Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


U uto­rak, 16. ju­na, Evrop­ski sud za ljud­ska pra­va u Stra­zbu­ru do­nio je od­lu­ku pre­ma ko­joj ni­je bi­lo po­vre­de član­a 10 Evrop­ske kon­ven­ci­je o ljud­skim pra­vi­ma, u slu­ča­ju u ko­jem je nad­le­žni sud u Esto­ni­ji pre­su­dio pro­tiv ta­mo­šnjeg por­ta­la Del­fi. Smi­sao pre­su­de mo­gao bi se sve­sti na dvi­je kon­sta­ta­ci­je. Pr­va: ako su is­pod autor­skih, ured­nič­ki ob­ra­đe­nih čla­na­ka na ko­mer­ci­jal­nom por­ta­lu do­pu­šte­ni ko­men­ta­ri či­ta­la­ca, on­da je re­dak­ci­ja por­ta­la u pot­pu­no­sti od­go­vor­na za nji­hov sa­dr­žaj, jed­na­ko kao što je od­go­vor­na za sa­dr­žaj sa­mih čla­na­ka. I dru­ga: u slu­ča­je­vi­ma kle­ve­te, go­vo­ra mr­žnje ili iz­no­še­nja eks­tre­mi­stič­kih sta­vo­va oprav­da­no je raz­mjer­no ogra­ni­ča­va­nje slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja. Da­kle, ko­mer­ci­jal­ni por­tal ne­ma pra­vo ko­men­ta­re čitalaca tre­ti­ra­ti kao jav­ni trg, fo­rum, pro­stor za či­ju su kon­tro­lu, even­tu­al­no, za­du­že­na jav­na od­vjet­ni­štva ili po­li­ci­ja jer, ka­ko pi­še u pre­su­di, osim što su ti ko­men­ta­ri ob­ja­vlje­ni pod istom in­ter­net­skom adre­som kao i osta­li sa­dr­ža­ji por­ta­la, oni su dio isto­ga ko­mer­ci­jal­nog pro­sto­ra. Ako im či­ta­lač­ki ko­men­ta­ri po­ve­ća­va­ju či­ta­nost, a ti­me, po­sred­no, uti­če i na ci­je­nu re­klam­nog pro­sto­ra unu­tar por­ta­la, ta­da ne­ma ni­ka­kvog raz­lo­ga da za njih ured­ni­štvo por­ta­la ne sno­si jed­na­ku od­go­vor­nost kao i za sve dru­ge ob­ja­vlje­ne sa­dr­ža­je.
Del­fi je, ko­li­ko se mo­že vi­dje­ti, re­la­tiv­no be­nig­ni in­for­ma­tiv­ni por­tal, s raz­mjer­no ma­nje sen­za­ci­o­na­li­stič­kih ili treš sa­dr­ža­ja ne­go što ih se na­đe na ozbilj­ni­jim i naj­či­ta­ni­jim hr­vat­skim por­ta­li­ma. U ja­nu­a­ru 2006. ob­ja­vi­li su čla­nak u ko­je­mu se ras­pra­vlja­lo o pro­mje­ni ru­te lo­kal­ne tra­jekt­ne kom­pa­ni­je, ko­ja će do­ve­sti do pro­mje­ne re­ži­ma u ne­u­po­re­di­vo jef­ti­ni­jem drum­skom pro­me­tu. Uglav­nom, bi­la je to jed­na od onih ti­pič­nih ko­mu­nal­nih te­ma oko ka­kvih se nor­mal­ni svi­jet zna po­šte­no za­kr­vi­ti. Ali jao, is­pod član­ka su se po­če­li mno­ži­ti bi­je­sni ko­men­ta­ri ko­ji su, na­rav­no, sa­dr­ža­li uvre­de i pri­jet­nje na ra­čun vla­sni­ka i za­po­sle­nih tra­jekt­ne kom­pa­ni­je.
