Zbir­ka po­e­zi­je „Trep­ta­ji ne­iz­re­ci­vog” mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja pred­sta­vlje­na je prek­si­noć u Ri­zni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ko­to­ru, po­sli­je mo­le­ba­na Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci odr­ža­nog u cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le. Uz pje­smu čla­no­va mje­šo­vi­tog ho­ra Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Je­din­stvo”, ko­ji su bi­li do­ma­ćin broj­nim po­što­va­o­ci­ma mi­tro­po­li­to­vog dje­la, pje­sme iz zbir­ke „Ču­da i zna­me­nja Je­lin­sko­ga ki­par­skog ple­me­na”, „Pi­smo ne­bu” i dru­ge, ka­zi­va­le su An­drea Ma­rić i Jo­va­na Ro­će­no­vić, uče­ni­ce ko­tor­ske Gim­na­zi­je. U na­dah­nu­tom iz­la­ga­nju mi­tro­po­lit je vi­še go­vo­rio o pje­sni­ku Nje­go­šu, ne­go o se­bi, te ob­ja­snio ka­ko su na­sta­le pje­sme „uz­gred­ni­ce”, kao što su „Pe­to­či­sle­ni­ci Bo­ro­vog se­la”, „Ku­mov­ska lju­bav” i dru­ge.
- Po­e­zi­ja je ono što je Nje­goš osje­tio i do­ži­vio, Sve­mo­gu­ći taj­no šap­ti sa­mo ono­me ko­ji se sreo sa Njim, a ta­kav je bio i Nje­goš... Bog je onaj ko­ji je Pje­snik, stva­ra­ju­ći sve mo­gu­će, zna­ne i ne­zna­ne, vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve svje­to­ve, on je Pje­snik, on to ob­li­ku­je i lje­po­tom i isti­nom i ču­de­sno­šću i Bi­ćem, a onaj ko se Nje­ga do­tak­ne on­da i on isto ta­ko pre­ma svo­joj mo­ći ot­kri­va tu taj­nu bo­žan­ske po­e­zi­je. Pje­sni­ci su oni ko­ji su se do­ta­kli te taj­ne - ka­zao je po­red osta­log mi­tro­po­lit.
Trep­ta­ji du­še pje­sni­ka u ovoj zbir­ci, po ri­je­či­ma Lji­lja­ne Čo­lan, pro­fe­so­ri­ce knji­žev­no­sti, ot­kri­va­ju pri­je sve­ga mo­li­tve­nu me­lo­di­ju. Bog je lju­bav, a lju­bav je naj­moć­ni­ja od­li­ka pje­snič­kog je­zi­ka i sva­kog dje­lo­va­nja uop­šte, te su pri­sut­ni na ovoj pro­mo­ci­ji „bla­go­slo­ve­ni što im sam autor zbir­ke, du­hov­ni otac, mo­že da­ti smjer­ni­ce za put u ono­stra­no”.
- U vi­du ne­ke vr­ste dnev­nič­kog, lir­skog za­pi­sa do­ži­vlja­va­mo raz­li­či­ta mje­sta (od Ro­do­sa do Ru­si­je, od Srem­ske Mi­tro­vi­ce do Bri­se­la i Frank­fur­ta, do­ti­če­mo i ame­rič­ki kon­ti­nent, a ne osta­je nam ne­po­zna­ta ni ka­bi­na gvo­zde­ne pti­ce iz­nad oke­a­na, opet naj­mir­ni­je se osje­ća­mo u ma­na­sti­ru Ždre­ba­o­ni­ku, Zla­ti­ci, Do­vo­lji ili Žu­pi). Uoča­va­mo od­li­ke vre­me­na, ne sa­mo onog da­ti­ra­nog na kra­ju sko­ro sva­ke pje­sme, ne­go i onog ko­je pri­pa­da ka­te­go­ri­ji psi­ho­lo­škog, su­bjek­tiv­nog od­bro­ja­va­nja bes­ko­nač­no­sti... Ne­ma pje­sme u ovoj zbir­ci, a da se u njoj ne sa­o­sje­ća sa ne­kim i da se u njoj ne osje­ća ap­so­lut­na isti­na. U jed­noj pje­smi u pro­zi ove zbir­ke, ko­ja mo­že bi­ti ne­ka vr­sta auto­po­e­tič­kog is­ka­za, ot­kri­va se vri­jed­nost tog sa­o­sje­ća­nja ko­je ot­kri­va va­žnost sa­bor­no­sti, po­ja­sni­la je prof. Čo­lan i do­da­la da „kon­kret­nim ri­je­či­ma ma­ter­njeg je­zi­ka, naš vla­di­ka nam ot­kri­va sve­tost je­zi­ka”.
