Pi­še: Če­do­mir An­tić


Da li je to Cr­na Go­ra do­bi­la svo­ju ver­zi­ju „Vi­ki­lik­sa“? Ka­kve po­sle­di­ce po jed­nu de­mo­kra­ti­ju mo­že ima­ti po­li­ti­ka ko­ju nje­na vla­da kon­stant­no spro­vo­di, a u ko­joj je taj­nost naj­va­žni­ji pred­u­slov uspje­ha? Šta da­nas zna­či ula­zak u NA­TO za jed­nu mla­du dr­ža­vu ko­ja tvr­di da je slob­dna, de­mo­krat­ska i okre­nu­ta hu­ma­nim vri­jed­no­sti­ma?
Po­vo­dom ob­ja­vlji­va­nja do­ku­me­na­ta o od­no­su zva­nič­ne Cr­ne Go­re i NA­TO-a šef cr­no­gor­ske di­plo­ma­ti­je za­tra­žio je hit­no odr­ža­va­nje sjed­ni­ce Sa­vje­ta za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost i Bi­roa za ope­ra­tiv­nu ko­or­di­na­ci­ju bez­bjed­no­snog sek­to­ra. Po­vjer­lji­va do­ku­men­ta po­ka­za­la su op­šte­po­zna­to... Ukrat­ko i naj­va­žni­je: Cr­nu Go­ru ne žu­re da pri­me u NA­TO – čak ni naj­ra­di­kal­ni­ji ame­rič­ki po­li­ti­ča­ri; cr­no­gor­ska vlast vi­di dio sop­stve­nih gra­đa­na i na­rod­nih usta­no­va – me­đu ko­ji­ma i naj­ve­ću vjer­sku za­jed­ni­cu u ze­mlji - kao „eks­po­nen­te ru­skog pri­ti­ska“. Da­kle, po­lo­vi­na cr­no­gor­skih gra­đa­na ne sa­mo da se pro­ti­vi po­li­ti­ci ko­ju ni­ka­da ne­po­sred­no, na iz­bo­ri­ma, ni­je po­tvr­di­la na­rod­na ve­ći­na, već je, ako već po­dr­ža­va­ju stra­nu dr­ža­vu, upit­na i nji­ho­va oda­nost sop­stve­noj otadž­bi­ni.
Cr­no­gor­ska vlast ra­zu­mi­je da nje­ni za­štit­ni­ci u SAD i ba­sti­o­ni­ma NA­TO u Evro­pi već go­di­na­ma sve du­blje ula­ze u glo­bal­ni su­kob. Lo­gi­ka su­ko­ba, pri­je sve­ga unu­tra­šnjeg – onog ko­ji ih go­di­na­ma i dr­ži na vla­sti – na­vo­di cr­no­gor­ski re­žim da stva­ri ra­di­ka­li­zu­je. Oko sve­ga to­ga po­sto­je ipak dva ozbilj­na pro­ble­ma. Pr­vi se od­no­si na cilj ra­di­ka­li­za­ci­je. Naj­va­žni­ja pre­pre­ka ula­sku Cr­ne Go­re u Se­ver­no­a­tlant­ski sa­vez ni­je na­rod­na ve­ći­na. Ja­sno je da iz­ja­šnja­va­nje oko to­ga ne­će bi­ti de­mo­krat­sko i da uz po­dr­šku sa­da­šnjih za­štit­ni­ka i si­lu vla­sti, ne­re­for­mi­sa­ne od vre­me­na jed­no­par­tij­skog si­ste­ma, ne po­sto­ji šan­sa da ono ne us­pi­je. Dru­ga pre­pre­ka je smi­sle­nost NA­TO-a. Upra­vo onaj ko da­nas ugro­ža­va Cr­nu Go­ru uži­va bo­lju i ve­ću za­šti­tu Va­šing­to­na. Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja, je­di­na dr­ža­va u cr­no­gor­skom okru­že­nju ko­ja ni­je ni čla­ni­ca NA­TO-a, ni pod oku­pa­ci­jom nje­go­vih voj­ski, ni­ka­da ni­je ima­la aspi­ra­ci­je pre­ma di­je­lu cr­no­gor­ske te­ri­to­ri­je. Po­kret za uklju­či­va­nje Cr­ne Go­re u ma­tič­nu dr­ža­vu Sr­bi­ju ne po­sto­ji – ni u Sr­bi­ji, ni u Cr­noj Go­ri. Ide­ja ob­no­ve za­jed­nič­ke dr­ža­ve uga­še­na je 2006. ban­kro­tom „ju­go­slo­ven­ske iner­ci­je“ - ko­ja za srp­ske eli­te (ta­mo i ov­dje, na­ža­lost) ni­je ima­la al­te­r­na­ti­vu. Su­ve­re­ni­te­tu Cr­ne Go­re pri­je­te upra­vo oni ko­ji, sa po­zi­ci­ja naj­vi­še vla­sti su­sjed­ne ne­za­vi­sne dr­ža­ve, sa nje­ne te­ri­to­ri­je po­zi­va­ju na stva­ra­nje „pri­rod­ne“ ve­li­ke na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve. Ili mo­žda oni sa za­pad­nih gra­ni­ca ko­ji bi pre­ko Sr­bi­ma na­se­lje­nog pri­mor­ja Cr­ne Go­re da do­bi­ju no­vi iz­laz na mo­re ko­ji bi sta­vi­li pod kon­tro­lu Sa­ra­je­va.
