Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Iz­vje­štaj Voj­no­-be­zbjed­no­sne agen­ci­je, stro­go pov. po­je­sti po či­ta­nju (ne to­kom kon­fe­ren­ci­je za štam­pu), na­po­me­na za mi­ni­stra od­bra­ne Ga­ši­ća- u ove pa­pi­re ne uvi­ja­ti špa­hlu i mi­stri­ju kao ono­mad, s onom voj­nom taj­nom ko­ju ste po­to­pi­li u raz­re­đi­vač i ko­ri­sti­li za bri­sa­nje li­jep­ka za plo­či­ce s pr­sti­ju!
„Da­na, je­se­njeg ali pri­jat­no sun­ča­nog, baš ona­ko pri­jat­nog- kao ne­dje­lja bez Olje Beć­ko­vić, na­ši mom­ci, i to ka­kvi: sta­si­ti, raz­va­ljot­ke, baš ona­ko li­je­pi, sva­ka maj­ka da ih po­že­li za ze­to­ve, a bo­ga­mi i snaj­ke, jer kao in­sti­tu­ci­ja ne­ma­mo ni­šta pro­tiv isto­pol­nih ve­za, kre­nu­li u prat­nji pre­mi­je­ro­vog bra­ta, po­zna­ti­jeg kao „Ale­kov te­bra“ i bra­ta onog Ma­log, onog što će bi­ti gra­do­na­čel­nik Be­o­gra­da na vo­di, še­fa sve­ča­ne sa­le Skup­šti­ne gra­da za ko­me­mo­ra­ci­je, na ne­djelj­ni ru­čak kod Alek­san­dra Vu­li­na.
Na ne­sre­ću, istog da­na Be­o­grad se na­la­zio pod po­li­cij­skom blo­ka­dom zbog pa­ra­de na ko­joj ni­je bio Pu­tin kao na na­šoj, ali je­su ne­ke „top­dži­je“ ka­ko su nas ra­dio- ve­zom iz­vi­je­sti­li ope­ra­tiv­ci s te­re­na…
Ka­ko smo utvr­di­li da, ipak, ni­je ri­ječ o pa­ra­mi­li­tar­noj sku­pi­ni, već o ne­na­o­ru­ža­noj sek­su­al­noj ma­nji­ni, na­ši mom­ci su u prat­nji su­bje­ka­ta bra­će na­sta­vi­li utvr­đe­nom mar­šru­tom ka sta­nu Alek­san­dra Vu­li­na, ko­ji je za tu pri­li­ku umo­tao sar­mi­ce od ze­lja s Ko­so­va i Me­to­hi­je (na ko­je se dan ra­ni­je neo­pa­že­no ušu­njao, po­brao svo ze­lje s Ga­zi­me­sta­na i za­kleo se La­za­ru i Mi­lo­šu da Sr­bi­ja ni­ka­da ne­će pri­zna­ti re­cept za sar­mi­ce kao al­ban­ski), raz­vio ko­re za pi­tu po re­cep­tu ba­ka Mi­re iz Po­ža­rev­ca i obu­kao sta­ru uni­for­mu ko­ma­dan­ta od­bra­ne mo­sto­va, ko­je ni­su gra­di­li Ki­ne­zi, a ni onaj po­kva­re­ni Đi­las, ona­ko pir­gav i riđ, da ob­u­če ma­skir­nu uni­for­mu ne bi se zna­lo šta je on, a šta uni­for­ma, ha­ha­hah…
Ovaj, da­kle, kre­ću­ći se utvr­đe­nom mar­šru­tom i ne pro­vo­ci­ra­ju­ći ni­kog, na­le­tje­li su na od­red osjet­no pi­ja­nih žan­dar­ma, od ko­jih su ne­ki ima­li i igle u ve­ni kao i bi­je­lo oko no­sa, vi­tla­li pi­što­lji­ma i pu­ca­li u sak­si­je s cvi­je­ćem po okol­nim zgra­da­ma.
U tre­nut­ku ka­da su na­ši mom­ci sa su­bjek­ti­ma bra­će za­u­sta­vlje­ni na punk­tu, kraj ko­jeg je, da ne za­bo­ra­vim, ne­ko­li­ci­na žan­dar­ma uri­ni­ra­la, is­pi­su­ju­ći „mla­zom“ po­grd­ne po­ru­ke pro­tiv pre­mi­je­ra na zi­du i as­fal­tu, pre­mi­je­ro­vom bra­tu je sti­gla SMS po­ru­ka od Vu­li­na: „Svra­ti­te ne­gdje po bi­je­li luk, pa­ra­dajz i kra­sta­vac“, što ih je obje­ktiv­no na­tje­ra­lo da po­ku­ša­ju da pro­đu kroz kor­don pi­ja­nih i „do­pin­go­va­nih“ po­li­ca­ja­ca, ka­ko bi sti­gli do pi­lja­re s dru­ge stra­ne uli­ce.
