Crna Biso, ni četiri dana ne sastavi na poslu i fasova koronu. Neka što je ti posrka, nego pospremi cijelu svoju famelju. Četvrtak je bio sasvim običan dan, ništa nije ukazivalo na to da ću negdje oko pola noći dobiti takvu groz-nicu od koje se nisam mogla umiriti. Tresla sam se ko mora-vac da igram. Pa jel moguće da me tako skalabudži u tren? Sjutra dan sam pošla do kovid ambulante, red, ljudi čekaju, kašlju, žale se...„Gospođo, da nemate vi devijaciju nosa?..Nemam, nego vi nešto ne radite kako treba, Ah evo ga .” I dok po treći put radim test na koronu, odlazim kući ranjenog nosa i čekam. U sledećih par sati je bilo neobično, čekanje. Svako malo ula-zim na sajt i konačno. Odgovor je POZITIVAN. Eto, ic korona tajm, našalismo se iako nam u duši nikome nije bilo lako. Nevjerica, blagi strah, hiljadu pitanja, ali i smirivanje „bit će što biti mora, bez panike i tenzija, polako sa narodom“. A onda su nastupili simptomi. Čini mi se nije bilo tog koji nas nije zadesio. Bole kosti, bole mišići, oči bole, ramena, laktovi, mučnina i gađenje, temperatura. Karantin četrnaest dana. Sreća pa smo mi jedna familija koja se voli pa nam neće boravak u kući teško pasti, šta li je sa onima koji ne mogu da se podnesu a moraju. E to je gore od same korone. No, ubrzo smo iz-gubili ukuse i mirise. Onda je nastupila šala „što ne kuvaš sad bijeli kupus kad ne osjećam ništa?“ I ma koliko teški bili dani karantina bolest i nemoć, sve je uvijek lakše kada imaš prave prijatelje. Najprije je kesa puna vitamina stigla od moje komšinice, a onda su se i ređali pokloni, prijevre-meni rođendanski od kume, pa od Vanje, muž mi je bio malo u bedaku „pa odakle sve to“ a onda su se probudili i njegovi, te pite i bureci, kiviji i na kraju drva, jeiiii neće biti hlad-noo. U karantinu dani prolaze baš sporo, nekako, sve je teško do podneva, a od podneva ide laganije, ručak, odmaranje, leš-karenje, omiljene serije i vrijeme da se spava. Super je što se ne presvlačimo, tačnije da, iz pidžame u pidžamu, a „frizura i stajling na offu“. Red limunade, antibiotika, onda supi-ca pa vitamina, onda opet suplementi i nije ni čudo što se na kraju javi blaga mučnina. Ovoliko vitamina po glavi sta-novnika nije normalno. Ako je sudeći da, po jačini simptoma, dobijamo i količinu antitijela, onda ih mi imamo dovoljno za naredne dvije godine. Ali ono što ću zasigurno pamtiti jeste moj rođendan u doba korone, i karantina. Bila sam goto-vo pa sigurna da će do mog rođendana korona iščeznuti ali ipak nije. Mama koja je dan ranije donijela tortu ispod bal-kona i moje drugarice koje su napravile spektakl ispod tera-se. Dok su sa mikrofonom u ruci pjevale „tvoje oči, progone me tvoje oči“ , na iste su i i natjerale suze, još jedna torta, i divan buket narandžastih lala i nezaobilazna pjesmica koju vam prenosim u cjelosti „Slavi rođuš Bisa draga, još ne smije preko praga, slavljenica dupe diže, na vrata joj poklon sti-že. Ajde Biso, ajde bona, šta ti može ta korona. Tvojih osam do-brih žena vole te za sva vremena i rođendan srećan žele, kad ozdraviš pijemo koktele“. Eto tako su mi moje ženice česti-tale divan dan. Dakle, budite mi dobri, vjerujte da nije laga-no, korona je baš neugodna i teška za podnijeti. Vjerujte mi postoji i vrlo je realna. Nosite maske, perite ruke i drži-te distancu...Volite se ali sa udaljenosti. Volim vas sve, i do čitanja. Vaša Bisa.