Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ras­pad sva­ke im­pe­ri­je do­no­si dra­me: ne­ma u to­me ni­čeg ep­skog kao što ima kad se ona stva­ra. To va­ži i za Osman­sko car­stvo, jed­no od naj­du­go­vječ­ni­jih u isto­ri­ji (1299–1923). Dok je tra­ja­lo, bi­lo je jed­no od naj­u­re­đe­ni­jih i pri­mjer et­nič­ke i vjer­ske to­le­ran­ci­je, a kad je po­če­lo da pu­ca baš po et­nič­kim i vjer­skim ša­vo­vi­ma, osta­lo je upam­će­no po naj­mon­stru­o­zni­jim zlo­či­ni­ma u isto­ri­ji.
Pod­sje­ća­nje na to bio je skup u pre­sto­ni­ci Jer­me­ni­je, Je­re­va­nu, u pe­tak: ko­me­mo­ra­ci­ja sto­go­di­šnji­ce ge­no­ci­da nad Jer­me­ni­ma ko­ji je spro­ve­la Tur­ska iz­me­đu 1915. i 1917, ta­da još pod Osma­no­vi­ći­ma. Po­grom nad pri­pad­ni­ci­ma naj­sta­ri­jeg pra­vo­slav­nog na­ro­da bio je si­ste­mat­ski i po bru­tal­no­sti upo­re­div sa­mo sa na­ci­stič­kim ho­lo­ka­u­stom. Ima, do­du­še, spo­re­nja oko bro­ja žr­ta­va: da li ih je bi­lo 800.000 ili mi­li­on i po, ali to ne uma­nju­je nji­ho­vu tra­ge­di­ju.
Isto­ri­ča­ri to sma­tra­ju pr­vim ge­no­ci­dom u Evro­pi (bi­lo je, na­ža­lost, još). Ali ono na šta je pod­sje­ti­la ko­me­mo­ra­ci­ja u Je­re­va­nu, to je da je „ge­no­cid” – po de­fi­ni­ci­ji na­mjer­no ubi­ja­nje ve­li­ke gru­pe lju­di ne­ke et­nič­ke gru­pe ili na­ci­je ra­di nje­nog uni­šte­nja – iz­u­zet­no te­ška ri­ječ za one ko­ji su op­tu­že­ni da su eg­ze­ku­to­ri.
To na­ro­či­to va­ži za da­na­šnju Tur­sku, se­ku­lar­nu re­pu­bli­ku na­sta­lu na ru­še­vi­na­ma Osman­skog car­stva, ute­me­lje­nu u br­zom pro­ce­su ra­di­kal­nog ras­ki­da sa osman­skom pro­šlo­šću, či­ji li­de­ri u po­sled­njih de­set go­di­na, me­đu­tim, po­ka­zu­ju am­bi­ci­ju da im­pe­ri­jal­ni pe­ri­od na­ci­o­nal­ne isto­ri­je re­ha­bi­li­ti­ju i pred­sta­ve kao ne­što što u sva­kom po­gle­du za­sje­nju­je po­stig­nu­ća re­pu­bli­kan­ske ere.
Ali, bez ob­zi­ra na „neo­o­sma­ni­zam”, ge­no­cid nad Jer­me­ni­ma je tur­ska ta­bu te­ma. Po zva­nič­nom tu­ma­če­nju, a po­go­to­vo po udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je – ni­je ga bi­lo. Jer­men­ske žr­tve, ve­li tur­ska ver­zi­ja, ni­su do­du­še spor­ne, ali ni­su je­di­ne. Stra­da­lo je bez­ma­lo isto to­li­ko Tu­ra­ka, a sve to je bi­lo re­zul­tat gra­đan­skog ra­ta, ma­sov­ne gla­di i ši­reg isto­rij­skog vr­tlo­ga tog vre­me­na (Pr­vi svjet­ski rat).
Šta se u stva­ri do­go­di­lo? U op­štem me­te­žu „Ve­li­kog ra­ta”, osman­ska voj­ska, ta­da sa­mo bli­je­da sjen­ka ne­ka­da­šnje naj­ve­će voj­ne si­le, pot­pi­su­je pakt sa Nje­mač­kom. Jer­me­ni, či­ja se sa­mo­svi­jest, kao i kod dru­gih na­ro­da pod vi­še­vje­kov­nom osman­skom oku­pa­ci­jom, ta­ko­đe bu­di, osla­nja­ju se na Ru­si­ju i Bri­ta­ni­ju, zbog če­ga do­bi­ja­ju sta­tus „pe­te ko­lo­ne”. Po­sta­ju unu­tra­šnji ne­pri­ja­te­lji i tur­ska vla­da od­lu­ču­je da ih se „za­u­vi­jek ri­je­ši”.
