HER­CEG NO­VI – Mje­sna za­jed­ni­ca Ka­me­no – Žli­je­bi na­la­zi se u za­le­đu Her­ceg No­vog, a pli­je­ni bo­ga­tom isto­ri­jom i auten­tič­nom ar­hi­tek­tu­rom. Za­hva­lju­ju­ći na­po­ri­ma Agen­ci­je za raz­voj i za­šti­tu Or­je­na Ka­ma­no i Žli­je­bi su po­sta­li omi­lje­na de­sti­na­ci­ja tu­ri­sti­ma iz ci­je­log svi­je­ta. Ipak, da bi ova MZ do­ži­vje­la pu­ni pro­cvat po­treb­no je ono osnov­no, a to je vo­da. Zbog to­ga su u ovoj mje­snoj za­jed­ni­ci po­kre­nu­li ak­tiv­no­sti na iz­grad­nji vo­do­vod­ne mre­že i pri­klju­če­nja na grad­ski si­stem vo­do­snab­di­je­va­nja. Pred­sjed­nik MZ Go­ran Sta­nov­čić ka­že da su shod­no to­me ot­po­če­li pro­ces pri­ku­plja­nja pot­pi­sa ne sa­mo ži­te­lja već i od vla­sni­ka pred­u­ze­ća, bu­du­ći da na ovom pod­ruč­ju po­slu­je oko tri­de­se­tak fir­mi.
– Ini­ci­ja­ti­va za vo­do­snab­di­je­va­njem za­le­đa je po­te­kla od na­še MZ. Sma­tra­mo da je kraj­nje vri­je­me da do­bi­je­mo vo­du iz her­ceg­nov­skog Vo­do­vo­da. Sva­ka po­ro­di­ca je mo­ra­la ovog lje­ta da ku­pi oko 10 ci­sti­jer­ni za vo­du, što ni­je ma­li iz­da­tak. Mo­ra­mo svi ra­di­ti na to­me da vo­da do­đe u na­šu mje­snu za­jed­ni­cu, či­me će­mo da­ti do­pri­nos do­vo­đe­nju vo­de ka dru­gim se­li­ma Mo­kri­ne, Kru­še­vi­ce, Vr­banj i osta­lim po­dor­jen­skim se­li­ma – ka­že Sta­nov­čić.
Po­ja­šnja­va da je to­kom vla­da­vi­ne Austro­u­gar­ske ovim kra­je­vi­ma, još 1903. go­di­ne, vo­da do­ve­de­na u cen­tar se­la sa iz­vo­ra is­pod Do­bro­šti­ce, iz ure­đe­ne kap­ta­že ko­ju mje­šta­ni i da­nas ko­ri­ste.
Ne­vo­lja je što to­kom lje­ta iz­vor pre­su­ši.
– Vo­du sa ovog iz­vo­ri­šta raz­ve­li smo u 80 od­sto se­la. Ovih da­na pla­ni­ra­mo da raz­vu­če­mo cri­je­vo u du­ži­ni 800 me­ta­ra i do za­se­o­ka Vu­ko­vi­ći. Ipak, za po­bolj­ša­nje kva­li­te­ta ži­vo­ta te pri­vred­nu i tu­ri­stič­ku va­lo­ri­za­ci­ju za­le­đa neo­p­hod­no je da do­bi­je­mo vo­du iz grad­skog si­ste­ma – pod­vla­či Sta­nov­čić.
On oče­ku­je da će im u to­me po­mo­ći lo­kal­na sa­mo­u­pra­va, Vo­do­vod ali i Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de i ru­ral­nog raz­vo­ja.
Na­gla­ša­va da su u ka­pi­tal­ni bu­džet Op­šti­ne za te­ku­ću go­di­nu kan­di­do­va­li pro­je­kat ra­svje­te pre­ma za­se­o­ci­ma Rat­ko­vi­ći, Ob­ra­do­vi­ći, Mi­lo­sa­vi­ći...
