Pi­šem vam, dra­gi mo­ji, zgu­če­na is­pod će­be­ta, sva ki­la­va i ke­će­va. Do­šao vrag po svo­je i oće Bi­su ne­ka mu­ka da sna­đe. A kud ve­će mu­ke od pre­hla­de, maj­ko mi­la. Pa li­je­po li se po­ro­dit pri ovoj mu­ci i fi­sko­vi­ma (još ako je epi­du­ral) ovo mu do­đe kao pra­va tor­tu­ra. Tem­pe­ra­tu­ra 37, sva­ka ko­ska bo­li, nos pro­to­čio kao lo­ša sla­vi­na, oči su­ze, nos je oba­bu­rio, u gla­vu­dži bub­nje­vi iz Kon­ga, sli­ka se udu­pla­la pred oči­ma, a ti­je­lo ne­ja­ko. Mre li se ova­ko za ime Bo­ga? Što sam ma­to­ri­ja to sve te­že pod­no­sim ova­kva sta­nja, čuj sta­nja, ova­kve mu­ke. Kuda li se izgubio onaj to­plo­mjer kad tre­ba, ni­đe pa­pir­nih ma­ra­mi­ca, od ubru­sa sam odra­la po­sled­nji dio no­sa. Ka­žu „Bi­so, to je sve od stre­sa, pa pad imu­ni­te­ta i ču­da“. Ma jok bre to je od onu noć kad sam htje­la da iz­gle­dam cool pa sam na­tu­kla onaj džem­ber bez trik­maj­ce, pa tri sa­ta kroz „onu“ rad­nju po­mi­nja­nu, go­re-do­lje, ta­mo-amo. Sad tr­pi Bi­se­ni­ja a znaš dje­cu da kri­ti­ku­ješ da bez ča­ra­pa i bez trik­maj­ci ne ho­da­ju ni­ku­da. Sad me gle­da­ju i smi­ju mi se, kao, „maj­ko, je­si li to pre­hla­di­la?“ Jok i ni­sam, no se sje­ti­te, ga­do­vi, da mi čaj pri­sta­vi­te, li­mun is­ci­je­di­te, an­dol do­da­te. A ne­ka, ne­ka, upam­ti­će Bi­ska ko joj je bio do­bar u mu­ka­ma, ko je ma­ra­mi­cu do­nio, ko to­plo­mjer is­tre­sao, a ne­ću vi­še ni ja trč­ka­rat oko vas kad vas ova­ko što sna­đe. A ho­će. Ko­li­ko ka­šljem i ki­jam, ši­rim ova ču­da po ci­je­loj ku­ći i vas će da uka­či, ku­nem vam se. Ne­što raz­mi­šljam, ne­ka što je ne­pod­no­šlji­vo, ne­go je i ne­is­pla­ti­vo bi­ti pre­hla­đen. Po­đoh do apo­te­ke, fer­veks, ti­lol­hot, onaj sprej za gr­lo, ka­pi za nos, ma­ra­mi­ce, čaj, aoo, opljač­ka me že­na, a sve kao trep­će i pra­vi se fi­na, uze mi dva­es evri­ća o čas. A đe mi je li­mun, ko­ja man­da­ri­na, grej­pić, pi­le­ća su­pi­ca, bi­je­li lu­kić, a mak­se. Ova mi je pre­hla­da i mr­znu­lji­ca i čist tro­šak. Je­di­na do­bra stvar je što se ne ide na po­sao. Ali ni­sam ja od ove le­ža­ni­je, ne­što Bi­sa ne umi­je, ali mo­ra. U ovim tre­nu­ci­ma čo­vjek raz­mi­šlja o sve­mu, o svo­jim že­lja­ma, hti­je­nji­ma, sla­bo­sti­ma i stvar­no je­di­na že­lja bo­le­sno­ga je da ozdra­vi i da ga ni­šta ne bo­li. Ova­ko slo­mlje­na od tem­pe­ra­tu­re mi­slim na li­je­pe stva­ri, ma­štam o šet­nji, ka­ko ću da se sre­dim i na­šmin­kam, ka­ko ću da po­spre­mim