Autor: Mag­da Pe­ter­nek



Ap­so­lut­no ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja ni za je­dan ob­lik za­vi­sno­sti ni pre­ma ne­ko­me, ni­ti pre­ma ne­če­mu. Kad su bo­le­sti za­vi­sno­sti u pi­ta­nju, još sam ri­go­ro­zni­ja. Ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja, a i ne mo­gu mi iza­zva­ti ni­ka­kav osje­ćaj sa­ža­lje­nja.
Ka­te­go­rič­no sto­jim iza svog sta­va da je ku­ka­vič­ki uze­ti bi­lo ko­ju vr­stu opi­ja­ta i par sa­ti (u)mi­sli­ti da si naj­ja­či na svije­tu. E pa ni­si! Ako bih mo­ra­la da kla­si­fi­ku­jem i pro­na­đem im mje­sta po svo­joj ubi­tač­no­sti, dro­ga i nar­ko­ma­ni­ja za­u­zi­ma­ju ne­za­vid­no pr­vo mje­sto. Ne­mam sa­ža­lje­nja pre­ma tim ubi­ca­ma svo­je svi­je­sti i pre­ma uni­šti­va­či­ma ži­vo­ta svo­jih naj­bli­žih.
Ka­da raz­mi­šlja­mo o lju­di­ma ko­ji svje­sno uni­šta­va­ju svoj ži­vot nar­ko­ti­ci­ma, pa­da­ju nam na­pa­met uobi­ča­je­ne pred­ra­su­de o za­vi­sni­ci­ma kao pre­stup­ni­ci­ma, pri­pad­ni­ci­ma ni­žeg dru­štve­nog slo­ja i kao sla­bim lju­di­ma ko­ji se te­ško no­se sa ži­vot­nim te­ško­ća­ma itd. Ipak, to ni­je ta­ko. Is­tra­ži­va­nja go­vo­re da je sve vi­še omla­di­ne iz do­bro­sto­je­ćih po­ro­di­ca, ko­ji kon­zu­mi­ra­njem nar­ko­ti­ka po­ku­ša­va­ju da pro­mi­je­ne svo­ju stvar­nost iako ona, za ne­ko­ga ko po­sma­tra sa stra­ne, uop­šte ne iz­gle­da lo­še. Jed­na od te­o­ri­ja ide u prav­cu raz­ma­tra­nja po­ja­ve sve ma­sov­ni­je pre­za­šti­će­no­sti dje­ce, što od njih stva­ra raz­ma­že­ne, nar­ci­so­id­ne lič­no­sti ko­je ne mo­gu da pod­ne­su ži­vot i nje­go­ve oba­ve­ze, pa po­se­žu za nar­ko­ti­ci­ma kao jed­nim od na­či­na da iz­bjeg­nu bol i umno­že za­do­volj­stva. Po­seb­no tre­ba ima­ti na umu da se na­vi­ka­va­nje na he­ro­in de­ša­va vr­to­gla­vom br­zi­nom, pa ta sup­stan­ca s la­ko­ćom ovla­da­va za­vi­sni­kom, lo­mi ga, pot­či­nja­va i pre­tva­ra u gra­blji­vi­cu ko­ja je­di­no raz­mi­šlja o svom pli­je­nu. Ka­da ovo dej­stvo pre­sta­ne, na­stu­pa ap­sti­nen­ci­jal­na kri­za- ne­pri­jat­ni simp­to­mi ko­ji­ma or­ga­ni­zam sig­na­li­zi­ra da mu je po­treb­na no­va do­za ’’go­ri­va’’. Ta­ko­đe, do­la­zi i do po­re­me­ća­ja na po­lju psi­he. Uru­ša­va­ju se mo­ral­na na­če­la, oso­ba po­sta­je bes­po­šted­ni ma­ni­pu­la­tor, sa opet jed­nim je­di­nim ci­ljem, a to je ka­ko do­ći do dro­ge. Na­rav­no da se ’’us­put’’ ne vo­di ra­ču­na ni o če­mu i ni o ko­me dru­gom.
Sve one raz­lo­ge ko­je za­vi­sni­ci na­vo­de kao put u sop­stve­ni pa­kao ne vi­dim ni kao oprav­da­nje, ni­ti me mo­gu raz­nje­ži­ti. A raz­lo­zi su uglav­nom-ne­sta­bil­nost u po­ro­di­ci, ne­do­sta­tak ve­za­no­sti i to­pli­ne, ma­njak ko­mu­ni­ka­ci­je itd. Uvi­jek ne­što ne­do­sta­je, ali iz­vi­ni­te- tu ’’ru­pu’’ po­pu­nja­va­ti otro­vom ne vi­dim ni­ka­ko dru­ga­či­je ne­go kao si­ro­vi i su­ro­vi ku­ka­vič­luk. Ku­ka­vi­ce se ne mo­gu bo­ri­ti kroz ži­vot. Pra­zni­nu i be­smi­sao ko­jim su oni is­pu­nje­ni ni­ka­kva sup­stan­ca ne mo­že osmi­sli­ti, ni­ti ih mo­že osvi­je­sti­ti.
