Sto­čar Mi­li­vo­je Vu­če­ljić iz gu­sinj­skog se­la Do­su­đe odav­no je svoj ži­vot i eg­zi­sten­ci­ju ve­zao za se­lo i po­ljo­pri­vre­du. Ni­je tom vi­spre­nom mom­ku tre­ba­lo mno­go vre­me­na da shav­ti da u eri pro­pa­sti pri­vre­de i svih in­du­strij­skih po­ten­ci­ja­la po­ljo­pri­vre­da mo­že bi­ti ga­ran­ci­ja za pri­stoj­ni ži­vot.
Na­i­me, sje­tio se Lja­pa, ka­ko ga zo­vu u kra­ju, ži­vo­ta svo­jih sta­rih ko­ji su od po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva ži­vje­li, sti­ca­li po­ro­di­cu, ško­lo­va­li dje­cu, pa je tim pu­tem i on kre­nuo. Ne­do­sta­je mu sa­mo sop­stve­na po­ro­di­ca, ali ka­ko Lja­pa ka­že, i to­ga će bi­ti. Vu­če­ljić ima sta­do od če­tr­de­se­tak ova­ca, če­ti­ri kra­ve i dva ko­nja, što je sa­svim do­volj­no za do­bar ži­vot na se­lu, sma­tra on.
- Evo, već se­dam go­di­na ka­ko se ak­tiv­no ba­vim sto­čar­stvom, i vi­dim da ni­je­sam po­gri­je­šio. Ni­je mi bi­lo te­ško da se od­lu­čim za po­ljo­pri­vre­du, jer u ova­kvim vre­me­ni­ma, kad ne mo­že ni­šta dru­go vri­je­di pra­vi­lo mo­že šta ima. Sa­mo je čo­vjek bez oči­ju mo­gao da se na­da da mo­že ne­gdje da se za­po­sli i od to­ga pri­stoj­no da se ži­vi. O to­me je su­lu­do i raz­mi­šlja­ti – ka­že Vu­če­ljić.
Mi­li­vo­je ima bra­ću ko­ja ži­ve da­le­ko od za­vi­ča­ja, se­stra ima svo­ju po­ro­di­cu, a on na se­lu ži­vi sa maj­kom, ko­ja ima pre­ko 80 go­di­na. Vu­če­lji­ći ima­ju fi­no ima­nje, a sto­ku iz­di­žu lje­ti na pla­ni­nu Čar­dak.
- Po­ku­pim do­sta mr­sa, ali naj­vi­še vo­lim da jag­njad i te­lad si­sa­ju ka­ko ih bo­lje mo­gu pro­da­ti. Pro­da­jem ih uglav­nom Me­snoj in­du­stri­ji „Fran­ca”, a ne­što i pri­vat­no, a bi­lo bi još bo­lje da po­sto­ji stal­ni ot­kup u Gu­si­nju – ka­že on.
Vu­če­ljić je za­do­vo­ljan pre­mi­ja­ma ko­je do­bi­ja za ga­je­nje sto­ke, pa se pri­pre­ma da pro­ši­ri ka­pa­ci­te­te. svo­je far­me. Već je sa­gra­dio no­vu šta­lu, ku­pio ko­sa­či­cu, gra­bu­lju, mu­zi­li­cu, do­veo vo­du, in­sta­li­rao po­moć­ne objek­te, pa mu, ka­že on, pre­o­sta­je da ra­di i pro­na­đe ži­vot­nu sa­put­ni­cu sa ko­jom će gra­di­ti bu­duć­nost. No, tak ko­rak još uvi­jek ne mo­že da na­pra­vi a ima i od­go­vo za­što stva­ra­nje po­ro­di­ce na se­lu ne ide.
- Ni­je do­bro što je se­lo opu­stje­lo. Na Čar­da­ku sa­da sa­mo Fe­ro Re­dže­ma­to­vić i ja iz­di­že­mo sto­ku, a pam­tim da je pri­je 25 go­di­na na de­se­ti­ne sto­ča­ra lje­to­va­lo na ovoj pla­ni­ni. Je­dan od pro­ble­ma je i što ne­ma pu­ta do pla­ni­ne. Za­po­čet je pri­je pet go­di­na, dok je Mi­lu­tin Si­mo­vić bio mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de, ali se sta­lo. Pro­blem je i što dje­voj­ke ne­će na se­lo. Osim što one bje­že od ra­da na se­lu, ko­ji je ne­pra­ved­no iz­vi­kan, nio mi ni­smo upor­ni da ih ubi­je­di­mo u su­prot­no. Ali, ima pri­mje­ra da dje­voj­ke do­la­ze u se­la u na­šem kra­ju iz ve­ćih gra­do­va i tu za­sni­va­ju po­ro­di­cu, i ka­ko sa­me ka­žu, mno­go im je ljep­še ne­go u gra­du - pri­ča naš do­ma­ćin Mi­li­vo­je Lja­pa Vu­če­ljić.
N.V.