– Mje­šta­ni su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sa­mi fi­nan­si­ra­li iz­grad­nju ra­svje­te. No, ona tre­nut­no ne funk­ci­o­ni­še ka­ko bi tre­ba­lo zbog no­vih LED svje­tilj­ki. Na­da­mo se da će bi­ti vra­će­ne sta­re, kla­sič­ne si­ja­li­ce, ko­je su la­ni za­mi­je­nje­ne LED si­ja­li­ca­ma – ka­že Sta­nov­čić i is­ti­če da su u sa­rad­nji sa lo­kal­nom upra­vom be­to­ni­ra­ni pu­te­vi, otvo­re­na bi­ci­kli­stič­ka i pje­šač­ka sta­za, po­sta­vlje­na bi­ci­kli­stič­ka sta­ni­ca za lju­bi­te­lje pla­nin­skog bi­ci­kli­zma, te ure­đe­ne i mar­ki­ra­ne sta­ze pre­ma Bo­ri­ći­ma, Taj­nom br­du, Ra­dov­šta­ku, pla­ni­nar­skom do­mu „Za Vra­tlom”, Su­bri, Ko­to­bo­lju i dru­gim pri­rod­nim lje­po­ta­ma ko­ji­ma ovaj kraj obi­lu­je.
Sta­nov­čić na­gla­ša­va do­bru sa­rad­nju sa lo­kal­nom tu­ri­stič­kom or­ga­ni­za­ci­jom, Agen­ci­jom za iz­grad­nju i raz­voj gra­da, PK Su­bra, a po­seb­no sa Agen­ci­jom za raz­voj i za­šti­tu Or­je­na.
– Po­seb­no uspje­šnu sa­rad­nju ostva­ru­je­mo sa Agen­ci­jom za raz­voj i za­šti­tu Or­je­na u okvi­ru zim­skih i ljet­njih pro­gra­ma ko­ji se od­no­se na va­lo­ri­za­ci­ju sta­rih za­na­ta, po­ljo­pri­vre­de, ob­ra­du ka­me­na, va­đe­nja le­da iz pe­ći­na, vo­lun­tu­ri­zma, spor­ta i dru­gih gra­na tu­ri­stič­ke pri­vre­de, ko­ja do­bi­ja sve ve­ći broj pri­sta­li­ca. Zbog po­volj­ne kli­me na 450 do 1.000 mnm Ka­me­no je ide­al­no za pri­pre­me spor­ti­sta. Ka­me­no se na­la­zi na 500 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, što je, po mi­šlje­nju sport­skih struč­nja­ka, naj­i­de­al­ni­je za pri­pre­me spor­ti­sta. Ima­mo ve­li­ki fud­bal­ski te­ren, ko­ji je u vla­sni­štvu mje­sne za­jed­ni­ce, kao i ma­nji u pri­vat­nom vla­sni­štvu, a oko njih još 15.000 ras­po­lo­ži­vih kva­dra­ta ze­mlji­šta. Sma­tram da bi taj po­ten­ci­jal tre­ba­lo is­ko­ri­sti­ti i po­zi­vam nad­le­žne op­štin­ske slu­žbe i sve ko­ji mo­gu da po­mog­nu da se na­đe in­ve­sti­tor, ka­ko bi se još ne­što na­pra­vi­lo i kom­ple­ti­rao i taj vid po­nu­de. Mi taj te­ren odr­ža­va­mo ko­li­ko smo u mo­guć­no­sti, ali sma­tram da bi mo­gao mno­go bo­lje da se is­ko­ri­sti u sport­ske svr­he. Gra­đa­ni mo­gu ko­ri­sti­ti broj­ne sa­dr­ža­je za od­mor i re­kre­a­ci­ju na pod­ruč­ju Ka­me­nog i Žli­je­ba, ko­ji se na­la­ze na sve­ga se­dam mi­nu­ta vo­žnje od gra­da – po­ru­ču­je Sta­nov­čić i is­ti­če da je se­lo Ka­me­no do­ži­vje­lo eks­pan­zi­ju u seg­men­tu iz­grad­nje in­du­strij­ske zo­ne, po­seb­no na­kon iz­grad­nje sa­o­bra­ćaj­ni­ce Me­lji­ne–Pe­ti­je­vi­ći. Is­ta­kao je da tre­nut­no vi­še lju­di do­la­zi na Ka­me­no da ra­di, ne­go što iz se­la od­la­ze na po­sao u Her­ceg No­vi, te da u se­lu ra­di pre­ko 20 pred­u­ze­ća, far­mi i sto­va­ri­šta, po če­mu je ova MZ pre­po­zna­ta kao mje­sna za­jed­ni­ca u eks­pan­zi­ji.
