Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić



Škol­ska 1958/59, do­bro se sje­ćam, za­vr­šio sam če­tvr­ti raz­red osnov­ne ško­le. Kao naj­bo­lji u raz­re­du na­gra­đen sam knji­gom „Pri­če o Ti­tu“ od Mi­ro­lju­ba Jev­to­vi­ća, če­tvr­ti dar u ni­zu za pret­hod­ne če­ti­ri go­di­ne. Mo­joj ra­do­sti ni­je bi­lo kra­ja, za­mi­sli­te knji­gu o čo­vje­ku ko­jeg smo u na­šim dječ­jim gla­va­ma sma­tra­li mi­tom, le­gen­dom, bo­žan­skim bi­ćem. Po­čev od bu­kva­ra, pa pr­vih stra­ni­ca či­tan­ki ko­je su nam u to do­ba bi­le je­di­na li­te­ra­tu­ra, svu­da se smi­je­šio po­gled vo­lje­nog Ti­ta. Po­red škol­skog šti­va, kao i pri­če na­ših uči­te­lja ko­ji su sa us­hi­će­njem pri­ča­li o vo­đi re­vo­lu­ci­je i uči­te­lju na­ših na­ro­da, le­gen­dar­nom voj­sko­vo­đi i dr­žav­ni­ku, do­dat­ne in­for­ma­ci­je do­bi­ja­li smo od sta­ri­jih, bez ob­zi­ra što je to bi­lo na skrom­nom ni­vou. Skrom­ni me­di­ji u to vri­je­me, na­ro­či­to štam­pa­ni, ra­dio-apa­ra­ti kao pri­vi­le­gi­ja po­je­di­na­ca, a o te­le­vi­zi­ji ni­je bi­lo ni go­vo­ra, či­ni­li su Ti­to­vu lič­nost još vi­še taj­no­vi­tom i zna­čaj­nom.
Či­ta­ju­ći „Pri­če o Ti­tu“ mno­go sam sa­znao o nje­go­vom dje­tinj­stvu, od­ra­sta­nju u rod­nom Ku­mrov­cu, pr­vim ko­mu­ni­stič­kim ko­ra­ci­ma i an­ga­žma­ni­ma, nje­go­voj ulo­zi u ra­tu i re­vo­lu­ci­ji, dr­žav­nič­koj ulo­zi na če­lu jed­ne ve­li­ke i sreć­ne dr­ža­ve, pa sve do nje­go­ve smr­ti. Sa po­seb­nim za­do­volj­stvom či­tao sam o od­ra­sta­nju u Ku­mrov­cu i mno­go pu­ta u mo­joj ma­le­noj gla­vi po­ja­vi­la bi se že­lja i po­mi­sao ka­ko bi bi­lo li­je­po po­sje­ti­ti nje­go­vo rod­no mje­sto, iako sam znao da je to bi­la ne­mo­gu­ća mi­si­ja.
Ne­gdje u mom pe­tom i še­stom raz­re­du osnov­ne ško­le po­ja­vlju­ju se i pr­vi TV apa­ra­ti u se­lu, što je ta­da bi­la pri­vi­le­gi­ja. Sje­ćam se da smo se sko­ro sva­ke no­ći ma­sov­no oku­plja­li kod onih ko­ji bi ga po­sje­do­va­li, a nji­ma u po­čet­ku mi­lo, pra­ve se va­žni, da bi im ka­sni­je ku­ća omr­zla. Sje­ćam se i ne­kih re­ak­ci­ja, lju­ba­zno nas sret­nu, a on­da kao grom iz ve­dra ne­ba – ne­ma, ka­žu, no­ćas ni­šta, TV je u kva­ru.
I TV i ra­dio i oskud­na štam­pa re­dov­no su in­for­mi­sa­li o Dru­gu Ti­tu, nje­go­vim pu­to­va­nji­ma i osta­lim dr­žav­nič­kim ak­tiv­no­sti­ma. Ne­gdje u to vri­je­me pa­la je i dru­ga Ti­to­va po­sje­ta Cr­noj Go­ri, sje­ćam se do­če­ka u ta­da­šnjem Ti­to­gra­du. Bio sam pri­su­tan – Drug Ti­to se vo­zio u otvo­re­nom auto­mo­bi­lu sku­pa sa Bla­žom Jo­va­no­vi­ćem. Ma­sa svi­je­ta se ob­re­la u cen­tru gra­da da do­če­ka vo­lje­nog Ti­ta. Osmi­jeh na li­ci­ma pri­sut­nih i go­mi­le cvi­je­ća obi­lje­ži­li su ovaj do­ga­đaj. Za­pam­tio sam još je­dan do­ček Dru­ga Ti­ta u Cr­noj Go­ri, pri­li­kom otva­ra­nja pru­ge Be­o­grad-Bar.
