Smi­sao hra­ma, od­no­sno ma­na­sti­ra, u su­šti­ni, isto­vje­tan je sa smi­slom čo­vje­ka i svi­je­ta uop­šte. Oni su, naj­kra­će re­če­no, iko­na čo­vje­ka i svi­je­ta. Kao što je čo­vjek sa­sta­vljen iz du­še i ti­je­la, ta­ko je i sa ma­na­sti­rom, od­no­sno sa hra­mom: gra­đe­vi­na je ti­je­lo, a Bož­ja slu­žba ko­ja se u njoj vr­ši – du­ša.
Svo­je­vre­me­no sam imao čast kao pred­sjed­nik op­šti­ne Ce­ti­nje da pri­su­stvu­jem osve­će­nju ob­no­vlje­nog Sa­bor­nog hra­ma Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog u Nik­ši­ću, u ma­ju 1989. go­di­ne. Ta­da­šnji epi­skop ba­nat­ski dr Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić je u be­sje­di pod­sje­tio na ono što se mo­glo uoči­ti, ali o če­mu ni­ti je ko pi­sao ni­ti jav­no go­vo­rio. Tom pri­li­kom je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je ka­zao slje­de­će:
„Knjaz Mi­loš Obre­no­vić u Sr­bi­ji i kralj Ni­ko­la Pe­tro­vić u Cr­noj Go­ri, to su dva naj­zna­čaj­ni­ja za­du­žbi­na­ra od vre­me­na Ne­ma­nji­ća. I bi­lo bi vri­je­me da se ne­ko tim pi­ta­njem po­za­ba­vi. Po­red osta­lih ve­li­kih za­slu­ga kra­lja Ni­ko­le, ri­jet­ko je ko is­ta­kao tu nje­go­vu ogrom­nu za­slu­gu, po­di­za­nje hra­mo­va po či­ta­voj Cr­noj Go­ri, na­ro­či­to u onim kra­je­vi­ma no­vo­o­slo­bo­đe­nim Cr­ne Go­re. Gdje god je do­šao, kralj Ni­ko­la je po­di­gao no­vi hram, jer je znao i bio je svje­stan da je hram mje­sto sa­bi­ra­nja, na­dah­nu­ća, pre­o­bra­že­nja du­hov­nog pre­po­ro­da na­ro­da i da ta­mo gdje ne­ma hra­mo­va i gdje su hra­mo­vi ugro­že­ni, ugro­že­ni su i sa­mi lju­di. Na­si­lje nad hra­mom uvi­jek je bi­lo kroz isto­ri­ju na­si­lje nad čo­vje­kom ko­ji gra­di hram. Oslo­bo­đe­nje hra­ma i nje­gov pro­cvat uvi­jek po­ka­zu­je da ima na­de za oslo­bo­đe­nje i za slo­bo­du čo­vje­ka”.
Po­tvr­du ri­je­či vla­di­ke dr Am­fi­lo­hi­ja, ka­da je u pi­ta­nju Cr­na Go­ra, mo­že­mo na­ći u pu­bli­ka­ci­ji dr La­za­ra To­ma­no­vi­ća, ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Vla­de, pod na­slo­vom „Pe­de­set go­di­na na pre­sto­lu Cr­ne Go­re”, ko­ja je štam­pa­na na Ce­ti­nju 1910. go­di­ne po­vo­dom ju­bi­lar­nih sve­ča­no­sti i pro­gla­še­nja Cr­ne Go­re za kra­lje­vi­nu. U njoj je dat po­pis ma­na­sti­ra i hra­mo­va ko­ji su u vre­me­nu od 1860. do 1910. go­di­ne ob­no­vlje­ni ili no­vo­sa­gra­đe­ni. Zbir je 289 ob­no­vlje­nih ili iz­gra­đe­nih pra­vo­slav­nih obje­ka­ta za 50 go­di­na vla­da­vi­ne knja­za Ni­ko­le.