U apri­lu 2006. vla­snik tra­jekt­ne kom­pa­ni­je je pre­ko advo­ka­ta zah­ti­je­vao ukla­nja­nje ko­men­ta­ra, što mu je udo­vo­lje­no, a on­da je i tu­žio por­tal. U ju­nu 2008. sud je do­nio pre­su­du po ko­joj su in­kri­mi­ni­ra­ni ko­men­ta­ri bi­li kle­vet­nič­ki te da por­tal Del­fi za njih sno­si pot­pu­nu od­go­vor­nost, i pre­su­đe­no je da vla­sni­ku kom­pa­ni­je mo­ra­ju is­pla­ti­ti od­šte­tu. (Mo­žda za hr­vat­ske pri­li­ke ni­je ne­za­ni­mlji­va vi­si­na od­šte­te: 5000 kru­na ili oko 320 eura.) Pre­su­du je po­tvr­dio i eston­ski Vr­hov­ni sud, na­kon če­ga se Del­fi 4. de­cem­bra 2009. ža­lio Evrop­sko­me su­du za ljud­ska pra­va. I na kra­ju, na­kon ni­za pro­ce­sa, ko­ji su vo­đe­ni s prin­ci­pi­jel­nih sta­no­vi­šta – jer ni­ti je pre­su­da eston­skog su­da ugro­ža­va­la ma­te­ri­jal­ni op­sta­nak por­ta­la, ni­ti je vla­snik tra­jekt­ne kom­pa­ni­je na­stu­pao kao bez­ob­zir­ni taj­kun spre­man da uni­šti ono­ga ko je o nje­mu ru­žno pi­sao – u Stra­zbu­ru je do­ne­sen ko­nač­na pre­su­da ko­ja, opet, ni na što ne­će ima­ti pra­vog učin­ka – jer od­lu­ke ovog su­da ni­su oba­ve­zu­ju­će – ali će, sa­svim si­gur­no, uti­­ca­ti na sud­sku prak­su i bu­du­će za­ko­no­dav­stvo u ci­vi­li­zo­va­nim dje­lo­vi­ma Evro­pe. Ured­ni­štva por­ta­la od­go­vor­na su za sva­ku ri­ječ, pot­pi­sa­nu ili ne­pot­pi­sa­nu, ko­ja je na por­ta­lu ob­ja­vlje­na. I go­to­vo.
Na svim naj­či­ta­ni­jim hr­vat­skim in­for­ma­tiv­nim por­ta­li­ma po­sto­ji mo­guć­nost ano­nim­nih (re­gi­stro­va­nih ili ne­re­gi­stro­va­nih, to je, za­pra­vo, sve­jed­no) ko­men­ta­ra. Po­ne­gdje se jed­no­krat­no ogra­ni­ča­va­ju is­pod ob­ja­va ko­lum­ni­stič­kih tek­sto­va, a ne­ma ih ni is­pod na­pi­sa o vla­sni­ku por­ta­la i o nje­go­vim po­slov­nim od­lu­ka­ma. Sve dru­go je ko­men­ti­ri­sa­no, a po­ne­kad i tem­pi­ra­no da bi se po­ve­ćao broj ano­nim­nih ko­men­ta­ra. Vi­jest je, obič­no, ne­u­tral­no po­sta­vlje­na: obi­lje­že­na je go­di­šnji­ca pro­bo­ja lo­go­ra­ša iz kon­cen­tra­cionog lo­go­ra u Ja­se­nov­cu, bi­li su pri­sut­ni ti i ti…
I on­da sli­je­di ne­ko­li­ko sto­ti­na ko­men­ta­ra, če­sto od istih ko­men­ta­to­ra, ko­ji mi­je­nja­ju ili ne mi­je­nja­ju svo­je ni­ko­ve (ili taj­na ime­na), u ko­ji­ma se pre­do­ča­va­ju sta­vo­vi vr­lo ši­ro­kog spek­tra: od to­ga da su Sr­bi i Ži­do­vi do­bi­li ono što su za­slu­ži­li, pre­ko to­ga da kon­cen­tra­cioni lo­gor ni­je ni po­sto­jao, ne­go su ga iz­mi­sli­li Sr­bi i ko­mu­ni­sti, sve da na­pa­ko­ste Hr­va­ti­ma, pa do to­ga da će se usta­še usko­ro vra­ti­ti i ob­ra­ču­na­ti s pre­o­sta­li­ma. Osim ta­kvih na­čel­nih sta­vo­va, ko­ji se po­na­vlja­ju s por­ta­la na por­tal, prak­tič­no na svim naj­va­žni­jim i naj­o­zbilj­ni­jim in­ter­net­skim mainstream stra­ni­ca­ma u Hr­vat­skoj re­dov­no se is­pod ta­kve, ne­u­tral­no in­to­ni­ra­ne, vi­je­sti na­đu po­zi­vi na pro­tje­ri­va­nje, ubi­stvo, si­lo­va­nje kon­kret­nih lju­di, či­ja se ime­na i pre­zi­me­na opet po­na­vlja­ju iz ko­men­ta­ra u ko­men­tar.