Ne­gdje u zi­mu 1975. go­di­ne slu­že­ći voj­ni rok u Osi­je­ku, kao voj­nik bio sam de­le­gi­ran da pred­sta­vljam Sed­mu sa­ra­jev­sku ar­mij­sku oblast na Kon­gre­su Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u JNA u Do­mu JNA u Be­o­gra­du. Bi­la je to ve­li­ka čast da pred­sta­vljam, ka­ko sam ka­sni­je sa­znao, sko­ro 40.000 voj­ni­ka. Na Kon­gre­su je tre­ba­lo da go­vo­ri i Drug Ti­to. Spre­mio sam se i ot­pu­to­vao iz Osi­je­ka za Be­o­grad. A na Kon­gre­su sve­ča­no, de­le­ga­ti iz svih kra­je­va biv­še Ju­go­sla­vi­je, svi u voj­nim uni­for­ma­ma. Ni u snu ni­je­sam mo­gao za­mi­sli­ti da ću na jed­nom mje­stu sre­sti to­li­ko ge­ne­ra­la. A on­da šok za sve nas, ge­ne­ra­li Da­ne Pet­kov­ski i Dže­mal Ša­rac otva­ra­ju­ći Kon­gres pro­či­ta­še po­zdrav­no pi­smo Dru­ga Ti­ta, što de­le­ga­ti pro­pra­ti­še grom­kim apla­u­zom, a on­da ta­jac jer su svi že­lje­li nje­go­vo pri­su­stvo. Pri­zna­jem da sam bio raz­o­ča­ran.
Po­no­vo se vra­ćam na po­če­tak 60-ih. Go­di­na 1963., ko­ju su obi­lje­ži­la dva zna­čaj­na do­ga­đa­ja – ka­ta­stro­fal­ni ze­mljo­tres ko­ji je po­go­dio Sko­plje i ubi­stvo ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Ke­ne­di­ja u Da­la­su. Bi­jah na po­lu­ma­tu­ri, a mo­ja sa­zna­nja o Ti­tu sve ve­ća, či­tam sve što stig­nem i uvi­jek na usna­ma Ti­to i sa­mo Ti­to. A ko­li­ko smo kao osnov­ci dr­ža­li do nje­ga svje­do­či je­dan isti­ni­ti do­ga­đaj ko­ga se ra­do sje­ćam. Za­ka­či­la se dva mo­ja dru­ga iz raz­re­da, oba iz mog se­la. Ne bi dru­ge već za­ka­za­še ob­ra­čun, od­re­di­še mje­sto i vri­je­me. Mje­sto, kao i uvi­jek, kod Ve­te­ri­nar­ske sta­ni­ce, ma­lo da­lje od cen­tra, a vri­je­me po­sli­je zad­njeg ča­sa. Je­dan od njih – moj drug iz klu­pe, kru­pan, raz­vi­jen, vi­sok, pro­sje­čan đak a dru­gi mno­go ni­ži, fi­zič­ki sla­bi­ji, ne­što bo­lji đak, a uz to ve­o­ma lu­kav, Ze­ća­ni bi re­kli pro­fin­gan. Nas ne­ko­li­ko iz raz­re­da po­šli da na­vi­ja­mo. Fa­vo­rit moj drug iz klu­pe, ra­ču­nam da će se sve br­zo za­vr­ši­ti i da će „ra­ču­ni“ bi­ti br­zo iz­mi­re­ni. Ali ne bi ta­ko, ka­ko se do­hva­ti­še i uhva­ti­še u ko­štac, ovaj ma­nji po­slu­ži se lu­kav­stvom, po­sta­vi bi, što bi re­kli Ze­ća­ni ku­či­cu, i moj drug iz klu­pe svom svo­jom du­ži­nom opru­ži se na ze­mlju kao ka­kva kla­da. Dru­gi mu br­že-bo­lje za­sje­de na gru­di, čvr­sto pri­pi­jen i no­ga­ma i ru­ka­ma uz nje­go­vo ti­je­lo i po­če da ga da­vi. Ovaj du­gač­ki po­ku­ša­va da se is­ko­be­lja is­pod nje­ga ali uza­lud, ni ma­kac, čvr­sto je op­ko­ra­čen. Me­ni kri­vo, ne mo­gu da vje­ru­jem, raz­mi­šljam ka­ko bi u ovom slu­ča­ju Nje­goš pao na is­pi­tu kad je sa­op­štio: „Vuk na ov­cu svo­je pra­vo ima“, ili kao što bi je­dan se­o­ski še­ret re­kao: „Po­la čoj­ka obo­ri ci­je­log čoj­ka“, a mo­ja po­koj­na maj­ka bi još do­da­la: „Za­lu­du mu li­jes“.
I da­lje, du­gač­ki bez uspje­ha po­ku­ša­va da se iz­vu­če, na kra­ju po­če da cvi­li i za­po­ma­že da ga pu­sti. Ali ovaj ne­će – zna da po­sli­je ne­ma ni­ka­kve šan­se i da­lje ga čvr­sto dr­ži pod so­bom i da­vi. Na kra­ju, du­gač­ki iz­u­sti ne­što što ni u snu ne bi sa­njao, ci­ti­ram: „Pu­sti me, pri­zna­jem te ka Ti­ta“. Ovaj je­dva do­če­ka, pa ga pri­u­pi­ta: „Ka­ko me to pri­zna­ješ?“, a ovaj, ne jed­nom već tri pu­ta po­tvr­di da ga pri­zna­je ka Ti­ta. Pu­sti ga, ni­ko ni ri­ječ da iz­u­sti, ne mo­gu da vje­ru­jem, ćut­ke po­đo­smo ku­ći. I da­nas se ra­do sje­ćam tog do­ga­đa­ja, na­ža­lost je­dan od ak­te­ra ni­je vi­še me­đu ži­vi­ma.
Ti­to je umro 1980. go­di­ne. Te iste no­ći po­zvao sam ta­da­šnju dje­voj­ku, kćer­ku vi­so­kog voj­nog ofi­ci­ra da iza­đe­mo, a ona me­ni - ci­ti­ram: „No­ćas mi se ne iz­la­zi, no­ćas mi se pla­če.“ Mo­ram pri­zna­ti, te no­ći ni­je­sam pla­kao, a da­nas – da­nas je ka­sno.