Pi­še: Lju­bo­mir Fi­li­po­vić


Po­čet­kom apri­la, na pu­tu za Za­greb, pr­vi put sam pro­šao kroz BiH, tač­ni­je
kroz is­toč­nu i za­pad­nu Her­ce­go­vi­nu, Ča­plji­nu i Sto­lac, a ka­ko se u po­vrat­ku sa auto­pu­ta mo­ra­lo skre­nu­ti kod Sv. Ro­ka u Hr­vat­skoj, pro­šao sam i kroz Gra­čac, Ob­ro­vac i Ben­ko­vac. Pro­šlo je dva­de­set go­di­na, a ova mje­sta i da­lje no­se pe­čat ra­ta, dok iz­re­še­ta­ne fa­sa­de na­slu­ću­ju stra­vič­ne sud­bi­ne lju­di odav­de. Dva­de­set go­di­na je pro­šlo, a mla­di lju­di ko­ji sta­sa­va­ju na sta­di­o­ni­ma u Be­o­gra­du, Mo­sta­ru, Spli­tu, Za­gre­bu, No­vom Pa­za­ru i Pod­go­ri­ci do­kaz su da ra­ne još uvi­jek ni­su za­li­je­če­ne i da je rat za­tro­vao i one ta­da još ne­ro­đe­ne. Go­di­ne 1991. smo sa­mi za­po­če­li rat, svje­sno bi­ra­ju­ći da žr­tvu­je­mo Sr­đa­na Alek­si­ća i Jo­si­pa Re­i­hel-Ki­ra ono­me što će na­stu­pi­ti u sle­de­će če­ti­ri go­di­ne. Svi­jet ni­je ostao imun i NA­TO je pr­vi put na­kon kra­ja hlad­nog ra­ta po­ka­zao svo­ju no­vu ulo­gu.
Uz po­moć voj­ne si­le, za­ra­će­ne stra­ne su do­ve­de­ne za pre­go­va­rač­ki sto i usli­je­dio je Dej­ton­ski spo­ra­zum ko­ji je sta­vio tač­ku na be­smi­sle­ni su­kob ko­ji nas je ko­štao ži­vo­ta hi­lja­da lju­di. NA­TO je ta­da sa­ču­vao Sa­ra­je­vo i Go­ra­žde od srp­ske voj­ske, ali i Ba­njalu­ku od Ar­mi­je BiH i HV.
Go­di­ne 1999. NA­TO bom­ba je sru­ši­la ku­ću mo­jih ba­be i dje­da, pre­ko pu­ta
ka­sar­ne u Pe­ći, na­kon če­ga se ni­kad u nju ni­je­su vra­ti­li. Za ru­še­nje te ku­će, u ko­joj sam pro­veo do­bar dio dje­tinj­stva do 1998. go­di­ne mo­ji ba­ba i djed ni­kad ni­je­su kri­vi­li NA­TO, ko­li­ko su kri­vi­li “svog” voj­ni­ka ko­ji im je pri­pri­je­tio da gle­da­ju svo­ja po­sla i pu­šte ih da na mi­ru pljač­ka­ju nji­ho­ve al­ban­ske kom­ši­je.
Ka­da spo­zna­mo raz­lo­ge i utvr­di­mo da kri­vi­cu za na­šu ne­sre­ću sno­se lo­še
od­lu­ke na­ših po­li­tič­kih eli­ta, bi­će­mo mo­žda svje­sni­ji to­ga da je NA­TO in­ter­ven­ci­ja bi­la po­sle­di­ca, a ne uzrok te ne­sre­će. I da nas je upra­vo pri­su­stvo stra­nih voj­nih si­la pre­ko mi­si­ja SFOR-a, KFOR-a i EUFOR-a, spri­je­či­lo da da­lje sr­lja­mo u pro­past.
Rat je već iza nas i “ta­man smo na­do­mak smi­sla” i član­stva u dvi­je or­ga­ni­za­ci­je ko­je će nam ga­ran­to­va­ti do­bre osno­ve da se iz­bo­ri­mo za po­li­tič­ku i eko­nom­sku si­gur­nost, a mi okli­je­va­mo. Po ko zna ko­ji put s dru­ge stra­ne slu­ša­mo ar­gu­men­te o pan­sla­vi­zmu, glo­bal­noj ne­prav­di, ame­rič­kom im­pe­ri­ja­li­zmu i na­šoj mi­si­ji ili če­mu već. Opet svje­sno upa­da­mo u zam­ku da u glo­bal­noj po­li­ti­ci bu­de­mo
is­po­sta­va za pot­ku­su­ri­va­nje ne­kih krup­ni­jih in­te­re­sa, pret­po­sta­vlja­ju­ći emo­ci­je zdra­vom ra­zu­mu. Ne pri­sta­jem da moj grad i dr­ža­va bu­du žr­tvom pra­znog ide­o­lo­škog na­kla­pa­nja o ne­u­tral­no­sti ko­ja obič­no ide na­ru­ku ru­skim spolj­no­po­li­tič­kim pri­o­ri­te­ti­ma. Ne že­lim da bu­duć­nost i bez­bjed­nost mo­je ze­mlje bu­de kom­pro­mi­to­va­na za tu­đe na­ci­o­nal­ne in­te­re­se.
Su­prot­sta­vlja­mo član­stvo u NA­TO-u na­šim od­no­si­ma sa Ru­si­jom, do­zvo­lja­va­ju­ći da nam ru­ske di­plo­ma­te po­sta­vlja­ju za­dat­ke u spolj­noj po­li­ti­ci, a da se ni­jed­nim me­đu­dr­žav­nim spo­ra­zu­mom ni­je­smo oba­ve­za­li na to. Stva­ra­mo at­mos­fe­ru u jav­no­sti da je sva­ko ko po­dr­ži NA­TO po di­fol­tu ru­so­fob. Ja, kao ru­ski zet i otac po­lu­ru­ski­nje i po­lu­cr­no­gor­ke vas u to raz­u­vje­ra­vam. U Ru­si­ji sam pro­veo li­jep dio ži­vo­ta. U Ru­si­ji imam po­ro­di­cu, pri­ja­te­lje i biv­še po­slov­ne part­ne­re i toj ze­mlji že­lim sve naj­bo­lje. Ki­pru, Tur­skoj, Špa­ni­ji ni­šta ne sme­ta što su čla­ni­ce NA­TO-a da pri­vu­ku ru­ske tu­ri­ste, za­što bi­smo mi bi­li iz­u­ze­tak? Je­di­no se na­dam da će se ru­ske vla­sti ipak do­zva­ti pa­me­ti, pre­sta­ti sa po­dr­škom ra­tu u Ukra­ji­ni i vra­ti­ti za­jed­nič­kom za­dat­ku svih nas, a to je bez­bjed­ni­ji i bo­lji svi­jet.
(Autor je pot­pred­sjed­nik op­šti­ne Budva, pred­sjed­nik Uni­je evrop­skih fe­de­ra­li­sta Cr­ne Go­re i član po­li­tič­kog bi­roa Skup­šti­ne evrop­skih re­gi­ja)