Autor: Alek­san­dar Tri­fu­no­vić


I ta­ko će­mo o ovoj te­mi pri­ča­ti u Du­brov­ni­ku, Bu­dvi, Be­o­gra­du, Bu­dim­pe­šti, Va­šing­to­nu.... Gva­te­ma­li, Jo­ha­nes­bur­gu...
Ako ste ika­da pri­su­stvo­va­li sku­pu na­zva­nom okru­gli sto, se­mi­nar, tri­bi­na, a na jed­nu od mno­go­broj­nih te­ma iz de­mo­krat­skog opu­sa, po­če­tak tek­sta već vam je po­znat.
Ako ne, ne­moj­te mi­sli­ti da su po­me­nu­te de­sti­na­ci­je plod ma­šte. Na­pro­tiv, tač­no su na­ve­de­ne i kao ta­kve tra­gič­no isti­ni­te.
Ni­je ta­ko tra­gič­no ako u po­me­nu­tim mje­sti­ma or­ga­ni­zu­je­te mod­nu re­vi­ju, pro­mo­ci­ju par­fe­ma ili još jed­no od pre­da­va­nja na te­mu pro­da­je ka­la­don­ta, ča­je­va, osi­gu­ra­nja ko­ji vam ko­li­ko za par mje­se­ci sko­ro pa ni­ka­kvog ra­da omo­gu­ća­va­ju vo­žnju u no­vom mer­ce­de­su.
Ova mje­sta su isto ta­ko pre­li­je­pa za go­di­šnji ili ne­ki sli­čan od­mor.
Na­ve­de­ne de­sti­na­ci­je ta­ko­đe ne bi bi­le pro­ble­ma­tič­ne da ži­vi­mo u ne­koj sreć­ni­joj ze­mlji i da su dru­štve­ne de­vi­ja­ci­je tek da­le­ka eg­zo­ti­ka.
Ali, pri­ča­ti o ljud­skim pra­vi­ma, pu­te­vi­ma po­mi­re­nja, to­le­ran­ci­ji, na­ci­zmu po pre­sku­pim ho­te­li­ma A ka­te­go­ri­je pred­sta­vlja vr­hun­ski bez­o­bra­zluk. Ho­te­li po mje­sti­ma u Bo­sni gdje su ljud­ska pra­va go­di­na­ma kr­še­na uglav­nom zvr­je pra­zni. Mi­si­o­na­ri ljud­sko­sti ih ni­ka­da ni­su ni vi­dje­li. A o tim mje­sti­ma če­sto pi­šu knji­ge i u knji­ga­ma.
Do­mo­vi kul­tu­re po pro­vin­ci­ja­ma, ko­ji su ono­mad bi­li me­di­ji to­le­ran­ci­je i brat­stva, ta­ko­đe su ne­is­ko­ri­šće­ni.
Go­di­na­ma neo­kre­če­ni zi­do­vi sa iz­bli­je­dje­lim, ali ne­iz­bri­sa­nim pro­bu­še­nim sr­ci­ma, u kom su bez po­sred­stva ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja, kri­znih gru­pa, me­đu­na­rod­nih kon­fe­ren­ci­ja svo­ja ime­na za­bi­lje­ži­li Lju­bo i Azra, jed­no­stav­no pr­ko­se svim tu­pa­vim po­ku­ša­ji­ma po­vrat­ka na isto.
A Lju­bu i Azru spo­ji­la je mi­sao pro­sta kao lju­bav ili ih je po­go­di­la, re­ci­mo, tek ži­vo­pi­sno opje­va­na tra­di­ci­ja, u iz­ved­bi Mi­li­ća Vu­ka­ši­no­vi­ća, o na­stan­ku Ži­ki­nog ko­la. Za raz­li­ku od otvo­re­nog Ži­ki­nog ko­la u ko­je smo se mo­gli uklju­či­ti u tre­nut­ku kad to od­lu­či­mo, a za­vi­sno od ko­li­či­ne va­tre­ne vo­de u na­ma, ko­lo pro­fe­si­o­nal­nih de­mo­kra­ta je pot­pu­no za­tvo­re­no. Her­me­tič­ki.
Go­di­na­ma od Dej­to­na pro­fe­si­o­nal­ni hu­ma­ni­sti, ne­za­vi­sni ovi i oni, de­mo­kra­te šu­plji­ra­ju iste te­me pre­ćut­ku­ju­ći svo­je po­zi­ci­je na po­čet­ku i u to­ku sa­mog ra­ta. Za šu­plji­ra­nje im se pla­ća­ju pri­stoj­ni ho­no­ra­ri.
