Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Te­ško je pi­sa­ti i o ''go­spo­da­ru'' i o nje­go­vim ''eli­ta­ma''. A, evo za­što: bi­lo šta da im ka­že­te ma­lo ste im ka­za­li, a nje­mu i nji­ma kao da ni­je­ste ni­šta re­kli. Sve vam je uza­lud- ne mo­že­te ih uvri­je­di­ti. Odav­no su iz­gu­bi­li spo­sob­nost mi­je­nja­nja bo­je na li­cu, dok o nji­ho­vom even­tu­al­nom po­pra­vlja­nju ne­ma ni go­vo­ra. Ka­ko su se za­gla­va­ri­li, obo­ga­ti­li i osi­li­li, ta­ko su i ste­kli ne­ku vr­stu imu­ni­te­ta- obraz su pen­dže­ti­ra­li.
I oni, kao što je to ne­ka­da ra­dio Ge­bels, sto pu­ta po­no­vlje­nu laž pre­tva­ra­ju u isti­nu. A tim svo­jim ‘’isti­na­ma’’ i sil­nim la­žnim obe­ća­nji­ma na­rod je ras­pa­me­ćen pa mu mo­gu pri­ča­ti sva­šta. Jed­na od tih pri­ča ‘’baj­ki’’ je i dr­sko, bez­oč­no ubje­đi­va­nje gra­đa­na ka­ko je NA­TO de­mo­krat­ska, hu­ma­ni­tar­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja je ši­rom svi­je­ta na­ro­di­ma do­no­si­la slo­bo­du i na­pre­dak, ma­da se do­bro zna da je ovaj voj­ni, mi­li­ta­ri­stič­ki sa­vez od svog osni­va­nja ( 4. 4.1949.) bio, je­ste i bi­će oru­đe ame­rič­ke ime­ri­ja­li­stič­ke po­li­ti­ke.
Na­ši ‘’na­to­fi­li’’ ( za­lju­blje­ni­ci u NA­TO) ovu stvar­nost ne­će da vi­de. Upor­no i bez­oč­no go­vo­re o ‘’de­mo­krat­skom’’ ustroj­stvu ove ali­jan­se i ame­rič­kog dru­štva, ma­da je i u Ame­ri­ci i u svi­je­tu do­bro po­zna­to o ka­kvoj se ‘’de­mo­kra­ti­ji’’ ra­di. Je­dan od vo­de­ćih so­ci­o­lo­ga u Ame­ri­ci svo­ga vre­me­na Rajt Mils u knji­zi ‘’Eli­ta mo­ći’’, pro­u­ča­va­ju­ći cen­tre mo­ći i nji­ho­ve struk­tu­re u SAD, oli­če­ne u eko­nom­skoj, po­li­tič­koj i voj­noj eli­ti, do­šao je do za­ključ­ka da baš one vr­še pot­pu­nu kon­tro­lu ame­rič­kog dru­štva. Ove naj­vi­še slo­je­ve bi­ro­kra­ti­je Mils je na­zvao ‘’eli­tom vla­sti’’, ali ne zbog zna­nja i spo­sob­no­sti, već zbog nje­ne mo­ći.
Slav­ni ame­rič­ki na­uč­nik sma­tra da bi­ro­krat­ski apa­rat na­sta­je sa po­ja­vom dr­ža­ve i vr­še­njem nje­nih jav­nih po­slo­va i funk­ci­ja.
U bit­na svoj­stva bi­ro­kra­ti­je Mils ubra­ja: izo­lo­va­nost, za­tvo­re­nost, ko­lek­tiv­nu neo­d­go­vor­nost, is­pra­znost od ide­ja, ne­struč­nost. Pri­zna­je joj , me­đu­tim, spo­sob­nost da sa­mu se­be umi­je da ob­na­vlja.
Evrop­ska uni­ja, ma ko­li­ko to evro­en­tu­zi­ja­sti­ma (za­lju­blje­ni­ci­ma u EU) te­ško pa­da­lo ima svo­ju bri­sel­sku eli­tu su­perbi­ro­kra­ti­je.
I na­še ‘’eli­te’’ su broj­ne, ne­struč­ne, ne­spo­sob­ne bez ob­zi­ra na po­gla­vlja ko­ja su pot­pi­sa­na sa zva­nič­ni­ci­ma EU. Ko­li­ko ima sa­mo onih ko­ji se­kre­ta­ri­šu kod ‘’go­spo­da­ra’’, Fi­li­pa i Ran­ka- bro­ja im se ne zna. Tu su i sa­vjet­ni­ce i sa­vjet­ni­ci za mno­ga ‘’ključ­na’’ pi­ta­nja unu­tra­šnje i spolj­ne po­li­ti­ke- va­zdan ih ne bi mo­gli iz­bro­ji­ti.