Da bi se mo­gla da­ti re­al­na sli­ka o ob­no­vi i grad­nji i po­stig­nu­tim re­zul­ta­ti­ma u da­na­šnjem vre­me­nu, lo­gič­no je po­ći od slič­nih pe­ri­o­da u ži­vo­tu Pra­vo­slav­ne cr­kve na pr­o­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re.
U vre­me­ni­ma po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da su vla­sti u ri­jet­kim pri­li­ka­ma sa­ni­ra­le uru­še­ne hra­mo­ve, oni su ob­na­vlja­ni sa­mo kao spo­me­ni­ci kul­tu­re, a ne mje­sta sa­bi­ra­nja i du­hov­nog pre­po­ro­da na­ro­da.

Od vre­me­na kra­lja Ni­ko­le i mi­tro­po­li­ta Mi­tro­fa­na Ba­na pr­vu ve­ću sa­na­ci­ju i ob­no­vu hra­mo­va, kao po­slje­di­cu pri­rod­ne ne­po­go­de, ima­mo po­sli­je ra­zor­nog ze­mljo­tre­sa ko­ji je 1979. go­di­ne za­de­sio Cr­nu Go­ru. Iz sred­sta­va ju­go­slo­ven­ske so­li­dar­no­sti, tj. de­se­to­go­di­šnjeg do­bro­volj­nog zaj­ma za ot­kla­nja­nje po­slje­di­ca od ka­ta­stro­fal­nog ze­mljo­tre­sa, od 1980. do 1990. sa­ni­ra­no je 168 pra­vo­slav­nih obje­ka­ta u Cr­noj Go­ri.
Da­na­šnja ve­li­ka ob­no­va i grad­nja je usli­je­di­la na­kon vra­ća­nja na­ro­da Cr­ne Go­re svo­joj Pra­vo­slav­noj cr­kvi i Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ova ob­no­va hra­mo­va ni­je bi­la sa­mo ob­no­va spo­me­ni­ka kul­tu­re, već cen­ta­ra du­hov­nog ži­vo­ta, ko­ja je ve­o­ma br­zo da­la bo­ga­te plo­do­ve. I la­ik je mo­gao pri­mi­je­ti­ti ši­rom Cr­ne Go­re gra­di­telj­ski za­nos na ob­no­vi, sa­na­ci­ji, re­kon­struk­ci­ji i iz­grad­nji ma­na­sti­ra, hra­mo­va i dru­gih cr­kve­nih zda­nja. Od mo­ra do go­ra, vas­kr­sa­vao je ol­tar do ol­ta­ra.
U lje­to­pi­su „Ob­no­va i grad­nja ma­na­sti­ra i hra­mo­va u Cr­noj Go­ri 1990–2010” (Ce­ti­nje, 2010), ko­ji sam pri­re­dio po­vo­dom dva­de­set­pe­to­go­di­šnji­ce ar­hi­je­rej­ske slu­žbe (1985–2010) i dva­de­se­to­go­di­šnji­ce slu­že­nja (1990–2010) na tro­nu ce­tinj­skih mi­tro­po­li­ta ar­hi­e­pi­sko­pa ce­tinj­skog i mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog i eg­zar­ha peć­kog tro­na dr Am­fi­lo­hi­ja, dat je pre­ci­zan po­da­tak da je u tih 20 go­di­na (1990–2010) sa­ni­ra­no, re­kon­stru­i­sa­no i iz­gra­đe­no 569 cr­kve­nih obje­ka­ta.
Ra­de­ći ove go­di­ne na pri­re­đi­va­nju Še­ma­ti­zma Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, neo­p­hod­no je bi­lo u po­gla­vlju po­sve­će­nom dva­de­set­pe­to­go­di­šnjem ju­bi­le­ju mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja na Ce­tinj­skom tro­nu, da­ti i re­ka­pi­tu­la­ci­ju ob­no­vlje­nih i no­vo­sa­gra­đe­nih ma­na­sti­ra, cr­ka­va, pa­ro­hij­skih do­mo­va, du­hov­nih cen­ta­ra i na­rod­nih ku­hi­nja za pro­te­kli pe­ri­od.