Na pi­ta­nje jed­nog od žan­da­ra, ko­ji se okre­nuo ka nji­ma, is­pi­su­ju­ći „mla­zom“ či­ta­vu po­dru­glji­vu pje­smi­cu pro­tiv pre­mi­je­ra i vla­de: „Ko ste, bre, sad pa vi“, je­dan od na­ših lje­po­ta­na, mo­žda i naj­ljep­ši od svih, od­go­vo­rio je kraj­nje lju­ba­zno: „Bra­ća, po­šli kod Vu­li­na na ru­čak“, va­de­ći pi­štolj ka­ko bi kun­da­kom otje­rao ko­mar­ca sa gla­ve žan­dar­ma, oče­ku­ju­ći da mu šljem bu­de na gla­vi, ka­ko pra­vi­la slu­žbe i na­la­žu?!
Me­đu­tim, čuv­ši to „Bra­ća“, či­tav od­red, što pi­ja­no- što dro­gi­ra­no, ustre­mio se na na­šu eki­pu ur­la­ju­ći: „A, to­pla bra­ća, je li?! E, pa sad će­mo da vam da­mo va­ša pra­va! Zbog vas da do­bi­je­mo pro­ši­re­ne ve­ne od sta­ja­nja, vi da or­ga­ni­zu­je­te pa­ra­du, umje­sto voj­ske kad Pu­tin do­đe, pa da po­no­sno po­ka­že­mo ten­ko­ve i trak­to­re, bre“ (još se ni­je zna­lo za na­šu pa­ra­du, ali to ih ne oprav­da­va)!
Za­tim je po­če­lo ba­ti­nja­nje, pre­tu­kli su nam ona­ko li­je­pe mom­ke, ko­ja bi ih maj­ka po­sle to­ga za ze­ta, ko­ji bi tast pre­pi­sao ku­ću i ima­nje oso­bi ko­ja ima po­sla s po­li­ci­jom, aj­de re­ci­te?!
Da, pre­tu­kli su i onu dvo­ji­cu, bra­ću, iako su ured­no po­ku­ša­va­li da iz­go­vo­re či­ja su fa­mi­li­ja, iako je Vu­lin de­se­tak pu­ta zvao na mo­bil­ni i ri­dao: „Pu­sti­te ih, ‘la­di mi se ru­čak! Ako ste to­li­ko hra­bri, do­đi­te kod me­ne! Ne, po­gre­šno ste me shva­ti­li, ne­ću da se bi­jem, ne­go da se ne ba­ce ovo­li­ke sar­mi­ce, a oni ako su htje­li kroz kor­don nji­hov bez­o­bra­zluk! Li­je­po sam im re­kao mo­že ru­čak i bez sa­la­te, ali oni za­pe­li za pa­ra­dajz i luk, sa­mo da bi vas is­pro­vo­ci­ra­li. Ina­če, ako vas za­ni­ma ko je na ve­zi da zna­te ni­sam Alek­san­dar Vu­lin, već Ivi­ca Da­čić, ta­ko na­pi­ši­te u iz­vje­šta­ju: „Da­čić nas ziv­kao s Vu­li­no­vog bro­ja i pri­je­tio“…
Epi­log je na­ža­lost po­znat: žan­dar­mi su i po­sle ne­mi­log in­ci­den­ta vra­ti­li igle u ve­ne i na­te­gli fla­še, Vu­lin je po­sle ne­kog vre­me­na do­šao sa šer­pi­com sar­mi­ca i do­ma­ćom pi­tom, a Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić će sve da po­tvr­di ako tre­ba- on je sve vi­dio, iako ni­je bio tu, ali ni­je čo­vjek bu­da­la da ne vje­ru­je Vu­či­će­vim oči­ma!
P. S. Mi­ni­stre, sa­mo još je­dan­put da za­mo­li­mo- iz­vje­štaj ima ozna­ku stro­go pov. to pod­ra­zu­mi­je­va da ne smi­je­te da ga či­ta­te ni do­ma­ći­nu kod ko­jeg ste po­go­di­li po­sao, ni­ti da pra­vi­te pa­pir­na­tu ka­pi­cu od nje­ga da se ne uka­plje­te mal­te­rom i kre­čom“!
dva­u­je­dan.rs