Ra­do­mir Ulja­re­vić, ured­nik iz­da­nja ko­je je štam­pa­no u „Obod­skom slo­vu” po­di­je­lio je sa pu­bli­kom svoj uti­sak pri­li­kom pr­vog či­ta­nja ru­ko­pi­sa pje­sme mi­tro­po­li­to­ve - imao je, ka­že, „ne­ja­san do­ži­vljaj da su nje­go­vi sti­ho­vi svo­jom us­put­nom ne­na­me­tlji­vom for­mom, pri­je slič­ni za­pi­si­ma iz Nje­go­še­ve bi­lje­žni­ce, slič­ni onim za­go­net­nim trep­ta­ji­ma, ne­go ka­kvom knji­žev­nom po­du­hva­tu”.
- Ka­sni­je, na pro­mo­ci­ji, mi­tro­po­lit je, vaj­ka­ju­ći se da to i ni­je po­e­zi­ja, re­kao da su to sa­mo ne­ke nje­go­ve uz­gre­di­ce. Jed­nom dru­gom pri­li­kom je go­vo­re­ći o Nje­go­še­voj Bi­lje­žni­ci, ko­ju nam je us­put bu­di re­če­no, po­red to­li­kih nje­go­šo­lo­ga, bu­kval­no ot­krio upra­vo mi­tro­po­lit,  re­kao ot­pri­li­ke ova­ko –„ u ovim Nje­go­še­vim uz­gre­di­ca­ma, i ja sam po­mi­slio da mo­ja pr­va aso­ci­ja­ci­ja ni­je bi­la bez ne­kog osno­va”. Taj na­čin či­ta­nja na ko­ji je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je či­tao Bi­lje­žni­cu mo­ra­mo da ima­mo u vi­du kad či­ta­mo ove mi­tro­po­li­to­ve bi­lje­žni­ce. A kad bi­smo i za Nje­go­še­vu Bi­lje­žni­cu is­ko­ri­sti­li na­slov „Trep­ta­ji ne­iz­re­ci­vog”, la­ko bi­smo se slo­ži­li ko­li­ko je taj na­slov pri­mje­ren, ka­zao je Ulja­re­vić. Na­kon pred­sta­vlja­nja knji­ge, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je pot­pi­si­vao knji­gu i bla­go­slo­vio lju­bi­te­lje po­e­zi­je.
M.D.Po­po­vić


Po­sve­ćen Lo­go­su Bo­ži­jem

- Ta­ko la­ko mo­že da pi­še sa­mo onaj ko­ji ži­vi sa unu­tra­šnjim sa­gla­sjem sa Go­spo­dom, ka­ko je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je jed­nom pri­li­kom re­kao za Nje­go­ša - da je ži­vio sa unu­tra­šnjim sa­gla­sjem sa Go­spo­dom.... I u ovoj knji­zi će­mo se mi su­sre­sti sa na­zna­ka­ma onog taj­no­zre­nja ko­je mi­tro­po­lit pre­po­zna­je kod Lov­ćen­skog Taj­no­vid­ca, i ovaj no­vi taj­no­vi­dac mo­rač­ki i ce­tinj­ski, vi­di ona nje­go­šev­ska ču­de­sa, i onu nje­go­šev­sku ta­bli­cu ko­ju po­mi­nje u jed­noj be­sje­di o Nje­go­šu: „s obje stra­ne na­čer­ta­nu, s dva sa­svi­jem pro­tiv­na za­ko­na”. I sam za­di­vljen pred taj­nom čo­vje­ka i svi­je­ta, istin­ski pro­žet ot­kri­ve­njem i bla­go­vi­je­šću, „pun bla­go­da­ti i isti­ne” ka­ko se ka­že u Je­van­đe­lju, ce­tinj­ski ar­hi­e­pi­skop je sav po­sve­ćen Lo­go­su Bo­ži­jem, onom Lo­go­su ko­ji bje­še u po­čet­ku, i kroz ko­ga je sve po­sta­lo - re­kao je Ulja­re­vić.