Da­nas, na kra­ju 2015, taj broj se po­ve­ćao na 652 cr­kve­na zda­nja, ko­ja su ob­no­vlje­na ili iz­gra­đe­na u pro­te­klih 25 go­di­na (1990–2015), od ka­da se na ce­tinj­skom tro­nu na­la­zi mi­tro­po­lit dr Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić.
Ču­va­ju do­sto­jan­stvo
Vas­po­sta­vlja­njem Bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke epar­hi­je, na či­jem tro­nu je 2002. go­di­ne usto­li­čen epi­skop Jo­a­ni­ki­je Mi­ćo­vić, istim ža­rom i tem­pom je na­sta­vlje­na ob­no­va i grad­nja i na pod­ruč­ju te drev­ne epi­sko­pi­je. Mi­slim da bi zbir ob­no­vlje­nih i no­vo­sa­gra­đe­nih zda­nja u Bu­di­mljan­sko-nik­šić­koj epar­hi­ji po­ka­zao jed­na­ko im­pre­siv­ne re­zul­ta­te kao i u Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj.
Gra­de­ći, ob­na­vlja­ju­ći, ču­va­ju­ći i bra­ne­ći svo­je sve­ti­nje, da­nas mo­na­štvo i sve­šten­stvo sa vjer­nim na­ro­dom ču­va do­sto­jan­stvo Cr­ne Go­re, o če­mu ne­la­žno i na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin svje­do­če na­ve­de­ni po­da­ci.
Broj­ni ob­no­vlje­ni i no­vi ma­na­sti­ri kao da či­ne dje­lo­ve jed­nog tro­li­sta ko­ji na­rod na­zva Tri Sve­te Go­re: Pri­mor­ska, Zet­ska i Brd­ska Sve­ta Go­ra. No­vi sa­bor­ni hra­mo­vi, po­put Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci i Sa­bor­nog hra­ma Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra u Ba­ru, ko­ji je u za­vr­šnoj fa­zi, pred­sta­vlja­ju, po mi­šlje­nju struč­nja­ka, naj­im­pre­siv­ni­je objek­te te vr­ste ne sa­mo u Cr­noj Go­ri.
Ka­da se sa­mo po­gle­da broj­na fo­to-ar­hi­va ma­na­sti­ra i hra­mo­va, ko­ja je naj­bo­lji svje­dok lje­po­te i pu­no­će hri­šćan­skog ži­vo­ta u pro­te­klom vre­me­nu, kao i spe­ci­fič­nih i spi­ri­tu­al­nih cr­no­gor­skih pej­sa­ža, ni­je te­ško uoči­ti sklad­nost i na tvr­doj i pra­voj vje­ri ute­me­lje­nih cr­kve­nih zda­nja. Ona je i pri­kaz bla­go­če­sti­vog na­ro­da, ko­ji u vre­me­nu „od sva­šta ti­je­snom i oskud­nom” da­no­noć­no, uz ve­li­ko po­uz­da­nje u Bo­ga i str­plji­vo, zi­dao i zi­da do­mo­ve Go­spod­nje, po­ka­zu­ju­ći da je nje­go­vo pam­će­nje i du­blje i ši­re od ono­ga što je dnev­na po­li­ti­ka po­ku­ša­la da na­pra­vi od nje­ga.
Po­red ob­no­ve i grad­nje cr­kve­nih zda­nja po­se­ban fe­no­men, ne­za­bi­lje­žen u isto­ri­ji ovih pro­sto­ra, ko­ji mo­že sva­ko pri­mi­je­ti­ti, pred­sta­vlja ob­no­va mo­na­štva i sve­šten­stva u či­ta­voj Cr­noj Go­ri. Kao je­dan od pri­mje­ra mo­že­mo na­ve­sti žen­ske ma­na­sti­re u Cr­noj Go­ri. Mo­žda mo­že pre­tje­ra­no iz­gle­da­ti, ali ka­da po­gle­da­mo sa­mo broj­no sta­nje ve­ćih žen­skih ma­na­sti­ra (Žu­pa nik­šić­ka, Ru­sto­vo, Ždre­ba­o­nik, Be­ška…) on­da su broj­ke ne­u­mo­lji­ve. Sva­ki po­je­di­nač­no od na­ve­de­nih ma­na­sti­ra ima vi­še mo­na­hi­nja ne­go što ih je bi­lo ukup­no u či­ta­voj isto­ri­ji Cr­ne Go­re, od vre­me­na Knja­že­vi­ne i Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re do kra­ja po­sto­ja­nja SFR Ju­go­sla­vi­je. U ovo se ni­je te­ško uvje­ri­ti ka­da se na osno­vu ras­po­lo­ži­vih po­da­ta­ka upo­re­de broj­na sta­nja žen­skog mo­na­štva.