Po­vod, ili ma­mac, elek­trič­ni zec, za ova­kvu vr­stu ano­nim­nih re­ak­ci­ja ne mo­ra bi­ti vi­jest o pro­bo­ju iz Ja­se­nov­ca ili o ko­me­mo­ra­ci­ji u Aušvi­cu. Do­vo­ljan je i na­pis o po­zo­ri­šnoj pred­sta­vi, či­ju re­ži­ju pot­pi­su­je jav­no stig­ma­ti­zi­ra­na oso­ba (Oli­ver Fr­ljić, ali i ne sa­mo on), ili re­di­telj či­je ime i pre­zi­me zvu­če ne­do­volj­no hr­vat­ski i ka­to­lič­ki, pa da se ci­je­la stvar po­no­vi. Pro­tje­ri­va­nje, ubi­stvo, si­lo­va­nje. Ne­gi­ra­nje ili re­la­ti­vi­zi­ra­nje zlo­či­na iz pro­šlo­sti. Ra­sna, vjer­ska i na­ci­o­nal­na mr­žnja.
Ide­ja o či­ta­lač­kim ko­men­ta­ri­ma kao o pro­sto­ru jav­ne ras­pra­ve, iz­no­še­nja i kon­fron­ta­ci­je raz­li­či­tih sta­vo­va ili slo­bo­de go­vo­ra, odav­no je na­pu­šte­na. Ne­ma onog ko­ji bi u ta­kvo što vje­ro­vao. U Hr­vat­skoj ti su ko­men­ta­ri is­klju­či­vi pro­stor go­vo­ra mr­žnje, za­zi­va­nja pro­go­na, uvre­da i kle­ve­ta, i ni­ko ih druk­či­je i ne do­ži­vlja­va. Pri­tom, ne po­sto­ji raz­li­ka u po­li­tič­kom pro­fi­lu ko­men­ta­ra s ob­zi­rom na po­li­tič­ki pro­fil sa­mog por­ta­la.
Po­sto­je vr­lo ja­sni i oči­gled­ni raz­lo­zi zbog ko­jih ti ko­men­ta­ri i ni­su ni­kad mo­gli bi­ti pro­stor jav­ne ras­pra­ve. Da bi se raz­go­va­ra­lo o sve­jed­no če­mu, sa­go­vor­ni­ci mo­ra­ju jed­ni dru­gi­ma vi­dje­ti li­ca ili zna­ti im ime­na i pre­zi­me­na. Za raz­go­vor je nu­žan iden­ti­tet oso­be, ko­ji on­da pod­ra­zu­mi­je­va i lič­nu od­go­vor­nost. Pri­mje­ri­ce, čak i oni ko­ji dan­gu­be po dru­štve­nim mre­ža­ma, jed­ni pre­ma dru­gi­ma na­stu­pa­ju raz­ot­kri­ve­nih li­ca. Čo­vjek ne že­li ko­mu­ni­ci­ra­ti s ne­kim ko­ji mu se obra­ća iz mra­ka. Već i za­to što ga je strah. Pro­stor či­ta­lač­kih ko­men­ta­ra na hr­vat­skim veb-por­ta­li­ma, ona­kav ka­kav je da­nas, sa­vr­še­no je vir­tu­el­no ostva­re­nje one Kr­le­ži­ne bal­kan­ske krč­me, u ko­joj su se po­ga­si­la svje­tla pa lju­di mo­gu či­ni­ti što im na um pad­ne. Uklju­ču­ju­ći i to da po­va­de ka­la­šnji­ko­ve i za­pu­ca­ju po oni­ma ko­ji ima­ju tu ne­zgo­du da bu­du pod svje­tli­ma ne­ke, sve­jed­no ko­je i či­je, po­zor­ni­ce. Ko je od­go­vo­ran za at­mos­fe­ru bal­kan­ske krč­me? Od­go­vo­ran je, pre­ma pre­su­di Evrop­sko­ga su­da za ljud­ska pra­va u slu­ča­ju Del­fi, sam krč­mar.