Or­ga­ni­zu­je, sa bru­tal­no­šću ko­ja osman­li­ja­ma do­tle ni­je bi­la svoj­stve­na, nji­hov si­ste­mat­ski pro­gon u pu­sti­nje Si­ri­je, gdje su ili ubi­ja­ni ili umi­ra­li od gla­di. Iako Tur­ci se­be pred­sta­vlja­ju „žr­tva­ma Jer­me­na”, ge­no­cid ko­ji se ta­mo do­go­dio (ko­ji je kao zlo­čin ozva­ni­čen tek Kon­ven­ci­jom UN do­ni­je­tom 1948.) pri­zna­le su 22 ze­mlje. Me­đu po­sled­nji­ma ko­ja je to uči­ni­la (dan pri­je ko­me­mo­ra­ci­je) bi­la je Nje­mač­ka, iz­ja­vom svog pred­sjed­ni­ka.
Ono što je zva­nič­nu Tu­sku mo­žda naj­vi­še po­go­di­lo, bi­le su ri­je­či pa­pe Fra­nje, du­hov­nog vo­đe 1,2 mi­li­jar­de ka­to­li­ka, da je ma­sov­no ubi­ja­nje Jer­me­na za­po­če­to 1915. bio „pr­vi ge­no­cid 20. vi­je­ka”. Re­ak­ci­ja u An­ka­ri bi­la je da„ne­će do­zvo­li­ti da se isto­rij­ski in­ci­den­ti va­de iz svog auten­tič­nog kon­tek­sta i ko­ri­ste za kam­pa­nju pro­tiv Tur­ske”.
Ovo su ri­je­či pred­sjed­ni­ka Er­do­ga­na ko­ji je, pa­ra­dok­sal­no, bio pr­vi li­der mo­der­ne Tur­ske ko­ji se – pro­šle go­di­ne – iz­vi­nio zbog stra­da­nja Jer­me­na, ma­da pri­tom ni­je iz­go­vo­rio ri­ječ ge­no­cid. On je bio i ini­ci­ja­tor for­mi­ra­nja „za­jed­nič­ke isto­rij­ske ko­mi­si­je”, što je stvo­ri­lo uti­sak da je su­o­ča­va­nje sa mrač­nim pe­ri­o­dom na­ci­o­nal­ne isto­ri­je mo­gu­će. Ono što se, me­đu­tim, zbi­va da­nas po­ka­zu­je da je to bi­la sa­mo var­ka.
Raz­log za­što je Er­do­gan od­u­stao je, na­rav­no, po­li­ti­ka: u ju­nu se u Tur­skoj odr­ža­va­ju par­la­men­tar­ni iz­bo­ri i on ne že­li da se­be iz­lo­ži na­pa­di­ma ra­di­kal­nih na­ci­o­na­li­sta. Er­do­gan je isto­vre­me­no ri­je­šen da učvr­sti svoj sta­tus „no­vog sul­ta­na” sa am­bi­ci­ja­ma ko­je su već pre­va­zi­šle mno­ge ustav­ne okvi­re i se­ku­lar­ne pa­ra­me­tre ko­je je us­po­sta­vio osni­vač po­sto­sman­ske Tur­ske Ke­mal Ata­turk.
Tur­ska je da­nas ne­sum­nji­va re­gi­o­nal­na si­la: sa­ve­znik je Za­pa­da (čla­ni­ca NA­TO) i kao ta­kva va­žna na ša­hov­skoj ta­bli ge­o­po­li­ti­ke. Otu­da ne­ve­li­ki spi­sak sa sa­mo 22 ze­mlje ko­je po­grom Jer­me­na na­zi­va­ju ge­no­ci­dom. U Je­re­va­nu je pred­stav­nik za­pad­nih si­la bio fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland (u dru­štvu sa Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom), a u An­ka­ri je sva­ka­ko sa za­do­volj­stvom pri­mlje­no što „te­šku ri­ječ”, u svo­joj iz­ja­vi po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce po­gro­ma, ni­je po­me­nuo Ba­rak Oba­ma, opre­di­je­liv­ši se za for­mu­la­ci­ju „stra­šan kr­va­vi zlo­čin”.
Da li je sto­go­di­šnji­ca ne­što po­mje­ri­la? Je­ste, pod uslo­vom da se ob­i­sti­ni ono u šta se ovim po­vo­di­ma svi za­kli­nju: ”ni­kad vi­še”.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)