Na osno­vu či­nje­ni­ca ko­je se mo­gu vi­dje­ti „go­lim okom” mo­že­mo za­klju­či­ti da ne­ma­njić­ka epo­ha u ne­ka­da­šnjoj Ze­ti, vri­je­me mi­tro­po­li­ta Mi­tro­fa­na Ba­na i vri­je­me kra­lja Ni­ko­le u Knja­že­vi­ni i Kra­lje­vi­ni Cr­noj Go­ri i vri­je­me od ka­da se na tro­nu Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog na­la­zi mi­tro­po­lit dr Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić pred­sta­vlja­ju naj­zna­čaj­ni­je gra­di­telj­ske epo­he u isto­ri­ji ovih pro­sto­ra. Mo­že se re­ći da je kraj XX i po­če­tak XXI vi­je­ka je­dan od zlat­nih pe­ri­o­da cr­kve­nog gra­di­telj­stva i sve­u­kup­ne ob­no­ve Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske.
Da­nas vje­ro­vat­no mno­gi­ma po­sta­ju ja­sni­je ri­je­či iz be­sje­de mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja ko­je je iz­go­vo­rio 1989, uoči do­la­ska na Ce­tinj­ski tron (1990), kao i nje­gov do­pri­nos za­šti­ti kul­tur­nog na­sl­je­đa na­šeg na­ro­da.
Dav­no je iz­re­če­na mi­sao da se kul­tur­no na­sle­đe jed­nog na­ro­da naj­bo­lje šti­ti ako se sa bri­gom o nje­mu i nje­go­vim vri­jed­no­sti­ma upo­zna ši­ra jav­nost. Upra­vo ovaj krat­ki tekst u vre­me­nu mi­tro­po­li­to­vog ju­bi­le­ja ima za cilj sa­mo da na­zna­či naj­ši­roj jav­no­sti ko­li­ko je ob­no­vlje­no, sa­ni­ra­no, re­kon­stru­i­sa­no i no­vo­po­dig­nu­to cr­kve­nih zda­nja u dva­de­set­pe­to­go­di­šnjem pe­ri­o­du u Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj.

Jo­van B. Mar­kuš


Spo­me­ni­ci srp­skom je­zi­ku i ći­ri­li­ci

Ova ob­no­va i grad­nja je i svo­je­vr­sni spo­me­nik srp­skom je­zi­ku i ći­ri­li­ci. Ona svje­do­či da je kroz vje­ko­ve naš na­rod kroz cr­kve­nu grad­nju, fre­sko­pis, cr­kve­no po­ja­nje, bo­go­slo­vlje, sta­re ru­ko­pi­sne knji­ge, na­rod­nu ri­ječ i pam­će­nje, kroz svo­je gro­bo­ve, or­de­nje, dr­žav­ne sim­bo­le pre­no­sio s ko­lje­na na ko­lje­no svo­je je­zič­ko osje­ća­nje i svo­ju ći­ril­sku pi­sme­nost. Ta­ko da sa­vrem­no cr­no­gor­sko mu­ca­nje i iz­mi­šlja­nje no­vih slo­va, po­sli­je de­se­to­vje­kov­ne ute­me­lje­no­sti i je­zič­kog skla­da oči­gled­no po­ka­zu­je da je put ko­jim su se upu­ti­li cr­no­gor­ski je­zič­ki ino­va­to­ri, put ko­ji vo­di u pro­ma­šaj.