Piše: Vuk Vuković


De­ma­te­ri­ja­li­za­ci­ja stvar­no­sti sa­sto­ji se u to­me što je vi­še ni­je mo­gu­će do­ži­vlja­va­ti di­rekt­no, već je­di­no i is­klju­či­vo pu­tem is­klju­če­nja, u naj­bo­ljem slu­ča­ju pre­ba­ci­va­njem na dru­gu ra­van. Ka­kvu, re­ci­mo ova­ko, vri­jed­nost ima do­ži­vljaj iz dru­ge ru­ke, u od­no­su na svi­jet ko­ji ni­kad ni­je ot­kri­ven u ne­po­sred­nom kon­tak­tu? Na tom ni­vou sa­o­bra­ća fi­lo­zo­fi­ja me­di­ja sa svo­jom sce­no­gra­fi­jom pla­ne­tar­nog uži­vo. Tom du­hu glo­bal­ne ten­den­ci­je uži­vo, ka­ko sa­zna­je­mo, i ni­je po­tre­ban do­ga­đaj; do­ga­đaj je spek­ta­kal da sve ide uži­vo, dok se vi­šak, u ovom slu­ča­ju to bi bi­la stvar­nost, u sva­kom smi­slu eli­mi­ni­še.
Ne tre­ba ići da­lje od neo­d­re­đe­no­sti, te klop­ke sa ko­jom smo ulo­vlje­ni. Što ši­zo­fre­ni­je pum­pa i pla­si­ra stal­nu sli­ku o se­bi, uto­li­ko pri­je Za­pad ras­ki­da sa ži­vo­šću ka­kva je neo­d­re­đe­nost, sa po­lo­ža­jem udva­ja­nja i fi­gu­rom do­ga­đa­ja. Baš su­prot­no, Za­pad se hra­ni i ži­vi od sop­stve­nog le­ša; pro­iz­vo­de­ći svi­jet uži­vo, on ga za­ki­da sva­ke di­men­zi­je, pra­zan i bez sjen­ke, to je svi­jet tre­nut­nog obr­ta sa po­ra­znim re­zul­ta­tom.
Me­ta­fi­zi­ka ni­je du­žna ob­ja­šnja­va­ti ni­šta! No i po­red to­ga, sli­ka svi­je­ta uži­vo zah­ti­je­va sve sa­mu be­ži­vot­nu pre­ci­znost. In­for­ma­ci­ja otu­da ni­je pro­prat­na gra­đa do­ga­đa­ja, već je do­ga­đaj taj ko­ji se uta­pa u in­for­ma­ci­ju ko­ja ga nad­vi­su­je i po­sta­je nje­go­vom su­šti­nom. Ni­kad ne zna­ju­ći šta sto­ji iza po­sled­nje sli­ke uži­vo, ži­vi­mo pri­kop­ča­ni na di­vljim ka­na­li­ma pre­žva­ću­ći ostat­ke stvar­no­sti či­ja je ulo­ga do kra­ja bez­na­de­žna.
Re­al­no go­vo­re­ći, ako je to uop­šte vi­še mo­gu­će (i sve dok se raz­vi­ja dis­kurs, ni­je si­gur­no pre­ma če­mu se to još uvi­jek u stva­ri kre­će; druk­či­je re­če­no: gde je obje­kat ko­ji ga­ran­tu­je ne­ki od­nos?), go­to­vo je ne­mo­gu­će osmi­sli­ti do­ga­đaj u hi­per­ten­zi­ji ma­sov­ne pro­iz­vod­nje su­per-do­ga­đa­ja. Još ju­če, Tu­nis je sje­di­nio te­ro­ri­zam i tu­ri­zam, da bi ju­tros osva­nu­le prog­no­ze ko­ji su gra­do­vi na­da­lje sta­vlje­ni pod cr­ni znak pi­ta­nja. Zna­či li to, da bez ka­ta­stro­fe ni­jed­na stvar­nost ne­ma šan­se na ak­tu­el­nost? Te­ro­ri­zam, usta­ju­ći sa pe­ri­fe­ri­je, pre­ta­če se u smr­to­no­sni tu­ri­zam u po­kre­tu, da­kle u onu ak­tu­el­nost oko ko­je se sa­bi­ra­ju, i u ko­joj ne­sta­ju svi do­ga­đa­ji. Pa opet, da bi ne­što bi­lo ozna­če­no kao do­ga­đaj, ono isto­vre­me­no mo­ra bi­ti uni­šte­no od stra­ne te­ro­ri­stič­kog do­ga­đa­ja.