Go­di­na­ma una­zad ni­ko ih i ne pi­ta za re­zul­ta­te, a me­đu­na­rod­ni or­ga­ni­za­to­ri dru­že­nja uži­va­ju u mul­ti­et­nič­kim pri­ča­ma kao u naj­sku­pljem opi­ju­mu. Te pri­če su pla­će­ne sku­po, kao i opi­jum u stva­ri, pla­će­ne su da uši ču­ju ono što že­le ču­ti. Šu­plji­ra se o hi­lja­da­ma Sre­bre­ni­ča­na, Dr­var­ča­na, Kra­ji­šni­ka, Al­ba­na­ca...Pri­ča se o hi­lja­da­ma, a ne­ri­jet­ko oni ko­ji pri­ča­ju ni­su vi­dje­li ni­ti jed­nog ne­sreć­ni­ka ko­me, eto, po­sve­ću­ju par sa­ti pa­te­ti­ke.
Oslo­bo­đe­ni sva­ke od­go­vor­no­sti, ni­su svra­ti­li na pu­tu od to­plog apart­ma­na do ko­lek­tiv­nog smje­šta­ja ko­ji je us­put, a u ko­ji­ma im se na­la­ze ‘’šti­će­ni­ci’’. Ni­su ni­ka­da svoj ni­čim za­slu­že­ni ho­no­rar za pri­če o iz­bje­glim i ra­se­lje­nim po­klo­ni­li oni­ma ko­ji su im prak­som omo­gu­ći­li da o to­me pri­ča­ju.
Ni­su ob­i­šli maj­ke po­gi­nu­lih mla­di­ća či­jim tu­žnim sud­bi­na­ma po­zi­va­ju na isti­nu, ne idu od pre­ve­li­ke bri­ge o dje­ci po za­ba­če­nim ka­fa­na­ma gdje ma­lo­ljet­ne cu­ri­ce do­la­ze do par­fe­ma na prak­ti­čan, ali ni­ma­lo lak na­čin. Ni­su oti­šli u ško­le u ko­ji­ma klep­ke dru­ga­ra po uši­ma do­bi­ja­ju sa­mo Lju­bo i sa­mo Azra....
Isti su i gma­zo­vi ko­ji se­be zo­vu po­li­ti­ča­ri­ma, a u stva­ri su čla­no­vi par­ti­ja i sa­mo par­ti­ja­ši, jer osim par­tij­skog ci­lja da do­đu na vlast dru­gog ni ne­ma­ju. Ne­ma raz­li­ke iz­me­đu la­žnih pred­iz­bor­nih par­tij­skih obe­ća­nja jed­nih i la­žne bri­ge za ne­zbri­nu­ti­ma dru­gih.
Ne­sreć­ni su i u jed­nom i u dru­gom slu­ča­ju za­bo­ra­vlje­ni.
Zbog to­ga od pu­te­va po­mi­re­nja ne­ma­mo ni­šta do kri­vu­da­vo uta­ba­nih sta­zi­ca, uta­ba­nih tek po­tre­bom za jef­ti­ni­jim bra­šnom, pi­le­ćim ba­ta­ci­ma, go­ri­vom ili pak po­lov­nim auto­mo­bi­li­ma.
Pu­te­vi po­mi­re­nja mo­ra­ju kre­nu­ti odan­de gdje smo se po­sva­đa­li i sa­mo ta­ko će­mo do­ći do isti­ne. Iskre­nost, čo­vje­ko­lju­blje i mno­go sti­da je­di­ni su mo­gu­ći ma­te­ri­jal ko­jim će­mo gra­di­ti naš put, a tre­ba­li bi­smo ga na­pra­vi­ti sa­mi. Sva­kim dru­gim po­ku­ša­jem pra­vi­mo još je­dan u ni­zu ne­pro­hod­nih pu­te­va ka ne­ja­snom su­tra.
Do ta­da Lju­bo u Dr­va­ru i Azra u Sre­bre­ni­ci ne ra­du­ju se no­vom da­nu u ško­li, zvuk ki­še ih vi­še pla­ši ne­go što ih uspa­vlju­je, jer ku­ća uve­li­ko pro­ki­šnja­va, a i is­tro­še­ni re­ke­ti za bad­min­ton mo­ra­će u po­dru­mu da pri­če­ka­ju još ne­ko vri­je­me za no­vu par­ti­ju.
www.bu­ka.com