Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Kad se sve sa­be­re i pod­vu­če cr­ta, u svih svo­jih hi­lja­du i po go­di­na ma­li su Hr­va­ti sa­mo dva­put bi­li na na­slov­ni­ca­ma: jed­nom pri­je pet sto­ti­na go­di­na, kad su sta­li na evrop­ske be­de­me pred oto­man­skim osva­ja­či­ma, pa od pa­pe La­va X do­bi­li na­di­mak An­te­mu­ra­le Chri­sti­a­ni­ta­tis, i dru­gi put kao ključ­ni lju­di ju­go­slo­ven­skog an­ti­fa­ši­stič­kog ustan­ka, naj­ve­ćeg i za­pra­vo je­di­nog ozbilj­nog unu­tra­šnjeg ot­po­ra Hi­tle­ru na te­ri­to­ri­ji Euro­pe.
I od te dvi­je je­di­ne svo­je svjet­ski va­žne pri­če po­bi­je­di­li su - no­ta be­ne - sa­mo u onoj dru­goj. Ni­su, eto, mno­go pu­ta Hr­va­ti bi­li ozbilj­ni svjet­ski igra­či i pr­va­ci svi­je­ta, i kad se sve sa­be­re i pod­vu­če cr­ta, u svih svo­jih hi­lja­du i po go­di­na bi­li su po­bjed­ni­ci sa­mo jed­nom.
Je­dan­put, ali vri­je­dan put: ni ma­nje - ni vi­še ne­go u Dru­gom svjet­skom ra­tu, u naj­ve­ćem da­kle i naj­kr­va­vi­jem ra­tu u cje­lo­kup­noj isto­ri­ji ljud­skog ro­da. U tih svjet­ski pre­lom­nih de­se­tak rat­nih i po­rat­nih go­di­na, re­ci­mo, ju­go­slo­ven­ski mar­šal Jo­sip Broz Ti­to je če­ti­ri pu­ta bio na na­slov­ni­ci ame­ri­ko­cen­trič­nog ma­ga­zi­na ‘’Tajm’’, a to se u me­dij­skoj eri uzi­ma za pri­lič­no kre­di­bi­lan po­ka­za­telj rej­tin­ga. I to je, sve u sve­mu, do da­na da­na­šnjeg je­di­ni za­bi­lje­že­ni slu­čaj - par­don, je­di­na če­ti­ri - da je ne­ki Hr­vat bio na ‘’Taj­mo­voj’’ na­slov­ni­ci. Do­bro, pet, ra­ču­na­mo li po no­vo­me u Hr­va­te i Ni­ko­lu Te­slu. Što bi re­kao Fra­njo Tuđ­man - ko­ji ni No­be­lo­vu na­gra­du ni­je mo­gao do­bi­ti za­to što je bio Hr­vat - to je hr­vat­ski usud: da bi ma­li, ne­va­žni Hr­vat za­vr­šio na na­slov­ni­ci ‘’Taj­ma’’, mo­ra se, eto, do­go­di­ti ka­kav stra­šni glo­bal­ni rat, da u nje­mu - uz Ame­ri­kan­ca, Ru­sa i Bri­tan­ca kao če­tvr­ti u po­ke­ru aso­va - po­bi­je­di naj­ve­ću voj­nu si­lu ko­ju je živ čo­vjek ikad vi­dio, i za­vr­ši kao li­der ko­jeg pi­ta­ju kad se di­je­li svi­jet. Ili ba­rem, ra­ču­na­mo li po no­vo­me, iz­mi­sli­ti na­iz­mje­nič­nu stru­ju.
Znam mno­go ve­će evrop­ske na­ci­je ko­je bi du­pe da­le da im je u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je za osmi raz­red osnov­ne ško­le hr­vat­ska pri­ča. Da Fran­cu­zi, re­ci­mo, da­nas mo­gu re­ći ka­ko su pr­vi usta­li pro­tiv na­ci­stič­kog oku­pa­to­ra, da su Po­lja­ci ima­li ono­li­ko oslo­bo­đe­ne te­ri­to­ri­je, a Ho­lan­đa­ni na­di­gli ono­li­ko lju­di pro­tiv Hi­tle­ra, da su Ma­đa­ri na­vu­kli na se­be po­la mi­li­o­na nje­mač­kih voj­ni­ka, pa se po­sli­je kur.ili ka­ko su ras­te­re­ti­li is­toč­ni front i upi­sa­li asi­sten­ci­ju za od­lu­ču­ju­ći gol, ili da je Grč­ka, re­ci­mo, ima­la za­je­ba­nog rat­nog vo­đu ko­ji će 1945. sta­ti na po­bjed­nič­ko po­sto­lje: tih par go­di­na, če­tr­de­se­tih pro­šlog vi­je­ka, Hr­va­ti su je­dan je­di­ni put u isto­ri­ji bi­li ve­ći i od sa­mog ve­li­kog nje­mač­kog na­ro­da. I šta da­nas, na se­dam­de­se­tu go­di­šnji­cu te ve­li­čan­stve­ne po­bje­de, Hr­va­ti ima­ju da ka­žu o to­me?
„Na­rav­no da ni na ko­ji na­čin ne bih obi­lje­ža­vao Dan po­bje­de nad fa­ši­zmom”, sa­žeo je u par ri­je­či u ‘’Ve­čer­njem li­stu’’ isto­ri­čar Jo­sip Jur­če­vić ras­po­lo­že­nje Hr­va­ta, u oštroj kon­ku­ren­ci­ji - jer bu­da­le se sra­me či­me se pa­met­ni po­no­se - mo­žda i naj­bu­da­la­sti­jeg na­ro­da ko­ji se is­pi­lio na ku­gli ze­malj­skoj. Da­nas - se­dam­de­set go­di­na ka­sni­je - naj­ve­ću po­bje­du u svo­joj isto­ri­ji Hr­va­ti, na­i­me, sla­ve po­lu­i­le­gal­no, da ih ne­ko slu­čaj­no ne vi­di, pa da se mo­ra­ju prav­da­ti za­što su se ona­ko ma­sov­no bo­ri­li pro­tiv Hi­tle­ra.
