Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca



Vje­ru­jem da je Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić tek vje­tro­kaz, „ku­ka­vič­je ja­je“ vla­de ko­je po­ku­ša­va­ju da nam po­tu­re dok se iza bri­je­ga ne­što ve­će, mno­go ve­će va­lja…
Ni­je skan­dal što je Ble­ro­va ka­fe­dži­ka gla­sa­la za fa­mo­znu re­zo­lu­ci­ju o Sre­bre­ni­ci, ko­li­ko či­nje­ni­ca da se na sjed­ni­ci Vla­de uop­šte gla­sa­lo o njoj, ma­kar i in­ter­no, ne­zva­nič­no, ona­ko us­put­no kao što uosta­lom i sve ra­de!
Zbog če­ga to, go­spo­do, te­sti­ra­te for­mu kad be­sram­ni do­ku­ment još ni­je po­stao zva­ni­čan ni u bje­lo­svjet­skim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma?!
Bez raz­li­ke što ste li­stom gla­sa­li pro­tiv, oda­kle ide­ja da uz ka­fu i ki­se­lu pre­kra­ću­je­te rad­no vre­me pri­mi­šlju da ne­kro­lo­gu Sr­bi­je da­te to­li­ko zna­ča­ja da se iz­ja­šnja­va­te o nje­mu?!
Za­to i mi­slim da je Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić tek vje­tr­o­kaz, kao i to­li­ko pu­ta do sa­da sa­mo eho ve­li­kog vo­đe ko­ji se te­a­tral­no pre­ne­ma­že k’o se­o­ska mla­da dok dru­gi za nje­ga pro­tr­če kroz ko­pri­vu, pa on za­ga­zi na pr­ti­nu da ne pr­lja opan­ke…
Vo­lio bih da gri­je­šim! Za­i­sta bih vo­lio, jer ov­dje ni­je ri­ječ o osu­di zlo­či­na, već osu­di po­to­ma­ka, ge­ne­ra­ci­ja ko­je će bi­ti ana­te­mi­sa­ne da im pr­vi plač bu­de va­paj po­kaj­ni­ka za ma­lo va­zdu­ha…
Do­sta vi­še sre­bre­nič­kog „ze­le­na­še­nja“ sa žr­tva­ma, aman!
Sr­bi­ja ni­je i ne smi­je bi­ti ži­rant zlo­či­nu za ko­ji nam sva­kog ju­la pri­je­te mje­ni­com, a mi se iz­no­va ne­mu­što prav­da­mo ka­ko na njoj ni­je naš pot­pis, ali ne spo­ri­mo dug!
Ne­ma šta pre­mi­jer da pro­lon­gi­ra kad će se iz­ja­sni­ti o re­zo­lu­ci­ji i od­la­sku u Sre­bre­ni­cu- mo­ra od­mah, u da­hu, bez one iri­ti­ra­ju­će pa­te­ti­ke u gla­su da od­go­vo­ri: „Ne pri­hva­tam ni po ko­ju ci­je­nu i ne od­la­zim ako je to put Sr­bi­je ka Gol­go­ti, a ne po­klo­nje­nju žr­tva­ma“!
Ne mo­gu nam, lju­di, sva­ke go­di­ne bje­lo­svjet­ski la­ke­ji is­po­sta­vlja­ti sve ve­ći ceh, ko­ji će, na­ža­lost, ne­ko u na­še ime pot­pi­si­va­ti na re­pre­zen­ta­ci­ju i put­ne tro­ško­ve Sr­bi­je!
Ne­ma tu mje­sta po­li­tič­koj kal­ku­la­ci­ji i di­plo­mat­skoj mu­dro­sti, jer nu­de nam se om­ča i ho­kli­ca, a na­še je da iza­be­re­mo gra­nu…
Uosta­lom, po­li­ti­ka je i oču­va­nje na­ci­o­nal­ne ča­sti, bi­ća, ko­ri­je­na ko­ji ni­ti je truo, ni­ti je zreo za ka­le­mlje­nje sa ne­kim trop­skim bilj­ka­ma ko­je pre­div­no cvje­ta­ju ali ne­sno­sno smr­de…
Ri­ječ­ju, u Sre­bre­ni­ci ni­je mje­sto ni jed­nom po­li­ti­ča­ru, ni­ka­da, ma ko­je vje­re bio!
