Uče­ni­ci OŠ „Ra­do­ji­ca Pe­ro­vić” pro­sla­vi­li su kraj de­ve­to­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja za ko­je ih ve­že mno­go li­je­pih uspo­me­na. Svi se sje­ća­ju ka­ko su se sre­li, upo­zna­li i po­sta­li bli­ski. Bli­ski to­li­ko da ih ni­ko ne ra­sta­vi i pre­ot­me taj­ne i že­lje. Bi­li su dje­ca, jed­no dru­go­me stra­na ne­po­zna­ta i da­le­ka. Zvo­ni­lo je, a nji­ho­va ma­la la­đa za­plo­vi­la je u no­ve vo­de i pu­sto­lo­vi­ne vo­đe­na broj­nim na­stav­ni­ci­ma za kor­mi­lom. Ubr­zo su sklo­plje­na pr­va pri­ja­telj­stva, ko­ja su iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še ra­sla, a broj­na pi­ta­nja do­bi­la su od­go­vo­re. Po­če­la su pr­va is­pi­ti­va­nja, pr­va do­ka­zi­va­nja. Sva­ki no­vi dan u ško­li bi­la je no­va ra­dost i no­va pri­li­ka da sret­nu već zna­na li­ca i uz­vra­te ne­či­ji osmjeh. Di­je­li­li su do­bro i lo­še. Za­jed­no su lak­še pod­no­si­li sve grd­nje i ne­prav­de, za­jed­no su bi­li ja­či! A sa­da sto­je na ras­kr­sni­ci sa bez­broj pu­te­va i pi­ta­ju se ko­jim da kre­nu. Po­sle de­vet go­di­na do­šlo je vri­je­me da jed­ni dru­gi­ma ka­žu zbo­gom i kre­nu oda­bra­nim pu­tem.
Di­rek­tor ško­le Mir­ja­na Bo­ško­vić po­že­lje­la je dje­ci pu­no uspje­ha u da­ljem uče­nju, te da nji­ho­vi iz­bo­ri u ži­vo­tu bu­du pra­vi.
- Ve­če­ras je va­še ve­če, va­žno, sve­ča­no i po­ma­lo sjet­no. Ra­dost zbog va­še lje­po­te, mla­do­sti, lu­ča i po­stig­nu­tih uspje­ha mi­je­ša se sa osje­ća­njem tu­ge zbog sko­rog ra­stan­ka. Ali ra­stan­ka na krat­ko, jer sva­ki no­vi put je i no­vi su­sret. Ko­li­ko god bi­ra­li dru­ge ško­le ne­gdje u bu­duć­no­sti va­ši pu­te­vi će se pre­pli­je­ta­ti, ne­kad škol­ski, ne­kad po­slov­ni, a ne­kad bo­go­mi i oni lju­bav­ni – po­ru­či­la je Bo­ško­vić.
Bi­lo je tu su­za i smi­je­ha - jer ka­ko odo­lje­ti ve­drom du­hu po­je­di­nih na­stav­ni­ka, stri­jep­nje i iš­če­ki­va­nja spa­so­no­snog zvu­ka zvo­na na ča­so­vi­ma ma­te­ma­ti­ke ili he­mi­je. Iako je uglav­nom je­dva če­kao da se ča­so­vi što pri­je za­vr­še da bi po­bje­gao od oba­ve­za šar­mant­ni Pa­vle Vu­šu­ro­vić iz ško­le će po­ni­je­ti sa­mo naj­ljep­še tre­nut­ke pro­ve­de­ne sa svo­jim dru­ga­ri­ma.
- Iza nas su ne­za­bo­rav­ne pu­sto­lo­vi­ne i ša­le sa ra­znih iz­le­ta, mno­ge be­sa­ne i ras­pje­va­ne no­ći na eks­kur­zi­ji. Za­pam­ti­ću i na­stav­ni­cu ma­ter­njeg ko­ja me po­seb­no na­mu­či­la - kroz smi­jeh je is­pri­čao Vu­šu­ro­vić.
I ko bi mo­gao po­mi­sli­ti da će im li­ca dru­go­va, ko­ja su pr­vi put ugle­da­li tog sep­tem­bar­skog da­na, po­sta­ti ta­ko dra­ga. Ta­ko se Jo­va­na Pro­tić sa ši­ro­kim osmi­je­hom ko­ji pli­je­ni ta­ko sna­žno ve­za­la za do tad pot­pu­no ne­po­zna­te lju­de i po­sta­li su ne­raz­dvoj­na cje­li­na.
- Ovo su naj­ljep­ših de­vet go­di­na mog ži­vo­ta. Di­je­li­li smo sve - ra­dost, osmi­je­he i su­ze. Sve do­bre i lo­še tre­nut­ke. Do­šlo je vri­je­me da sva­ko od nas kre­ne svo­jom sta­zom u ži­vo­tu ko­ji je pred na­ma – re­kla je Pro­tić.
Osim što su po­ka­za­li zre­lost i ozbilj­nost svr­še­ni osnov­ci osva­ja­li su broj­ne na­gra­de i pred­sta­vi­li se zna­njem. Sve­stra­na Na­da Jo­vo­vić iz ško­le će iza­ći oki­će­na broj­nim pri­zna­nji­ma. Ka­ko ka­že, ra­sta­ju se, ali u sr­cu osta­ji dru­go­vi.VI.R.