O nji­ho­voj spo­sob­no­sti svje­do­či i nji­ho­va po­slo­vič­na ‘’re­či­tost’’. Slu­ša­ju­ći ‘’iz­la­ga­nja»’’ i ‘’di­sku­si­je’’ vi­so­kih dr­žav­nih zva­nič­ni­ka čo­vje­ku do­đe mu­ka od nji­ho­ve mu­ke s ri­je­či­ma. Ni­je ma­li broj ‘’go­vor­ni­ka’’ ko­ji iz se­be iz­va­če ri­je­či kao da ih va­de uriv­kom i ni­ka­ko da ka­žu ono što mi­sle, od­no­sno ono što ‘’go­spo­dar’’ mi­sli – nji­ho­vo ni­je da mi­sle. Ima i onih či­je ‘’be­sje­de’’ li­če na đač­ke na­pa­met na­u­če­ne lek­ci­je- br­zi­nom go­vo­ra pri­kri­va­ju ne­spo­sob­nost vla­sti­tog raz­mi­šlja­nja. Naj­ma­nje je ‘’be­sjed­ni­ka’’ sa ta­ko­zva­nim oks­ford­skim za­muc­ki­va­njem – dok iz­la­žu osta­vlja­ju uti­sak kao da ne­što du­bo­ko pro­mi­šlja­ju, te da će ne­što pa­met­no da pre­va­le pre­ko usta.
Go­vor­ni­ci ‘’go­spo­da­re­ve’’ eli­te ne mo­gu se kao ne­kad pop Mi­ćo prav­da­ti ka­ko ni­je­su ima­li ‘’bo­lje uči­te­lje’’- sla­li su ih, da­ka­ko, o tro­šku dr­ža­ve ne sa­mo u ‘’Mlet­ke’’, već i ši­rom Evro­pe i svi­je­ta.
‘’Eli­te’’ su nam ne sa­mo ne­spo­sob­ne, ne­struč­ne, ko­rup­tiv­ne, ala­ve, bes­po­go­vor­no po­slu­šnič­ke, već i me­đu­sob­no ne­tr­pe­lji­ve i sva­dlji­ve. Unu­tar ‘’eli­ta’’ i me­đu nji­ma , da­kle, vla­da­ju ‘’vuč­ji’’ od­no­si: tr­ve­nja , za­đe­vi­ce, op­tu­ži­va­nja- i što je naj­go­re ve­li­ka za­vist.
Cr­no­gor­ske ‘’eli­te’’ ima­ju i svo­je spe­ci­fič­no­sti-uslo­vlje­ne isto­ri­jom i či­nje­ni­com da ‘’go­spo­da’’ sto­lu­je to­li­ko du­go vre­me­na.
Kao i svim dik­ta­to­ri­ma, i ovom na­šem go­di osje­ćaj da je sam na vr­hu. Pro­šla su vre­ma­na ka­da su mu naj­bli­ži sa­rad­ni­ci, sa­bor­ci i pri­ja­te­lji Fi­lip i Sve­to bi­li uz nje­ga, do­no­si­li od­lu­ke sa njim i uži­va­li ve­li­ku po­pu­lar­nost u par­tij­skom član­stvu i me­đu gla­sa­či­ma DPS-a. Sve je to sa­da pro­šlost, kao što je da­le­ka pro­šlost i ona ču­ve­na Mu­go­ši­na iz­ja­va da će sa funk­ci­je gra­do­na­čel­ni­ka Pod­go­ri­ce ići sa­mo u ‘’pa­ke­tu’’ sa ‘’go­spo­da­rem’’. ‘’Go­spo­dar’’ je taj ko­ji po­sta­vlja i smje­nju­je ve­že i ‘’dri­je­ši’’, od­lu­ču­je o sve­mu i svi­ma pa je za­to i do­bio fe­u­dal­nu ti­tu­lu iz vre­me­na Cr­no­je­vi­ća- na­rav­no s na­vod­ni­ci­ma. Po­slu­šnost i pri­vr­že­nost ‘’go­spo­da­ru’’ (a ne zna­nje i spo­sob­no­sti) uslov su bez ko­jeg se ne mo­že za­mi­sli­ti na­pre­do­va­nje u slu­žbi- što su sa­vi­tlji­vi­ji to im je uspon br­ži i ve­ći. Od­nos ‘’eli­ta’’ pre­ma no­vom ‘’go­spo­da­ru’’ umno­go­me pod­sje­ća na po­da­nič­ko po­na­ša­nje gla­var­skog slo­ja u Cr­noj Go­ri pre­ma sta­rom go­spo­da­ru knja­zu i kra­lju Ni­ko­li. Ka­da bi ko­jim slu­ča­jem i naš no­vi ‘’go­spo­dar’’ od­lu­čio da na ne­kom zgod­nom mje­stu oku­pi naj­u­ži par­tij­ski i dr­žav­ni vrh i oni bi na ve­drom ne­bu vi­dje­li or­la ko­jeg ne­ma. I no­vi ‘’go­spo­dar’’ po ugle­du na kra­lja Ni­ko­lu osla­nja se na po­je­di­na brat­stva ko­ja su pri­vi­le­gi­ja­ma ve­za­na za nje­ga. Uz ‘’go­spo­da­ra’’ su dva broj­na, moć­na i uti­caj­na brat­stva: va­ga­no­vi­ći i ko­ri­to­vi­ći. Ovi no­vi ‘’ku­ći­ći’’ su ka­drov­ska ba­za iz ko­je se re­gru­tu­ju pri­pad­ni­ci vla­da­ju­ćih ‘’eli­ta’’- tog zna­čaj­nog pot­por­nog stu­ba ‘’go­spo­da­re­vog’’ re­ži­ma.
I ‘’go­spo­dar’’ i ‘’eli­te’’, a i mi s nji­ma, su­o­či­će­mo se, i to ubr­zo, sa su­ro­vom stvar­no­šću- sve ma­nje će se ‘’ko­ri­to’’ pu­ni­ti , a i iz ‘’va­ga­na’’ ne­će­mo ima­ti šta da ‘’za­hva­ti­mo’’.