Za raz­li­ku od mno­gih kul­tu­ra ko­je su pri­če o du­ho­vi­ma po­di­gli do ni­voa mi­to­lo­škog, na­ša se pre­ma ovoj vr­sti „na­rod­nog vje­ro­va­nja“ od­ni­je­la kao pre­ma ku­gi... ne po­sto­je ozva­ni­če­ne ri­zni­ce, a ni ka­ro­ške ma­pe (po­seb­ne bi­lje­žni­ce ko­je su vo­di­li du­ho­zbor­ci) ko­je bi u ne­koj for­mi mu­zej­skog eks­po­na­ta svje­do­či­le o do­bu ka­da se u ono­stra­no vje­ro­va­lo vi­še ne­go u mo­tor­na vo­zi­la. A ta­ko je, da će­mo pra­vo, bi­lo sve dosko­ra...
Na­še fa­mi­li­je su ra­ni­je nje­go­va­le kult „raz­go­vo­ra sa mr­tvi­ma“... i ni­su bi­li ri­jet­ki oni što su tvr­di­li da su „od­re­đe­ni du­ho­vi na­sta­nji­va­li po­ro­dič­na og­nji­šta i po du­gih tri­sta go­di­na“. Obič­no bi se ra­di­lo o ne­pri­zna­toj smr­ti po­sled­njeg u lo­zi, ili čak o du­ši umr­log dje­te­ta (ne­kr­šte­nog) ko­je bi se vra­ti­lo da pro­ga­nja bra­ću i se­stre. Ta­kve stvo­ro­ve je na­rod zvao na­vi­ma. U Cr­noj Go­ri se ne­kad vo­di­lo ra­ču­na da oni vič­ni du­še­sri­ca­nju svo­ja za­pa­ža­nja osta­ve na pa­pi­ru – ka­ko bi osta­tak svi­je­ta umio da pre­po­zna bo­ju na­či­na ko­jom du­ho­vi ži­ve (jer, ni­je zgo­reg po­me­nu­ti da se i oni, po­put lju­di, raz­li­ku­ju upra­vo po smje­ru sop­stve­ne ću­di). Me­đu­tim, do­ma­će ka­ro­ške ma­pe ni­su sa­mo pru­ža­le in­for­ma­ci­je o zlim (ne­mr­tvim) bi­ći­ma, već su upu­ći­va­le i na po­sto­ja­nje onih ko­ja su tu da oču­va­ju je­din­stvo i slo­gu u do­mu - „da za­u­sta­ve tru­lje­nje dr­ve­nih osno­va ku­će i spri­je­če ne­vje­ru da ikad po­ku­ca na vra­ta“. I tu spa­da­mo u onu ci­vi­li­za­cij­sku ša­či­cu ple­me­na ko­ja su du­ho­ve po­što­va­la sko­ro kao i ži­ve. Osta­je taj­na za­što su ko­mu­ni­sti spa­li­li sve ma­pe na ko­je su na­i­šli; a još je ve­ća ona ko­ja gla­si – a šta je sa spi­si­ma ko­ji su skri­ve­ni? Na Ce­ti­nju i u Nik­ši­ću su ne­kad po­sto­ja­li i po­seb­no „ob­u­če­ni“ po­je­din­ci – sprem­ni da za „sla­no me­so i ta­valj ra­ki­je“ oči­ste dom ili za­po­sjed­nu­tog od pri­su­stva lo­še ma­će (če­sto pre­o­bra­že­ne u li­ku đi­na – zlog de­mo­na). Ne­kad se bez ta­kvih „oso­be­nja­ka“ ni­je mo­gao za­mi­sli­ti ži­vot u ov­da­šnjim se­li­ma – po­ma­ga­li su sta­nov­ni­štvu da za­u­zda­ju one što iz­la­ze iz gro­bo­va i uje­da­ju go­le no­ge i sto­ma­ke - glad­ni vre­log me­sa. Ni­je stvar od le­gen­de već od su­ve či­nje­ni­ce da su Ka­ro­ša­ne po­što­va­li sko­ro kao na­čel­ni­ke žan­dar­me­ri­ja... što oni, u jed­noj ru­ci, i bi­ja­hu... Sa­mo, umje­sto lo­po­va, kro­ti­še na­ve i đi­ne. Za ne­po­slu­šne i po­di­vlja­le du­ho­ve su pri­pre­ma­li po­seb­ne tva­ri sa­či­nje­ne od ne­ka­kvih tra­va, tri li­sta bi­tu­ra­na i po­seb­ne so­li. Za tu so se tvr­di­lo da je sa­ku­plje­na na­kon bit­ke na Ko­so­vu... ka­da je sla­na pre­kri­la pa­lu voj­sku i pri­gr­li­la ju­na­ke da ih maj­ke i lju­be pre­po­zna­ju. A i ču­ve­ni bi­tu­ran je mo­rao bi­ti sa­ku­pljen na hum­ka­ma pra­vo­slav­nim, gdje se uz