Nad gro­bom maj­ke sam zbog maj­ke, sa maj­kom, sa svo­jim bo­lom, a ne na­fa­kom da nje­na hum­ka bu­de mo­ja tri­bi­na na ko­joj ću kle­ti kriv­ce za nje­nu smrt!
Ni­su ni gro­blja ni me­zar­ja na­ša il nji­ho­va, već onih mu­če­ni­ka pod ze­mljom, a na­še su su­ze. Sa­mo su­ze i mu­kla ti­ši­na u ime smi­ra­ja tih du­ša do­vi­je­ka ne­u­mi­re­nih raz­bra­ja­njem k’o pi­jač­ne sit­ni­ne…
Mi­ra će pod ze­mljom i nad ze­mljom bi­ti tek ka­da Maj­ke Sre­bre­ni­ce odu u Ske­la­ne, Bra­tu­nac, Kra­vi­cu…i ljud­ski, maj­čin­ski spu­ste ru­ku na ra­me sta­ri­ce u cr­ni­ni ko­ja ri­da za jed­na­kom sve­ti­njom, baš kao što će i te sta­ri­ce za­le­le­ka­ti u Po­to­ča­ri­ma, jer sa­mo su one iz­gu­bi­le sve, a li­ci­mje­ri do­bi­li svoj ne­kro­fil­ski „Di­zni­lend“!
Za­to o sram­noj i la­žnoj re­zo­lu­ci­ji ne smi­je bi­ti ni pri­mi­sli, jer ne­će bi­ti tač­ka ni na šta, već ba­ti­na i krst u ru­ka­ma po­to­ma­ka!
Imam div­nih pri­ja­te­lja mu­sli­ma­na, ne že­lim da nam se dje­ca gle­da­ju kroz re­zo­lu­ci­je kao kroz „špi­jun­ku“ za­bra­vlje­nih vra­ta, već kroz obi­čaj (adet da se o Bo­ži­ću i Ra­ma­za­nu če­sti­ta­mo, iz­gr­li­mo, po­sjed­ne­mo uz so­fru…


Mi­ra će pod ze­mljom i nad ze­mljom bi­ti tek ka­da Maj­ke Sre­bre­ni­ce odu u Ske­la­ne, Bra­tu­nac, Kra­vi­cu…i ljud­ski, maj­čin­ski spu­ste ru­ku na ra­me sta­ri­ce u cr­ni­ni ko­ja ri­da za jed­na­kom sve­ti­njom, baš kao što će i te sta­ri­ce za­le­le­ka­ti u Po­to­ča­ri­ma, jer sa­mo su one iz­gu­bi­le sve, a li­ci­mje­ri do­bi­li svoj ne­kro­fil­ski „Di­zni­lend“!
Ni­je, za­to, Mi­haj­lo­vić­ka pro­blem svih pro­ble­ma, ni­ti svi­jet ko­ji nas iskre­no že­li u svom dru­štvu ko­li­ko i tri­per, već u či­nje­ni­ci da će nam ne­ko do­vi­je­ka mje­ru ži­vo­ta raz­re­zi­va­ti ko­li­či­nom smr­ti!
Vri­je­me je, ali kraj­nje, da po sva­ku ci­je­nu ne do­zvo­li­mo da nam je­di­ni za­log za bu­duć­nost bu­du po­tom­ci či­ji će pr­vi plač bi­ti na­su­šna bor­ba za va­zduh, na ko­ji će sa­mo po­kaj­nič­ki ima­ti pra­vo…
dva­u­je­dan.rs