom slu­žbom na na­čin na ko­ji sam je oba­vljao. Bi­ću, kao i do sa­da, pot­pu­no po­sve­ćen cr­kve­nim po­slo­vi­ma u hra­mu u ko­jem slu­žim i u Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj – is­ta­kao je Džo­mić.


Bla­go­slo­vi, Go­spo­de, ne­pri­ja­te­lje mo­je, i ja ih bla­go­si­ljam i ne ku­nem

Sve što se iz­de­ša­va­lo to­kom po­lu­go­di­šnjeg iz­gnan­stva, ka­že Ve­li­bor Džo­mić, ne mo­že da na­di­đe ra­dost zbog po­vrat­ka u Cr­nu Go­ru i či­nje­ni­ce da je po­no­vo sa svo­jom po­ro­di­com, u svo­joj pa­ro­hi­ji sa vjer­nim na­ro­dom.
– Ne­iz­mjer­no sam sre­ćan što sam se vra­tio u Cr­nu Go­ru. Do­šao sam oko 17 ča­so­va i ušao sam u Cr­nu Go­ru na istom gra­nič­nom pre­la­zu na ko­jem sam iza­šao 8. fe­bru­a­ra ove go­di­ne. Tu ima ne­ke sim­bo­li­ke, jer da­nas je 8. av­gust i tač­no šest mje­se­ci od ka­ko sam iza­šao iz Cr­ne Go­re. Sti­gao sam u Cr­nu Go­ru pre­ko Pre­bi­lo­va­ca, gdje sam bio na ve­li­koj sve­ča­no­sti, osve­će­nju Hra­ma vas­kr­se­nja Hri­sto­vog u tom se­lu ko­je je sim­bol mu­če­ni­štva i stra­da­nja. Do­šao sam za­jed­no sa mi­tro­po­li­tom Am­fi­lo­hi­jem i bra­ćom sve­šte­ni­ci­ma – na­veo je on.
Kao što red i po­tre­ba na­la­žu, pr­vo je, ka­ko is­ti­če, do­šao do hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci da se po­klo­ni sve­ti­nji i za­bla­go­da­ri Bo­gu na ovom da­ru i ovom da­nu.
– Že­lim da za­hva­lim mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju, epi­sko­pu Jo­a­ni­ki­ju, svom sve­šten­stvu i mo­na­štvu i vjer­nom na­ro­du. Po­seb­no za­hva­lju­jem mom pri­ja­te­lju Zo­ra­nu Pi­pe­ro­vi­ću, naj­bo­ljem cr­no­gor­skom advo­ka­tu. Že­lim da za­hva­lim i ne­pri­ja­te­lji­ma i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, jer su me, u tre­nu­ci­ma ljud­ske sla­bo­sti, ka­da sam po­mi­šljao da dig­nem ru­ke, pod­sti­ca­li da is­tra­jem. Za­vr­ši­ću ve­li­kom i ču­de­snom re­če­ni­com sve­tog vla­di­ke Ni­ko­la­ja „Bla­go­slo­vi, Go­spo­de, ne­pri­ja­te­lje mo­je, i ja ih bla­go­si­ljam i ne ku­nem”.