Glo­bal­na kri­za pre­li­va se na Bal­kan. Grč­ka je pred ban­kro­tom, pri­bli­ža­va se Ru­skoj Fe­de­ra­ci­ji, do­zvo­lja­va ula­zak nje­nih pod­mor­ni­ca u svo­je te­ri­to­ri­jal­ne vo­de, za­jed­no sa Tur­skom pla­ni­ra da do­zvo­li al­ter­na­tiv­ni ga­so­vod­ni pra­vac. Kao od­go­vor, gra­ni­ce dr­ža­va pre­ko ko­jih bi ga­so­vod pro­la­zio po­sta­ju opa­sne. Ta­ko je Ma­ke­do­ni­ja, ko­ju SAD i NA­TO odr­ža­va­ju u mje­ri u ko­joj je i ugro­ža­va­ju, po­no­vo po­sta­la me­ta ma­ski­ra­nih voj­ski. Te­ro­ri­sta ko­ji tvr­de da no­se na­ziv upra­vo one „voj­ske“ ko­ju su ne ta­ko dav­no na­o­ru­ža­va­li iz NA­TO-a. I dok ru­ski „Ga­sprom“ pri­je­ti Evrop­skoj uni­ji da će u slu­ča­ju one­mo­gu­ća­va­nja iz­grad­nje ga­so­vo­da pre­ko Tur­ske pre­ki­nu­ti snab­di­je­va­nje pre­ko Ukra­ji­ne, na Bal­ka­nu su kar­te po­no­vo po­di­je­lje­ne.
U toj no­voj igri bal­kan­ske dr­ža­ve ne­će bi­ti „za sto­lom“. One će bi­ti „na sto­lu“. Zar baš ni Al­ban­ci­ma ni­je ja­sno da za nji­ho­ve ne­da­će po­sle 1999. ni­ka­ko ne mo­gu bi­ti kri­ve Sr­bi­ja, Ma­ke­do­ni­ja ili Cr­na Go­ra? Cr­no­gor­ske vla­sti kao da su za­mr­znu­te u 1999. go­di­ni. Ta­da, ka­da je rat bio u to­ku iz­i­gra­va­le su ne­u­tral­nost, iako su to­kom bom­bar­do­va­nja stra­da­li i nji­ho­vi gra­đa­ni. Da­nas, ka­da su se pri­li­ke zna­čaj­no pro­mi­je­ni­le, ka­da je ne­u­tral­nost mo­ža u naj­ve­ćoj mje­ri mo­gu­ća Cr­noj Go­ri – ko­ja ni­je na ga­snoj ru­ti i ko­ja bez ob­zi­ra na svo­ju mul­ti­et­nič­nost i ru­so­fil­ske tra­di­ci­je – ni­je na po­seb­nom is­ku­še­nju kad je ri­ječ o sta­bil­no­sti, ne­ko žu­ri da je sta­vi u pr­vi red fron­ta su­ko­ba ko­ji je u to­ku...
Upra­vo bi „do­sto­jan­stve­no ne­na­me­ta­nje“ (ko­ju ne­ras­po­lo­že­nje po­je­di­nih čla­ni­ca NA­TO za­sad na­me­će Pod­go­ri­ci), ako već ne i ne­u­tral­nost, vje­ro­vat­no do­ni­je­lo naj­vi­še ko­ri­sti Cr­noj Go­ri kad je ri­ječ o ula­sku u Se­ver­no­a­tlant­ski sa­vez. Iz­vje­sno je, ipak, da ni­je ta­ko i sa po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji se već de­ce­ni­ja­ma pre­tva­ra­ju da su tvor­ci cr­no­gor­ske dr­ža­ve i dr­žav­ni­ci. Nji­ho­ve ka­ri­je­re vje­ro­vat­no bi iz­gu­bi­le ako ne bi potvdi­li onaj zna­čaj ko­ji su umi­sli­li, a ko­ji je su­štin­ski ne­stao ka­da je za­vr­šen rat NA­TO-a pro­tiv Sr­bi­je. Ta­ko­đe, zva­nič­ne SAD, Bri­ta­ni­ja i SR Nje­mač­ka, iako ne­sprem­ne da pri­me Cr­nu Go­ru u NA­TO, mo­žda će ci­je­ni­ti agil­nost onih ko­ji su se do­ka­za­li kao bes­po­go­vor­ni po­slu­šni­ci. Mo­žda bi ne­ko mo­gao da po­mi­sli da je to pri­ja­telj­stvo is­ka­za­no u ne­vo­lji...