Zvo­no za kraj ogla­si­lo se i u Osnov­noj ško­li „Ol­ga Go­lo­vić“ u Nik­ši­ću. Još jed­na ge­ne­ra­ci­ja uspje­šnih, mla­dih i li­je­pih uče­ni­ka za­vr­še­tak de­ve­tog raz­re­da kru­ni­še po­lu­ma­tur­skim ba­lom. U re­sto­ra­nu Sport­skog cen­tra pr­vo je usli­je­di­lo po­lu­ča­sov­no fo­to­gra­fi­sa­nje, me­đu­sov­no di­vlje­nje i raz­mje­na ko­mli­me­na­ta. Krat­ko­traj­no za­tiš­je i is­pi­ja­nje pi­ća, a on­da su se svi na­šli na po­di­ju­mu za igru ple­sa­li, pje­va­li i ve­se­li­li se, ka­ko bi oda­gna­li sve bri­ge, i ono ru­žno, ako je i po­sto­ja­lo to­kom ško­lo­va­nja.
Po­zdra­vlja­ju­ći po­lu­ma­tu­ran­te Slo­bo­dan­ka Ži­žić ve­če na kom su se oku­pi­li oci­je­ni­la je po­seb­nim.
- U to­me je va­ša sna­ga i naj­ve­ća draž. U to­me je i po­seb­nost ove maj­ske no­ći ko­jom jed­na ge­ne­ra­ci­ja kru­ni­še svo­je de­ve­to­go­di­šnje ško­lo­va­nje i dru­že­nje. Već sju­tra okre­će­te no­vu stra­ni­cu i po­la­ko iz svi­je­ta dje­tinj­stva od­la­zi­te u svi­jet mla­do­sti. Pred va­ma su no­vi vi­di­ci i mno­go pla­no­va. Pri­je de­vet go­di­na za­ko­ra­či­li ste ne­si­gur­nim ko­ra­kom u ško­lu i ta­ko na­sta­de pri­ča o jed­noj ge­ne­ra­ci­ji. Pri­ča o ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je ško­li po­da­ri­la jed­nu mla­da­lač­ku ener­gi­ju, stva­ra­lač­ki za­nos i utka­la se­be u njen bi­lo. Bi­li ste jed­na uspje­šna ge­ne­ra­ci­ja, ko­je će­mo se s po­no­som sje­ća­ti. Ško­la je bi­la va­še car­stvo, si­ja­la je ne­u­ga­si­vom svje­tlo­šću zna­nja, lje­po­te, dru­že­nja i lju­ba­vi sprem­na da vam pre­ne­se traj­ne vri­jed­no­sti, da u va­šim mla­dim sr­ci­ma bu­de pr­vo slo­vo ili mo­žda stih. Za­i­skri­la je po­ne­ka su­za u oku, bi­lo je tu­ge i ve­se­lja, uspje­ha, ne­u­spje­ha, ali shva­ti­te sve to kao ne­po­no­vlji­vu lje­po­tu, jer sa­ču­va­na ča­ro­li­ja dje­tinj­stva osvje­tlja­va tam­ne to­no­ve zre­lih go­di­na - ka­za­la je Ži­žić.
Po­lu­ma­tu­rant­ki­nja La­na Da­mja­no­vić ka­že da će ima­ti ne­za­bo­rav­ne uspo­me­ne na ovu ško­lu.
- Stvar­no će mi ne­do­sta­ja­ti ne­ki dru­ga­ri i na­dam se da će bi­ti bo­ljih da­na u sred­njoj ško­li. Sa­da sam već si­gur­na da ću upi­sa­ti Gim­na­zi­ju. Ge­ne­ra­ci­ji bih po­ru­či­la da se ni­kad ne raz­dvo­ji­mo, da osta­ne­mo do­bri dru­go­vi i da ne do­zvo­li­mo da nas vri­je­me ra­sta­vi - ka­za­la je Da­mja­no­vić.
Me­di­na Fe­ri­zi ka­že da joj je mi­nu­lih de­vet go­di­na bi­lo za­i­sta li­je­po.
- Pre­div­no je dru­štvo bi­lo, do­bri na­stav­ni­ci i mi­slim da smo bi­li naj­bo­lji. Ni­je bi­lo te­ško a i ako je bi­lo ne­što što ne tre­ba to ću br­zo za­bo­ra­vi­ti. Že­lim sa­mo da se sje­ćam li­je­pih stva­ri. Upi­su­jem Eko­nom­sku ško­lu. Dru­štvu bih po­že­lje­la sve naj­bo­lje i da uvi­jek osta­nu ova­ko do­bri i fi­ni - ka­že Fe­ri­zi.
Lu­ka La­lo­vić na­gla­ša­va da je za njim sa­vr­še­nih de­vet go­di­na.
- Ima­li smo na­stav­ni­ke ko­ji su nam bi­li kao ro­di­te­lji a dru­štvo je bi­lo iz­u­zet­no. Žao mi je što je kraj i još se ve­če ni­je za­vr­ši­lo a već mi ne­do­sta­ju. Dru­štvu že­lim da se ve­če­ras li­je­po pro­ve­du i že­lim im sve naj­bo­lje u ži­vo­tu - ka­že La­lo­vić.
L.N.