Je­di­na je to dr­ža­va na svi­je­tu, ali je­di­na, či­je pred­sjed­ni­ce ne­ma na pro­sla­vi Da­na po­bje­de nad fa­ši­zmom, no­ta be­ne da­na kad je za­pra­vo, u isto­rij­skom smi­slu - na te­me­lji­ma ZAV­NOH-a i u nje­go­vim gra­ni­ca­ma - uop­šte ute­me­lje­na. Čak i oni me­đu Hr­va­ti­ma ko­ji­ma ni­je po­sve mr­sko što je nji­hov ma­li na­rod ne­kad bio ve­li­ki i po­bjed­nič­ki - po­put pre­mi­je­ra Mi­la­no­vi­ća - ne mo­gu ta­ko po­me­nu­ti tu po­bje­du, a da ne ugu­ra­ju ne­ka­ko u nju i Fra­nju Tuđ­ma­na, kao osi­gu­rač i oprav­da­nje za­što uop­šte tu po­bje­du obi­lje­ža­va­ju.
Umje­sto to­ga, Hr­va­ti i nji­ho­va pred­sjed­ni­ca pri­pre­ma­ju se da se­dam da­na ka­sni­je na Blajbur­gu obi­lje­že Dan po­ra­za nad an­ti­fa­ši­zmom, da se po­klo­ne kr­sto­vi­ma duž pre­ten­ci­o­zno na­zva­nog Kri­žnog pu­ta, ali ne spo­me­nom na kri­ve i ne­vi­ne žr­tve kr­va­ve par­ti­zan­ske osve­te - jer da im je do spo­me­na mr­tvih, po­klo­ni­li bi se valj­da Hr­va­ti i na Su­tje­sci - već sla­vlje­njem gu­bit­nič­ke, na­ci­stič­ke voj­ske.
Umje­sto da tu voj­sku tek ne­volj­ko spo­mi­nju, i to sa­mo kad ih ne­ko zlo­na­mje­ran i za­vi­dan pi­ta šta su ra­di­li u Hi­tle­ro­voj voj­sci dok je Evro­pa gi­nu­la, umje­sto da on­da s vi­si­ne od­go­vo­re da je ve­ći­na Hr­va­ta ipak ra­to­va­la pro­tiv Hi­tle­ra dok je Evro­pa pred njim ski­da­la ga­će, ma­li Hr­va­ti - ve­li­či­na na­ro­da ne mje­ri se, na­i­me, po­pi­som sta­nov­ni­štva - ne­po­gre­ši­vim re­flek­som ma­lih sti­de se i od­ri­ču svo­je naj­ve­će isto­rij­ske po­bje­de, pa sla­ve auten­tič­ne hr­vat­ske fa­ši­ste, naj­ve­će lu­zer­ske pi.ke u svih svo­jih hi­lja­du i po go­di­na.
Umje­sto da sla­ve po­bje­du ko­jom su ma­kar na­krat­ko upi­sa­ni u ve­li­ke svjet­ske na­ro­de, i ko­jom su, uz­gred, ute­me­lji­li svo­ju da­na­šnju dr­ža­vu, Hr­va­ti ta­ko se­dam­de­set go­di­na ka­sni­je pre­mje­šta­ju te­me­lje na Blaj­burg i sla­ve dr­ža­vu isto­rij­ski va­žnu sa­mo po bro­ju ubi­je­nih Sr­ba, Ži­do­va i Ro­ma, i baš ni po če­mu dru­gom.
I ko­ju su, uz­gred, do­bi­li ta­ko da je jed­nog pro­ljeć­nog da­na 1941. u Pi­sto­i­ji kraj Fi­ren­ce pre­stra­vlje­nog An­tu Pa­ve­li­ća stro­gim gla­som do­zva­la su­pru­ga Ma­ra, re­kav­ši mu da su upra­vo te­le­fo­nom zva­li iz nje­mač­kog mi­ni­star­stva vanj­skih po­slo­va, da se hit­no ja­vi na mje­sto po­glav­ni­ka nji­ho­ve sa­te­lit-dr­ža­vi­ce.
Hr­va­ti, ukrat­ko, umje­sto dr­žav­no­sti do­bi­je­ne po­bje­dom u naj­ve­ćem ra­tu u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva, sla­ve la­žnu dr­ža­vu ko­ju su do­bi­li te­le­fon­ski, ot­pri­li­ke kao jef­ti­ni ki­ne­ski kom­plet lo­na­ca u na­grad­noj igri sum­nji­ve ne­ke kom­pa­ni­je bez adre­se i te­le­fo­na.
Bi­lo je, ne ka­žem, bu­da­la što su se u na­ci­ste gu­ra­li i če­tr­de­set če­tvr­te, bi­lo ih je što su se u na­ci­stič­ke gu­bit­ni­ke sa­mo­u­bi­lač­ki upi­si­va­li još u pro­lje­će če­tr­de­set pe­te, par da­na pred ka­pi­tu­la­ci­ju, ali da se ne­ko u po­ra­že­ne upi­še se­dam­de­set go­di­na na­kon po­ra­za, i da se se­dam­de­set go­di­na ka­sni­je u po­ra­že­ne gu­ra­ju po­bjed­ni­ci - e, to svi­jet još ni­je vi­dio.
Sre­ćan vam sto­ga Dan po­bje­de, lu­ze­ri.
www.bu­ka.com