Kao ve­li­ki pro­blem vi­dim uda­lje­nost od pri­ro­de, ali i od tra­di­ci­je ko­ja se sve ma­nje po­štu­je. Da­na­šnji čo­vjek ri­jet­ko osje­ća kri­vi­cu, a to ga či­ni svje­snim i sprem­nim na bor­bu. Gdje po­sto­ji osje­ćaj kri­vi­ce, po­sto­ji i čo­vjek. Na­kon uru­ša­va­nja pa­tri­jar­hal­nog po­ret­ka, osta­la je pra­zni­na. Da­na­šnji čo­vjek se bo­ri sa ne­ja­snim iden­ti­te­tom ko­ji ne­ma čvr­sto upo­ri­šte ni­ti ja­sne spo­lja­šnje od­red­ni­ce. Iden­ti­tet va­ri­ra iz­me­đu eufo­ri­je i str­mo­gla­vih pa­do­va. Ni­šta ni­je do­volj­no va­žno, a sve mo­že. Otu­đe­nost me­đu lju­di­ma stva­ra va­ku­um ko­ji se is­pu­nja­va spo­lja­šnjim sa­dr­ža­ji­ma, me­đu ko­ji­ma je i dro­ga ’’la­ko rje­še­nje’’ za sve pro­ble­me.
Na­me­će se pi­ta­nje da li je nar­ko­ma­ni­ja dru­štve­ni ili du­hov­ni pro­blem? Ipak, mi­slim da uzro­ke nar­ko­ma­ni­je tre­ba tra­ži­ti naj­pri­je u lič­no­sti za­vi­sni­ka, a ne sa­mo u dru­štvu. Ne mo­že sva­ko da po­sta­ne nar­ko­man sa­mo za­to što je ne­kad pro­bao dro­gu i ni­su dru­štve­no okru­že­nje i okol­no­sti glav­ni pred­u­slov za uzi­ma­nje psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci. Da je nar­ko­ma­ni­ja sa­mo pro­blem dru­štva, on­da ne bi­smo ima­li za­vi­sni­ke u svim ze­mlja­ma svi­je­ta, uklju­ču­ju­ći i skan­di­nav­ske ko­je su svo­jim gra­đa­ni­ma obez­bi­je­di­le kva­li­tet­ne uslo­ve ži­vo­ta. Da­kle, kao što sam već na­po­me­nu­la, si­ro­ma­štvo ne mo­že da bu­de uzrok za­vi­sno­sti, po­seb­no za­to što je nar­ko­ma­ni­ja ve­o­ma sku­pa bo­lest. Te­žak za­vi­snik dnev­no u pro­sje­ku tro­ši 50 do 100 eura. Zna­či, oni ko­ji se te­ško no­se sa ži­vot­nim pro­ble­mi­ma, ima­ju ni­sko sa­mo­po­što­va­nje i slab ka­pa­ci­tet za is­pu­nja­va­nje svo­jih oče­ki­va­nja, u ve­ćoj su opa­sno­sti da pro­ba­ju dro­gu, ne­go lju­di ko­ji ima­ju zdrav stil i stav pre­ma ži­vo­tu.
Na mje­sto dro­ge kao ’’bo­žan­stva’’, ’’smi­sla’’ i ’’vr­hov­ne vri­jed­no­sti’’, MO­RA do­ći ne­što ve­će, ja­če i sna­žni­je od nje, a to je vje­ra u ži­vot. Ne­što što is­pu­nja­va, a ne pro­ždi­re, ne­što što po­kre­će, a ne spu­ta­va, ne­što što nas či­ni di­je­lom svi­je­ta, a ne iz­op­šte­ni­kom. Jer, kao što Ni­če re­če: ‘’Onaj ko zna za­što ži­vi, mo­že da pod­ne­se bi­lo ko­je ‘’ka­ko’’! Za­to, knji­ge u ru­ke, a ne igle! Osmi­jeh, zdrav osmi­jeh na li­ce, a ne bo­lan grč! Igraj­te se, pje­vaj­te, ra­di­te, tr­či­te, ple­ši­te. Ja sam za ples sa ži­vo­tom. I ja i moj bič. Jer dro­ga je kič.
(Autor je pje­snik)