Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


U gra­du Tju­me­nju, ko­ji se na­la­zi pod­no Ura­la, Ru­si su po­di­gli je­dan od naj­ljep­ših spo­me­ni­ka na svi­je­tu, ko­ji je po­sve­ćen maj­ka­ma. Po­sve­ćen svi­ma na­ma. Trud­na že­na ko­ju za ru­ke dr­že još dva dje­te­ta. Osvje­že­nje u vre­me­nu ka­da bi lju­di da do­ka­žu da ni­su od maj­ke ne­go sa­mi od se­be na­sta­li i sa­mi iz se­be iz­ni­kli.
Maj­ka!
Pu­na ri­ječ. Ne od­zva­nja. Is­pu­nja­va bi­će i onog ko­ji do­zi­va i one ko­ja je do­zva­na. Ni­je to me­da­lja ko­je se di­je­li zbog sa­me či­nje­ni­ce da ste ro­di­li di­je­te. Mi­stič­na je i iskon­ska ta ri­ječ. Sprem­na da ap­sor­bu­je mu­ke nas, ko­ji smo dje­ca i da ih sa­mo svo­jim iskre­nim i po­šte­nim po­sto­ja­njem po­bi­je­di. ,,Jed­na je maj­ka!’’, lju­di če­sto ka­žu. I ja mi­slim da je jed­na, ona iz sti­ha Ti­na Uje­vi­ća ko­ji gla­si ,,Sr­ce maj­ke je sr­ce Bo­go­maj­ke’’. Naš na­rod op­sta­je u sre­ći što su sr­ca na­ših maj­ki za­i­sta ta­kva.
Ra­ši­re­ne ru­ke na­ših bi­strih se­ljan­ki, kra­lji­ca, sto­ru­či­ca, ogru­bje­le od te­ških bre­me­na se­o­skog ži­vo­ta ko­ja su se pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka zna­la pre­tva­ra­ti u lo­pa­te, ko­li­ca sa pi­je­skom, vre­će ce­men­ta naj­nje­žni­ji su za­glja­ji u ko­je smo gre­šni pa­da­li. Mi mla­đi smo ove sve­maj­ke upo­zna­li kroz lič­no­sti na­ših ba­ba, čo­vjek-že­na. Mu­ke nji­ho­ve ka­zi­va­le su nam na­še maj­ke ko­je su svo­je bo­li po­hra­nji­va­le u su­zi, onoj jed­noj što se če­sto ja­vlja­la u kra­jič­ku oka, ali se od nje­ga ni­ka­da ni­je od­ru­bi­la, ko­ju su uvi­jek pri­kri­va­le osmi­je­hom, a ko­ju smo mi, iako dje­ca, pri­mje­ći­va­li, osje­ća­li i pi­ta­li:
‘’Šta je, maj­ko?’’
‘’Ni­šta, si­ne...’’, do­bi­ja­li bi od­go­vor. A u tom ni­šta bi­lo je sve. Bri­ga ka­ko da se pre­ži­vi, ka­ko da se bo­lje ure­di mje­sto biv­stvo­va­nja, ka­ko ma­ka­nje da se od­go­je. I to osta­ne za cio ži­vot. Mo­žeš na­ra­sti i bi­ti kao od br­da od­va­ljen, a maj­ka će te gle­da­ti onim istim oči­ma kao i kad si bio po­put vek­ne hlje­ba, tek iz­nje­dren iz nje­ne utro­be. Već ona su­za maj­či­na, osmi­je­hom skri­ve­na, na­vi­re iz me­ne. Ma­lo su ovi red­ci. Ma­lo je i vječ­nost za ono što bi o nji­ma va­lja­lo re­ći.
Pri­ča­ju­ći o maj­ka­ma i maj­ka­ma na­ših maj­ki ja se mo­ram po­tru­di­ti da u za­ključ­ku ovog tek­sta uka­žem i na one maj­ke, one ka­pi ro­se ju­tar­nje na li­va­di na­šeg sr­ca, ko­je ne zna­mo pod tim ime­nom, a ko­je ga sa­svim za­slu­žu­ju. Ko­je ga ži­ve i svje­do­če. To su one že­ne po­put De­san­ke Mak­si­mo­vić, ko­je su, iako ne­ma­ju svo­ju dje­cu, po­sta­ja­le ši­ri­nom svog sr­ca pro­sto pred­o­dre­đe­ne da bu­du maj­ke svi­ma. U nji­ho­vom se ka­rak­te­ru ogle­da bla­ga po­se­siv­nost u od­no­su sa lju­di­ma i dje­com ko­ji su im bli­ski. I još mno­go maj­čin­skih cr­ta, ko­je krije­pe ži­vot i vra­ća­ju po­ne­ki sru­ba­ni dio sr­ca na svo­je mje­sto, pro­ve­ja­va u od­no­su sa tim že­na­ma. Oni­ma ko­ji su bla­go­slo­ve­ni da maj­ku ima­ju, mo­gu da bu­du do­sad­ne, ali če­šće one na­do­pu­nju­ju ne­do­stat­ke i ne­po­sti­za­nja na­ših maj­ki. A oni­ma ko­ji­ma su se ma­te­re pre­se­li­le na dru­gi svi­jet, po­znan­stvo sa ovim že­na­ma, ko­je u od­no­su pre­ma lju­di­ma umi­ju po­stu­pa­ti maj­čin­ski i ni­ka­ko druk­či­je, one zna­če mno­go, kao iz­vor pla­ni­ni i sun­ce ve­dri­ni.
Evo da i ja po­no­vim i ami­nu­jem: Jed­na je maj­ka! Sva­ka ko­ja maj­čin­sko sr­ce no­si to je ona. Ista! Bri­žna i pra­ved­na. La­ko ju je pre­po­zna­ti. To je, po ri­je­či­ma Sv. vla­di­ke Ni­ko­la­ja, sli­ka lju­ba­vi Bo­ži­je na ze­mlji.