Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


„Šo­te, mo­ri Šo­te (Šo­te ma­ša­la) dav­no že­lim Šo­te,da te igram ja!“ – od­je­ku­je na srp­skim svad­ba­ma, jer evro­pej­ski Sr­bi već­ma ne zna­ju da je ta igra do­bi­la ime po Šo­ti Će­ri­mi Ha­lji­lji Ga­li­ci, že­ni „ka­ča­ka“ Aze­ma Bej­te iz se­la Ga­li­ce (1889-1924.) ko­ji je ha­rao po Kosovu i Me­to­hi­ji. Šo­ta je uhva­ti­la še­sto­ro srp­ske de­ce, čo­ban­ča­di, na pla­ni­ni Mo­kri i sve ih ba­ci­la u oganj. Dok su dje­ca go­re­la Šo­ta je sa „ka­ča­ci­ma“ igra­la oko va­tre i pje­va­la.
Iz jed­na­kog ne­zna­nja ste­če­nog u NA­TO bo­lonj­skim ško­la­ma, be­o­grad­ska „Po­li­ti­ka“ je ob­ja­vi­la tekst pro­fe­so­ra po­li­tič­kih na­u­ka Nedž­me­di­na Spa­hi­ua u ko­me se on iz­ru­gu­je Sr­bi­ma ti­me što po­re­di ko­sti srp­skog zlo­tvo­ra Ise Bo­lje­tin­ca, pra­vo ime Isa Ša­lja (1864–1916), sa mo­šti­ma Sve­tog Ca­ra La­za­ra, a isto­vre­me­no ba­ca lja­gu na Cr­nu Go­ru: „Isu Bo­lje­ti­ni­ja je, za­jed­no sa još se­dam nje­go­vih sa­bo­ra­ca, 23. ja­nu­a­ra 1916. u Pod­go­ri­ci ubi­la cr­no­gor­ska voj­ska. Na­vod­no je otac Mi­lo­va­na Đi­la­sa uzeo nje­gov pi­štolj... Kada su 1998. u Pod­go­ri­ci skr­na­vlje­na mu­sli­man­ska gro­blja, ak­ti­vi­sti Ibra­hi­ma Ru­go­ve po­ku­pi­li su mo­šti Bo­lje­ti­ni­ja i nje­go­vih sa­bo­ra­ca i one su u ve­li­koj taj­no­sti do kra­ja ra­ta 1999. ču­va­ne u Kosovskoj Mi­tro­vi­ci.“ Pro­fe­sor ka­že da su Sr­bi pri­zva­li ne­sre­ću “pre­no­še­njem mo­šti­ju ca­ra La­za­ra, prije ne­go što su po­če­li ra­to­vi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji”, ali ne re­če da je Isa po­gi­nuo na­pa­da­ju­ći Pod­go­ri­cu kao ne­pri­ja­telj.
Spa­hiu na­mjer­no po­re­di ko­sti Bo­lje­ti­ni­ja (ta­ko na­zi­va Bo­lje­tin­ca) sa mo­šti­ma srp­skog sve­ca La­za­ra, jer ni­je mo­gu­će da pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta ne zna da su „sve­te mo­šti“ (grč: Αγια λείψανα) zem­ni osta­ci sve­ti­telj­skih ti­je­la, od­no­sno odu­ho­vlje­na tje­le­sna pre­bi­va­li­šta Bo­ži­ja, a Isa je da­le­ko od sve­ca, pa nje­go­ve ko­sti ne mo­gu bi­ti mo­šti. On to ova­ko ob­ja­šnja­va: „Me­đu­tim, upra­vo ka­da je ob­ja­vljen pred­log da se, kao gest sim­bo­lič­nog po­mi­re­nja Cr­no­go­ra­ca i Al­ba­na­ca, na ce­re­mo­ni­ju sa­hra­ne po­zo­ve i cr­no­gor­ski pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji bi pre­dao re­vol­ver Ise Bo­lje­ti­ni­ja ko­sov­skim zva­nič­ni­ci­ma, Ha­šim Ta­či se po­ja­vio sa ide­jom da se mo­šti (?!) Ise Bo­lje­ti­ni­ja sa­hra­ne u Va­lo­ni, po­red gro­ba pr­vog pre­mi­je­ra Al­ba­ni­je Isma­il-Kemal Vljo­re. Ta­či je uspio da u to ubi­je­di Bo­lje­ti­ni­je­vog unu­ka i pra­u­nu­ka, ko­ji su pu­to­va­li sa njim u Ti­ra­nu kod Edi­ja Ra­me, gdje je pot­pi­san spo­ra­zum iz­me­đu dvi­je vla­de (Kosova i Al­ba­ni­je) o sa­hra­ni Bo­lje­ti­ni­ja u Va­lo­ni 10. ju­na ove go­di­ne.“ Ina­če, na ma­pi Ve­li­ke Al­ba­ni­je ko­ju je no­sio dron na utak­mi­ci Sr­bi­ja – Al­ba­ni­ja vi­de se Isma­il-Ke­mal Vljo­ra (li­je­vo) i Isa Bo­lje­ti­nac (de­sno), ko­ji je bio i uče­snik „Li­ge za od­bra­nu pra­va Al­ban­skog na­ro­da“, ta­ko­zva­ne Pri­zren­ske li­ge, osno­va­ne 10. ju­na 1878. u Pri­zre­nu, sa ci­ljem bor­be za uje­di­nje­nje svih te­ri­to­ri­ja na ko­ji­ma ži­ve Al­ban­ci, bez ob­zi­ra na to da li su ne­gdje u ve­ći­ni ili ni­su, od­no­sno Li­ga se bo­ri­la za Ve­li­ku Al­ba­ni­ju. U knji­zi „Šip­tar­ski ge­no­cid nad Sr­bi­ma u dva­de­se­tom vi­je­ku“ (Arhiv Epar­hi­je ra­ško-pri­zren­ske i ko­sov­sko-me­to­hij­ske) pi­še: “Do­ku­men­ta­ci­ju o zlo­či­ni­ma nad srp­skim na­ro­dom, Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je ob­ja­vi­lo je 1899. go­di­ne, pod na­slo­vom “Pre­pi­ska o ar­ba­na­škim na­si­lji­ma u Sta­roj Sr­bi­ji 1898-1899”. Di­plo­mat­ski na­po­ri da se ka­ko-ta­ko za­šti­ti srp­ski na­rod i spri­je­či ma­sov­no ise­lja­va­nje sa Ko­so­va ni­su uro­di­li plo­dom; u ak­ci­ji raz­o­ru­ža­va­nja Sr­ba 1901. go­di­ne do­šlo je do ve­li­kog po­ko­lja na­ših su­na­rod­ni­ka, pri če­mu je Isa Bo­lje­ti­nac imao naj­i­stak­nu­ti­ju ulo­gu.”
Pri­li­kom oslo­bo­đe­nja Ko­so­va i Me­to­hi­je 1912. go­di­ne Isa Bo­lje­ti­nac je ko­man­do­vao če­ta­ma ko­je su se bo­ri­le pro­tiv Tre­će ar­mi­je srp­ske voj­ske, a bio je vo­đa i u dru­gim bor­ba­ma pro­tiv Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
Šo­te, mo­ri Šo­te, Šo­te ma­ša­la...
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)