Piše: Magda Peternek


Ne padam na patetiku. Nikakvu, baš nikakvu emociju ne izaziva u meni. Ono što obožavam da uradim kada je primijetim jeste da je ignorišem. Mislila sam da su turske serije (i po neka španska) kao i neki politički govori njeni glavni nosioci, ali ono što je prevagnulo i što ipak mislim da zaslužuje „glavnu ulogu” jeste samosažaljenje.
Mora čovjek nekada zaplakati naravno, valja se ponekad „očepiti», mora se dati duši oduška, ali one suze što se liju nad samim sobom i svojom „jadnom” sudbinom nisu ništa drugo nego beskrajni kukavičluk. Koliko je samo u njima nepoštovanja prema svojim mislima i emocijama.Koliko je samo prizemnog i primitivnog stava prema ovoj gromadi od života.
Naravno da nema osobe koja se bar jednom nije našla u naizgled bezizlaznoj situaciji. Kada se dođe do zida i kada se čini da se nema kud dalje.Ono što će nas spasiti i dati snage da vjerujemo, da izlaz ipak postoji jeste snaga i vjera u sebe. Samosažaljenje nikako! Ono je možda najmučnija kategorija odnosa prema sebi samom. Priznavanje sopstvene nemoći i odustajanje od borbe za sebe samog je nepogrešiv put za propast. To je siguran način da izgubimo sebe i svoju ličnost.
Samosažaljenje je opaka zamka, ali zamka koju sami sebi postavljamo i sami se u nju hvatamo. Ima nečeg slatkastog i nečeg opojnog u njegovoj gorčini.Ono je kao narkotik koji lažno uljuljkuje i kao i svaki narkotik i uništava.
Imala sam poznanicu koja je više maramica potrošila na svoje izmišljene i suze i muke nego što su političari potrošili plakata za predizbornu kampanju. Vjerujte da ovo poređenje (nažalost) ima smisla. Ta je plakala nad svojom sudbinom od svanuća pa sve dok se drugima ne smrkne!
Ono što je veoma opasno, jeste to što ljudi koji sažaljevaju sebe, nisu u stanju da sagledaju relnost, niti da prepoznaju pravi problem kada se on pojavi. Svu svoju snagu i energiju oni troše na mučenje i maltretiranje sopstvenog ali i života onih koji su u njihovoj blizini. Od njih besomučno traže sažaljenje. Naše suze na njihovim ramenima dodatno hrani njihov patetični kukavičluk. Ne, nemam razumijevanja za ovu vrstu bolesti, i nisam od onih na čijem bi ramenu cvilili.O mojim suzama da i ne govorim. Jedino što bih uradila, poslala bih im poruku, a to sam učinila i onoj poznanici (nadam se da čita ove redove) da prestanu da se sažaljevaju i da im samosažaljenje neće donijeti nikakvu promjenu na bolje. Da se pokrenu i da učine nešto korisno u svom životu. U suprotnom ostaće pasivni i bespomoćni, a ovaj život ne voli gubitnike i kukavice.Upravo odbacivanje vlastite odgovornosti za svoj život i preuzimanje uloge žrtve znači baš to. Koliko samo ima sujete u samosažaljenju. Njihovi vapaji da još nikoga nisu zadesile nevolje kao što su njih. Njihove su patnje najveće! Uzdigli su se iznad drugih, a da uopšte nisu morali da se trude, niti da ulože bilo kakav napor! Dovoljno je bilo da sebe uvjere da su najnesrećniji na ovom svijetu! Zgodan trik gospodo „samosažaljevači” - samo što ne služi ničemu korisnom! Koliko je tek egocentrizma u ovim žalopojkama. Kao da im daje pravo na bezobzirnost. To „gušenje” drugih a potom negodovanje kada ti drugi uhvate šturu, shvataju i doživljavaju kao još jedan dokaz surovosti ovoga svijeta, u kome plemenita bića kao što su oni nemilosrdno stradaju.Još jedan trik ali opet nimalo koristan.
Samosažaljenje je bolest ega. Zbog njega se čovjek osjeća nesrećnim i zarobljenim u sopstvenoj nemoći. Još jedna od njegovih posledica jeste da žaleći sebe dopuštate drugima da vas iskorišćavaju i da manipulišu sa vama. A takvih imamo „na izvoz”.
Zato, dragi moji, ne kukajte nad svojim životom! Nije život lak, ali je lijep. Naš je. Sačuvajte dostojanstvo koračajući hrabro kroz njega. Ne cmizdrite na svakoj prepreci. Preskočite te prepone kukavičluka u sebi. Ja vas čekam na cilju. I ja i moj bič. Jer samosažaljenje je kič.
(Autor je pjesnik)