Ka­da se lju­di oda­ju užit­ku dark ro­o­ma po in­ter­net­skim bes­pu­ći­ma, na otvo­re­nim ili za­tvo­re­nim fo­ru­mi­ma, u Fejsbuk gru­pa­ma po ko­ji­ma ras­pra­vlja­ju o to­me ka­ko se sa­sta­vlja atom­ska bom­ba, ka­ko se gra­de plin­ska ko­mo­ra i kre­ma­to­rij i gdje bi se mo­gli otvo­ri­ti lo­go­ri za pe­de­re, oni se ko­ri­ste pro­sto­rom slo­bo­de. Isti­na, nji­ho­va je slo­bo­da de­ge­ne­ri­ra­na, so­ci­o­pat­ska, od­re­đe­na ne­slo­bo­dom ili is­tre­blje­njem dru­gih, ali to je ne­što či­me bi se već po slu­žbe­noj du­žno­sti tre­ba­la ba­vi­ti po­li­ci­ja. Na­rav­no, u ze­mlja­ma u ko­ji­ma po­li­caj­ci i sa­mi ne raz­mi­šlja­ju o lo­go­ri­ma za, re­ci­mo, pe­de­re. Ali ako se dark room for­mi­ra unu­tar pro­sto­ra ko­mer­ci­jal­nih me­di­ja na in­ter­ne­tu, i ako ne­ko ko­ri­sti pro­stor od­re­đe­nog por­ta­la da bi po­di­gao kli­ka­bil­nost svo­je kle­ve­te ili po­zi­va na ne­či­ju li­kvi­da­ci­ju, ta­da je od­go­vor­nost na ured­ni­štvu por­ta­la, ko­je jed­na­ko pot­pi­su­je sta­vo­ve svo­ga ko­lum­ni­ste, kao i sta­vo­ve sva­ko­ga svog anim­nog ko­men­ta­to­ra. Ta­ko je ba­rem za­klju­čio Evrop­ski sud za ljud­ska pra­va.
Ogra­ni­ča­va li ova­kva pre­su­da slo­bo­du iz­ra­ža­va­nja? Na­rav­no da ogra­ni­ča­va, jer za­što bi ne­ko bio slo­bo­dan da iz da­na u dan po­zi­va na pro­tje­ri­va­nja, ubi­stva i si­lo­va­nja, kao što se to do­ga­đa u Hr­vat­skoj, ili za­što bi ne­ko bio slo­bo­dan da pri­je­ti če­sti­tom vla­sni­ku tra­jek­ta i da ga vri­je­đa jer je pro­mi­je­nio red plo­vid­be, kao što se to do­go­di­lo u Esto­ni­ji?
Ogra­ni­ča­va­nje ove vr­ste slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja na in­ter­ne­tu, ili sank­ci­o­ni­sa­nje jav­nog go­vo­ra pod taj­nim ime­nom na jav­nom mje­stu, ne raz­li­ku­je se od ogra­ni­če­nja br­zi­ne vo­žnje auto­mo­bi­lom u cen­tru Gra­ca, gdje je ne­ki dan ne­ki ma­ni­jak iz­ga­zio i autom po­bio ne­du­žan svi­jet. Ne­ma tu raz­li­ke.
JERGOVIC.Com