O če­mu nas još iz­vje­šta­va­ju me­di­ji ako ne o spek­ta­kli­ma bom­baš-sa­mo­u­bi­ce i ovje­re­ne palm be­ach di­ve. Iz­gu­biv­ši osje­ćaj sa pre­fi­nje­nost neo­d­re­đe­no­sti, ovaj svi­jet lo­gič­no se­že pre­ma svim for­ma­ma kraj­no­sti. Uslo­vljen na fan­ta­stič­nu in­for­ma­ci­ju o se­bi, do­ga­đaj pod­le­že za­ko­ni­ma op­šteg tr­ži­šnog pro­mi­sku­i­te­ta: ne­ma pu­ta ko­jim bi bi­lo mo­gu­će da se kre­će do­ga­đaj, i sto­ga je tre­nu­tan i ha­o­ti­čan, si­mu­li­ra­ju­ći ka­ko od se­be da­je struk­tu­ru i uslov sa raz­li­ku. Me­đu­tim, sa­mo onaj do­ga­đaj ko­ji umre se­be mo­že da­nas osta­vi­ti trag!
I sve je uvi­jek već na ivi­ci da ne­sta­ne, ili da se po­ja­vi u iz­van­red­nom sta­nju, ukr­šta­ju­ći u svoj vje­štač­ki DNK ne­što od Bag­da­da i re­klam­ske koc­kar­ni­ce u pu­sti­nji...
U fru­stri­ra­ju­ćem iš­če­ki­va­nju do­ga­đa­ja, stvar­nost se na­sil­no i gro­tesk­no de­ko­ri­še i de­ko­di­ra. Ti­mes squ­a­re je ekran­ska ru­bi­ko­va koc­ka, ra­di­kal­na ver­ti­kal­nost osvi­je­tlje­na de­li­ri­ju­mom sa­o­bra­ća­ja i pro­iz­vo­da ko­ji i ni­su ni­če­mu od­re­đe­no na­mi­je­nje­ni. To ušće bo­žan­ske pla­zme, taj 3D por­tun u sve­mir­ski stan i san, taj di­gi­tal­no-stal­ni bo­žić be­smrt­nih po­klo­na, pred­sta­vlja na­šu po­to­nju že­lju: da zi­je­va­mo u pra­zno, i da se pro­la­zi­mo u ide­o­lo­gi­ji ne-do­ga­đa­ja.
Pa opet, ni­je isti­na ka­ko se od sve­ga ne pra­vi ma­la fe­šti­za­ci­ja, bi­lo da se ra­di o džet-set sa­hra­ni ili o mu­zič­kom fe­sti­va­lu, u oba slu­ča­ja me­di­ji po­vam­pi­ri­ju do­ga­đaj do gra­ni­ca kad od nje­ga vi­še ni­šta ne osta­je. I za­to za nas ni­šta od to­ga ne mo­že ima­ti smi­sla, pa ipak, po­zna­ju­ći sa­mo tu re­al­nost, vje­žba­mo se za uži­va­nje u to­tal­noj ba­na­li­za­ci­ji.
In­for­mat­sko, nu­kle­ar­no, re­al­no: do­ga­đa­ji ko­ji su za­ki­nu­ti mo­guć­no­sti, i pri­mo­ra­ni da dje­lu­ju iz sjen­ke, pri­je­te fa­mo­znim kra­jem ko­ji se na­po­slet­ku ne­će ima­ti če­mu obra­ti­ti.