Po Pla­to­nu, ‘’pra­ved­nost je po­sje­do­va­nje i dje­la­nje ono­ga šta ko­me pri­pa­da, i ne smi­je bi­ti pra­vo ja­čih, ne­go stva­ra­lač­ka i ja­ka har­mo­ni­ja cje­li­ne’’. I upra­vo ta­ko, pra­ved­nost ne smi­je bi­ti pra­vo ja­čih, pra­vo moć­ni­ka, ne­go pra­vo žr­ta­va i nji­ho­vih po­ro­di­ca. Me­đu­tim, u prak­si je vr­lo če­sto pra­ved­nost na stra­ni ja­čih, a sve zbog uti­ca­ja mrač­nih si­la i moć­ni­ka.
Ja ću se ov­dje po­seb­no osvr­nu­ti na prav­du, ko­ja tre­ba i mo­ra da pri­pa­da žr­tva­ma, kao i po­ro­di­ca­ma ošte­će­nih. Je­dan od va­žnih pu­te­va ko­ji vo­de ka prav­di je po­lo­žaj pred­stav­ni­ka ošte­će­ne po­ro­di­ce u kri­vič­nom po­stup­ku. Za­ko­no­da­vac je za­ne­ma­rio i mar­gi­na­li­zo­vao in­te­re­se ošte­će­ne po­ro­di­ce u kri­vič­nom po­stup­ku. Zbog ta­kvog skrom­nog po­lo­ža­ja pred­stav­ni­ka ošte­će­ne po­ro­di­ce, su­đe­nja tra­ju po jed­nu de­ce­ni­ju, a ne­kad i vi­še. Ka­da bi pred­stav­ni­ci ošte­će­ne po­ro­di­ce ima­li vi­še pra­va u kri­vič­nom po­stup­ku, pro­pu­sti dr­žav­nih or­ga­na bi­li bi sve­de­ni na naj­ma­nju mo­gu­ću mje­ru ili uop­šte ne bi ni po­sto­ja­li. Za­što je mar­gi­na­li­zo­van po­lo­žaj pred­stav­ni­ka ošte­će­ne po­ro­di­ce i to baš u pe­ri­o­du eks­pan­zi­je or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la? Od­go­vor na ovo pi­ta­nje, tre­ba­lo bi da da­ju oni ko­ji su uče­stvo­va­li u iz­ra­di i do­no­še­nju kri­vič­nog za­ko­na.
Sko­ro sva­ko­dnev­no se su­sre­će­mo sa pro­pu­sti­ma dr­žav­nih or­ga­na u kri­vič­nom po­stup­ku. Zbog ta­kvih pro­pu­sta od­re­đe­ne pre­su­de uki­da­ne su vi­še pu­ta. Na­mjer­nim ili slu­čaj­nim pro­pu­sti­ma dr­žav­ni or­ga­ni su iz­no­va ubi­ja­li žr­tve, a ago­ni­ju ošte­će­nih po­ro­di­ca go­to­vo uvi­jek su pro­du­blji­va­li.
Za­do­vo­lje­nje prav­de je­di­ni je in­te­res ošte­će­ne po­ro­di­ce. Ovo­ze­malj­ska prav­da mo­ra i tre­ba da bu­de za­do­vo­lje­na. Za bo­ži­ju prav­du od­već je ka­sno, ako uop­šte po­sto­ji ta­kva vr­sta prav­de?! A da li se pri­rod­na smrt uop­šte mo­že tre­ti­ra­ti kao prav­da?
Prav­da će bi­ti za­do­vo­lje­na sa­mo u slu­ča­ju iz­ri­ca­nja mak­si­mal­ne ka­zne za­tvo­ra okri­vlje­ni­ma za iz­vr­še­no kri­vič­no dje­lo. Prav­da je za­do­vo­lje­na, sa­mo on­da ka­da je od­lu­ka su­da pra­vil­na i za­ko­ni­ta. Ka­da je do­ka­za­na kri­vi­ca okri­vlje­ni­ma oče­ki­va­no je da pre­su­da bu­de pra­ved­na i za­ko­ni­ta, kao i da bu­de bez gre­ša­ka, bi­lo ko­je vr­ste, ko­je bi mo­gle da uti­ču na pra­ved­no i za­ko­ni­to iz­ri­ca­nje pre­su­de.
Prav­da je za­do­vo­lje­na sa­mo on­da ka­da zlo­čin­ci, ko­ji su na­sil­no od­u­ze­li ži­vot ne­kom li­cu, do­bi­ju za­slu­že­ne ka­zne. Prav­da je za­do­vo­lje­na sa­mo on­da ka­da iz­re­če­nim mak­si­mal­nim ka­zna­ma ubi­ce do­bi­ju ono što im pri­pa­da, a dru­gi shva­te da ne mo­gu slo­bod­no ubi­ja­ti, a da pri­tom osta­nu ne­ka­žnje­ni. Prav­da je za­do­vo­lje­na sa­mo on­da ka­da dr­ža­va po­ka­že da ne pri­kri­va zlo­či­ne i da ne šti­ti zlo­čin­ce i da su svi pred za­ko­nom jed­na­ki.
Pra­ved­no je da mak­si­mal­ne ka­zne za­tvo­ra do­bi­ju svi zlo­čin­ci ko­ji su osta­vi­li ne­či­je ro­di­te­lje bez si­na, ne­či­ju dje­cu bez oca, ne­či­je se­stre i bra­ću bez bra­ta. Pra­ved­no je da sva­ka žr­tva ko­ja je na­sil­no li­še­na ži­vo­ta, do­bi­je prav­du. Pra­ved­no je da po­ro­di­ce ubi­je­nih sa­tis­fak­ci­ju za tu­gu i bol do­bi­ju kroz prav­du.

Pi­še: mr Sla­vi­ca Šće­kić