so­be, usi­sam, po­bri­šem pra­ši­nu, ra­ši­rim se­dam ma­ši­na ve­ša, oka­čim no­ve za­vje­se... Hej, hej, Bi­ska oti­šla si na po­gre­šnu stra­nu, vra­ti se šet­nji i uži­va­nju u ži­vo­tu, ra­do­sti­ma sa dje­com i pri­ja­te­lji­ma sa svo­jim do­ma­ći­nom, a ne ovo. To me lo­mi tem­pe­ra­tu­ra, bu­ni­lo. Do­bra stvar je kad si pre­hla­đen, ona­ko ma­nje bo­le­šljiv, što vi­diš ko su ti dra­gi pri­ja­te­lji, ko­li­ko te pu­ta na­zo­vu, pi­ta­ju ka­ko si, tre­ba li ti što, je­de li ti se što, po­ša­lju ti ne­ku sli­či­cu na vaj­be­ru da te raz­ve­se­le, ne­ku ša­lu. A ne sa­mo „kad ra­diš i ko­ja si smje­na”. Ina­če bih pre­hla­đe­ne lju­de, za­ko­nom za­bra­ni­la da idu na po­sao, da iz­la­ze iz ku­će, i ta­ko ši­re sve te za­ra­ze ko­je bu­ja­ju u nji­ma, i ona­ko ih se­bič­no ili bo­lje re­če­no ne­se­bič­no ši­re oko­lo. Ili neka no­se, bra­te moj, ma­ske, ne li­je­pe, me­di­cin­ske. Ko­li­ko pu­ta sa­mo vi­djeh, đe čo­vjek ki­nu se­bi u dla­no­ve, pa otra one ostat­ke po svo­jim zad­njim dže­po­vi­ma, a ma­lo za­tim pru­ži ru­ku da se pi­ta sa ko­le­gom, pri­ja­te­ljem ili kad lju­di u pre­hram­be­nim rad­nja­ma ki­nu ili ka­šnu u ru­ku, i od­mah ne pe­ru­ći iste pre­đu da ti iz­re­žu me­so ili iz­va­de ma­lo si­ra. Pa ne­moj, mo­lim vas, ko­li­ko je tu ga­do­sti. Bi­ti pre­hla­đen i ići na po­sao je rav­no ve­li­kom dje­lu, žr­tvo­va­nju, a ne mi­sliš pri to­me ko­li­ko si lju­di oko se­be za­ga­dio, ko­li­ko si ih in­fi­ci­rao a da jad­ni i ne zna­ju no će žal no­sit na ne­ko­ga dru­go­ga ili ne­što dru­go, ali bit­no je da dnev­ni­ca ne pro­pad­ne. Da fir­ma ne tr­pi. Pre­sta­la sam odav­no zbog pre­hla­de ići kod dok­to­ra. Sje­ćam se jed­nom me je iza­bra­na do­če­ka­la sa vra­ta pi­ta­njem „Bi­se­ni­ja, što ti je? Imaš tri­de­set se­kun­di da mi ka­žeš što ti je?“. Mi­slim se u se­bi, da znam što mi je ne bih ti na­vra­ća­la, no ajd. Od ta­da sa­mo za ne­ke že­sto­ke pro­ble­me idem, a pre­hla­di­ce li­je­čim sa­ma. Eto ni pre­hla­da me ne spre­ča­va da se že­sto­ko za­pri­čam, a vo­da na špo­re­tu vri li vri. Ta­man sam sta­vi­la ma­lo hi­ma­laj­ske so­li i ko­ju kap li­mu­na i men­te da se in­ha­li­ram (a ču­la sam da je do­bro i za li­ce, po­re, ali pssst ni­ko­me ni ri­ječ, sad je pre­hla­da u pi­ta­nju). Idem vam sad, a vi mi ostaj­te zdra­vi, ne­pre­hla­đe­ni i na­smi­ja­ni. Pi­ši­te, ja sam tu. bisenija.hasimotovic@gmail.com
Vo­li­te se. Lju­bav naj­bo­lje li­je­či.
Lju­bi vas Bi­sa!!!!!