Ka­da je pri­je go­di­nu da­na, 19. ja­nu­a­ra 2014, ob­ja­vlje­na vi­jest da je pre­mi­nuo Mi­lo­sav Ma­džo Kne­že­vić, je­dan nje­gov du­go­go­di­šnji pri­ja­telj, sa­rad­nik i is­pi­snik, sa sjetom je pro­ko­men­ta­risao: „Lju­di su iz­gu­bi­li čo­vje­ka.”
Mo­žda ni sa­da po­sli­je go­di­nu da­na, ni­ti ika­da u tre­nu­ci­ma pri­sje­ća­nja i po­mi­nja­nja ime­na ovog čo­vje­ka ne tre­ba re­ći ni­šta vi­še, jer svi ko­ji su ga zna­li, ko­ji su ima­li čast i za­do­volj­stvo da im bu­de pri­ja­telj, sre­ću da se sa njim dru­že i sa­ra­đu­ju, do­bro zna­ju da je u toj jed­noj je­di­noj je­zgro­vi­toj re­če­ni­ci sve re­če­no o nje­mu. Ipak, zbog onih ko­ji ni­je­su ima­li pri­li­ke da ga sret­nu i upo­zna­ju, zbog mla­dih ko­ji sa­da ra­de u ko­lek­ti­vi­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma u ko­ji­ma je ne­ka­da ra­dio Ma­džo Kne­že­vić i osta­vio ta­ko du­bo­ke i ne­iz­bri­si­ve ljud­ske i pro­fe­si­o­nal­ne tra­go­ve, zbog svih ko­ji­ma on mo­že bi­ti uzor ka­ko va­lja slu­ži­ti isti­ni i prav­di, ka­ko se mo­ra vo­lje­ti i žr­tvo­va­ti, do po­sled­njeg da­ha iz­ga­ra­ti u pro­fe­si­ji i na po­slu za ko­ji se čo­vjek opre­di­je­li – ni­je na od­met ne­što i po­no­vi­ti.
Mi­lo­sav Ma­džo Kne­že­vić, po­ni­kao u zna­me­ni­toj po­ro­di­ci ko­ju su od isko­na kra­si­li po­šte­nje, slo­bo­dar­stvo i bez­gra­nič­na oda­nost rod­nom kra­ju i otadž­bi­ni, bio je čo­vjek ko­ji je vo­lio iza­zo­ve, od tre­nut­ka kad je u rod­noj Žu­pi nik­šić­koj ugle­dao ovaj svi­jet do pro­šle go­di­ne kad je u Pod­go­ri­ci ve­li­ki i ne­u­mor­ni pre­ga­lac vječ­no po­či­nuo.
Ne ma­li iza­zov je bi­lo to što je u Žu­pi za­vr­šio osnov­nu ško­lu, a po­seb­no što je po­tom za­vr­šio i ču­ve­nu nik­šić­ku gim­na­zi­ju. A tek ka­kav li je iza­zov bio za go­lo­bra­dog mla­di­ća da se te stra­šne 1941. go­di­ne opre­di­je­li za Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku bor­bu i sta­ne uz ra­me sa bra­ćom, sta­ne u stroj slo­bo­da­ra i onih ko­ji su od­bi­li da po­lju­be rop­ske lan­ce.
Ve­li­ki iza­zov je bio i po­sli­je ra­ta kre­nu­ti u Za­greb na stu­di­je eko­no­mi­je, ali i vra­ti­ti se po­tom u rod­ni kraj i upr­ti­ti pre­te­ška bre­me­na od­go­vor­no­sti, se­li­ti se s jed­nog na dru­go rad­no mje­sto, od­go­va­ra­ti na ne­bro­je­ne iza­zo­ve i do­ka­zi­va­ti se u ne­pre­sta­nim bor­ba­ma za bo­lje. Re­đa­ju se „Tr­go­tek­stil” – Nik­šić, Re­gi­o­nal­na ko­mo­ra, a on­da, valj­da kao na­gra­da za uspje­šno po­lo­že­ne pret­hod­ne is­pi­te – naj­ve­ći i naj­zna­čaj­ni­ji rad­ni iza­zov za Ma­dža Kne­že­vi­ća: mje­sto ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra nik­šić­ke pi­va­re „Tre­bje­sa”.
Te­ško je da­nas čak i na­bro­ji­ti šta se sve pro­mi­je­ni­lo, ko­li­ko je na­pre­do­va­la ta, mo­žda i naj­ču­ve­ni­ja i u svi­je­tu naj­po­zna­ti­ja cr­no­gor­ska fa­bri­ka, za go­to­vo tri pu­na man­da­ta di­rek­to­ro­va­nja Mi­lo­sa­va Ma­dža Kne­že­vi­ća. Do­volj­no je re­ći da je ona, kad je do­šao, pro­iz­vo­di­la 50.000 hek­to­li­ta­ra pi­va, za ko­je se prak­tič­no ni­je ni zna­lo da­lje od Cr­ne Go­re. Ma­džo je po­di­gao lje­stvi­cu i za­cr­tao cilj da se pro­iz­vod­nja ude­se­to­stru­či. Kao i pri­je, kao i ci­je­log rad­nog vi­je­ka, u fa­bri­ku je uju­tro do­la­zio pr­vi, a od­la­zio po­sled­nji, i re­zul­tat ni­je iz­o­stao: iz Bri­se­la je 1971. go­di­ne sti­gla vi­jest da je, po­red če­ti­ri već po­zna­ta ti­pa pi­va u svi­je­tu, i nik­šić­kom pi­vu pri­znat po­seb­ni sta­tus, od­no­sno da je ono pro­gla­še­no za pe­tu vr­stu, pe­ti tip pi­va sa po­seb­nom, auten­tič­nom teh­no­lo­gi­jom. Za nje­go­va man­da­ta je do­vr­šen pro­ces ve­li­ke re­kon­struk­ci­je i mo­der­ni­za­ci­je u svim po­go­ni­ma, fa­bri­ka je po­sta­la stje­ci­šte, ra­sad­nik ve­li­kih struč­nja­ka u ra­znim obla­sti­ma, ali i ku­ća u ko­joj su uhlje­blje­nje na­šli mno­gi rad­ni­ci, ne sa­mo iz Nik­ši­ća, što je sve Ma­dža Kne­že­vi­ća vi­nu­lo me­đu ve­li­ka­ne ko­ji su ru­ko­vo­di­li ovom fa­bri­kom.
Pi­va­ra je­ste bi­la kru­na po­slov­nih uspje­ha Ma­dža Kne­že­vi­ća (iz­li­šno je sa­da i spo­mi­nja­ti sve dru­ge po­slov­ne re­zul­ta­te i in­te­gra­ci­o­ne do­me­te „Tre­bje­se” za „vla­da­vi­ne” Ma­dža Kne­že­vi­ća, ka­kav je re­ci­mo bio onaj sa „Pri­mor­kom” iz Ba­ra, ali i sa dru­gim fir­ma­ma i pred­u­ze­ći­ma), ali on se ni­je smi­rio ni ka­sni­je, na dru­gim, na­o­ko mir­ni­jim, a ta­ko va­žnim i od­go­vor­nim du­žno­sti­ma i funk­ci­ja­ma.
Za nje­ga je, re­ci­mo, ve­li­ki iza­zov bi­la i funk­ci­ja pot­pred­sjed­ni­ka Pri­vred­ne ko­mo­re Cr­ne Go­re, pred­stav­ni­ka Pri­vred­ne ko­mo­re Ju­go­sla­vi­je u Ba­ri­ju i, ko­nač­no, funk­ci­ja di­rek­to­ra Fon­da PIO Cr­ne Go­re, gdje je i za­vr­šio svoj rad­ni vi­jek. Na svim tim funk­ci­ja­ma i du­žno­sti­ma do pu­nog iz­ra­ža­ja je do­šla nje­go­va iz­u­zet­na lu­cid­nost kad je va­lja­lo od­lu­či­va­ti, ali i ne­po­ko­le­blji­va od­luč­nost i brit­kost vad se va­lja­lo iz­bo­ri­ti za utvr­đe­ni stav i opre­dje­lje­nje.
A da kroz ži­vot ni­je pro­šao kao slu­čaj­ni sa­put­nik, ne­ko ko ni ro­su ni­je obio na sta­zi ko­jom je ho­dio, svje­do­če i ne­bro­je­na pri­zna­nja, po­ve­lje i od­lič­ja ko­ji­ma je na­gra­đi­van nje­gov rad. U ovoj pri­li­ci spo­mi­nje­mo sa­mo Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du Cr­ne Go­re za iz­u­zet­ne re­zul­ta­te po­stig­nu­te u pri­vre­di i dva ve­li­ka ju­go­slo­ven­ska od­lič­ja ko­ja ni­je do­bi­jao ma­kar ko: Or­den ra­da sa zlat­nim vi­jen­cem i Or­den Re­pu­bli­ke sa sre­br­nim vi­jen­cem.
On je, ipak, do kra­ja ži­vo­ta ostao skro­man, ali sta­men, po­sto­jan i gord čo­vjek, jed­no­sta­van i pri­stu­pa­čan, ka­ko to, uosta­lom, i do­li­ku­je lju­di­ma nje­go­vog ko­va – čo­vjek ko­ji je naj­vi­še vo­lio i ci­je­nio obič­ne, ča­sne i če­sti­te lju­de. A pri­ja­te­lji­ma je do po­sled­njeg da­ha po­na­vljao: „Da imam mo­guć­no­sti da još jed­nom pro­ži­vim svoj vi­jek, ni­šta u nje­mu ne bih mi­je­njao...”
Bu­do Si­mo­no­vić