K.MA­TO­VIĆ


Ka­men osnov­ni gra­di­telj­ski ma­te­ri­jal

Se­lo Žli­je­bi is­ti­če se auten­tič­nom ar­hi­tek­tu­rom po ko­joj je je­din­stve­no u Cr­noj Go­ri. Ku­će su gra­đe­ne od ka­me­nih plo­ča, ruč­no va­đe­nih u se­o­skim maj­da­ni­ma, bez ko­ri­šće­nja ve­ziv­nog ma­te­ri­ja­la. Kro­vo­vi su ta­ko­đe ra­đe­ni od ka­me­nih plo­ča, kao i me­đe. U maj­da­ni­ma u ovom se­lu ka­men se i da­nas va­di jed­na­ko kao i pri­je 300 go­di­na – ruč­no, kli­ni­ma, ma­ca­ma, po­lu­ga­ma i vje­šti­nom. Ar­he­o­log Želj­ko Star­če­vić ka­že da ovo se­lo pred­sta­vlja svo­je­vr­sni mu­zej tra­di­ci­o­nal­nog gra­di­telj­stva, ko­jeg je neo­p­hod­no sa­ču­va­ti.
– Po­kri­va­nje kro­va ka­me­nom je vje­šti­na ko­ja se pre­no­si s ko­lje­na na ko­lje­no i, na­ža­lost, ne pred­sta­vlja dio mo­der­nog gra­di­telj­skog umi­je­ća. To je jed­no od ob­ja­šnje­nja za­što je su­vo­zid pred­lo­žen za uvr­šte­nje na Une­sko li­stu ne­ma­te­ri­jal­ne ba­šti­ne čo­vje­čan­stva – is­ti­če Star­če­vić i na­gla­ša­va da su su­vo­me­đe, zi­do­vi ku­ća, kro­vo­vi i osta­li ob­li­ci grad­nje na su­vo, opi­plji­ve i neo­spor­ne ma­te­ri­jal­ne vri­jed­no­sti, ali i da su sa­mo po­la pri­če bez sa­ču­va­nog umi­je­ća nji­ho­ve iz­ra­de i po­prav­ke.


Dug put do ob­no­ve

Ži­telj Žli­je­ba Ni­ko­la Si­ki­mić uspio je, ko­ri­ste­ći tra­di­ci­o­nal­nu teh­ni­ku, ob­no­vi­ti po­ro­dič­ne ku­će u se­lu. Nje­go­va vra­ta su uvi­jek otvo­re­na za put­ni­ka na­mjer­ni­ka, kog, osim to­plom ri­ječ­ju, po­ča­sti do­ma­ćim ča­jem, lo­zom, pri­ga­ni­ca­ma, si­rom, pr­šu­tom... On ra­do or­ga­ni­zo­va­ne gru­pe tu­ri­sta pro­ve­de kroz po­ro­dič­ni kom­pleks, dvi­je sta­re ku­će, i ne­ka­da­šnju po­ja­tu, sa­da pre­na­mi­je­nje­nu u ko­no­bu. Si­ki­mić is­ti­če da mu cilj ni­je da vi­di sa­mo svoj po­ro­dič­ni dio u pot­pu­no­sti ob­no­vljen u tra­di­ci­o­nal­nom sti­lu, već či­ta­vo se­lo, jer tek on­da po­je­di­nač­ne ob­no­ve ima­ju pu­ni smi­sao.
A da je dug put do ob­no­ve go­vo­ri po­da­tak da u se­lu, ko­je je ne­ka­da bro­ja­lo do 120 ži­te­lja, da­nas ima tek ne­ko­li­ko stal­nih sta­nov­ni­ka.