mo­li­tvu i po­kor­nost ki­da­lo sa­mo ono­li­ko li­sto­va ko­li­ko je po­treb­no za čin oči­šće­nja... sta­blji­ka se osta­vlja­la da i da­lje bla­go­ra­ste, ra­di ne­ke dru­ge na­o­pa­ke ne­vo­lje. Ka­ro­ša­ni su, na­rav­no, kri­li svo­ja zna­nja i vje­šti­ne... kao i to šta bi ra­di­li sa atvom (uhva­će­nim du­hom), ali su bi­li ra­di da pred od­la­zak iz sop­stve­nog vrt­nog ži­ti­ja, ma­pu ustu­pe onom ko je spre­man da pre­u­zme za­da­tak lo­va na du­ho­ve. Vri­jed­no je zna­ti, a i sa­ču­va­ti to sa­zna­nje da su na­ši „du­ho­zbor­ci“ bi­li ču­ve­ni na Sta­rom kon­ti­nen­tu – umje­li su da se iz­bo­re sa naj­stra­vič­ni­jim „op­sa­da­ma“ ave­ti, kao i da sta­me­no stu­pe u po­di­vlja­le grob­ni­ce. Nji­ho­va spre­mi­šta (bo­ce) pu­ne atvi su isi­ja­va­le po­mr­či­nom i zlim ka­tra­nom – a opet bi ih dr­ža­li oka­če­ne o po­jas, kao ka­kve đin­đu­ve. Da li iko vi­še pam­ti Ka­ro­ša­ni­na Ste­fa­na – što je špan­sku voj­nu la­đu oči­stio od pri­su­stva čud­ne si­le skro­je­ne od ne­mr­tvih ma­ća? Bje­še to, ni­či­ja dru­go do la­đa ču­ve­nog Fran­si­ska de Ore­lja­na... ko­ji će ka­sni­je bi­ti upam­ćen kao čo­vjek ko­ji je ot­krio ri­je­ku Ama­zon. Umro je 1546., ali je pred smrt za­mo­lio Ste­fa­na da uhva­ti nje­go­vu du­šu (ako bu­de po­di­vlja­la) i po­ka­že joj put ka ne­be­si­ma. Ka­ro­ša­nin je pro­veo de­vet da­na šću­ću­ren uz svjež grob... ni­ko ne zna šta je ta­mo či­nio, ali ka­žu da je sa so­bom po­nio bo­cu pu­nu atve.
Ne­go, uz svu ovu pri­ču, ma­lo se uda­ljih od onog što sam htio da vam ka­žem... Sta­re ku­će, am­ba­ri, a po­ne­gdje i skrom­ne šta­le su u uglu uvi­jek dr­ža­le fe­njer ko­ji se ni­je pa­lio. Ta­kav obi­čaj se pre­se­lio sve do u ka­sni dva­de­se­ti vi­jek... Mo­žda ne zna­te, ili vas ni­su na­u­či­li, ali ne va­lja ih ko­ri­sti­ti ili iz uz­gla­vlja po­mje­ra­ti. Ka­žu da je to po­sled­nje ve­li­ko oruž­je ko­ji su Ka­ro­ša­ni osta­vi­li po­tom­stvu. Kad god bi de­mon (zli duh) za­gre­bao po po­du ili vra­ti­ma, fe­njer bi za­cvr­čao i ras­pa­lio oganj na čas (čuo bi se pra­sak na­lik pe­tar­di). Ni­ko u ku­ći ne bi tre­ba­lo da se pla­ši ili uz­ne­mi­ra­va, jer ta­da atva bi­va usi­sa­na međ sta­kle­ne zi­do­ve va­tro­no­snog su­da...
Još ka­žu, da ako li­ce okre­neš put tog fe­nje­ra u no­ći ka­da opa­či­na tra­ga za ne­vi­ni­ma, uždi­će se sjaj ko­ji će ti oba­sja­ti svu ko­li­či­nu stra­ha ko­ju no­siš na ple­ći­ma. One sje­ne ko­je su iza te­be, nek ta­mo i osta­nu... ne smi­ješ im se okre­nu­ti, već stu­pi ko­rak na­pri­jed ka že­ra­vi­ci. Okre­ni po­gled ka svje­tlo­sti, nek tmi­na skli­zne s le­đa... sve dok ho­daš ka fe­nje­ri­ma, sje­ni ti ne mo­gu ni­šta. Sa­mo ga­zi na­pri­jed, bez osvr­ta­nja...
Na uspo­me­nu tri ve­li­ka fe­nje­ra što su ču­va­la sta­ri put od Nik­ši­ća ka pla­ni­na­ma pu­nih dvje­sta go­di­na... ne­ka bu­da­la ih je po­lo­mi­la i otvo­ri­la pu­te po­vam­pi­re­nim atva­ma.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić