Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Ko­li­ko je pri­stoj­no da se čo­vjek hva­li­še? Da sam se­bi la­ska? Da se pr­si i “na­du­va­va” kao da je cio svi­jet nje­gov? I ko­li­ka je opa­snost da ta­kvo sta­nje du­ha čo­vje­ko­vog na po­vr­ši­nu iz­ba­ci laž, ob­ma­ne, li­ce­mjer­je. Ko­li­ko su gor­dost i pre­po­ten­ci­ja, u stva­ri, naj­o­štri­ja gi­ljo­ti­na za isti­nu, tu per­ja­ni­cu eti­ke? I da li su hva­li­sav­ci, za­i­sta, vr­hun­ski maj­sto­ri ma­ni­pu­la­ci­je? Maj­sto­ri za­vo­đe­nja za “Go­leš pla­ni­nu”? U kraj­njem, ko­li­ko hva­li­sa­nje pred­sta­vlja la­gan i fin na­čin da ono po­sta­ne vid op­ho­đe­nja i po­na­ša­nja, do­mi­nan­tan obra­zac ko­mu­ni­ka­ci­je me­đu lju­di­ma? Ko­mu­ni­ka­ci­je pra­znog ho­da u sti­lu re­kla -ka­za­la, ja te­bi- ti me­ni. Ona­ko hor­ski, bez slu­ša­nja i uva­ža­va­nja sa­go­vor­ni­ka. Ko­mu­ni­ka­ci­je po tra­gi­ko­mič­nim no­ta­ma. Uisti­nu, ima li raz­li­ke iz­me­đu hva­li­sa­nja i la­ži?
Od­go­vor na po­sta­vlje­na pi­ta­nja, kao i na ona ko­ja u ve­zi s ovim mo­gu bi­ti po­sta­vlje­na ni­je jed­no­stav­no da­ti. Či­ni se, ipak, da hva­li­sa­nje i laž ni­ču iz istog ili rod­bin­ski bli­skog ko­ri­je­na. Ko­ji od ova dva fe­no­me­na ima bla­gu pred­nost u na­sta­ja­nju, upit­no je, te­ško do­ku­či­vo. Pje­snik re­če: ”Ma­nji po­tok u ve­ći uvi­re/Kod uvi­ra svo­je ime gu­bi”. Pot­po­ma­žu­ći se na­ve­de­nim sti­ho­vi­ma, mo­žda bi se mo­glo za­klju­či­ti da je laž, s ob­zi­rom na to da do­mi­ni­ra pro­sto­rom me­đu­ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je (da­nas na­ro­či­to) usi­sa­la hva­li­sa­nje ne­gdje na pra­po­čet­ku. A taj pra­po­če­tak se­že naj­vje­ro­vat­ni­je u vri­je­me po­ja­ve po­li­ti­ke i po­li­tič­kog dje­lo­va­nja. Laž je osnov­ni i ne­za­mjen­lji­vi kva­sac po­li­ti­ke. Nje­no nu­žno i s aspek­ta nje­ne fi­lo­zo­fi­je oprav­da­no sred­stvo. Ko­li­ko je oprav­da­no s aspek­ta do­sto­jan­stva i po­li­tič­kog mo­ra­la ve­li­ko je, a mo­žda i su­vi­šno pi­ta­nje. Sa aspek­ta isti­ne kao iskon­skog an­ti­po­da la­ži, ta­ko­đe. Isti­ne ko­ja čvr­sto dr­ži klju­če­ve slo­bo­de i slo­bod­nog čo­vje­ka. No, ka­ko bi­lo, lju­di ima­ju že­lju da la­žu. Sre­ćom, ima­ju že­lju i da se slu­že isti­nom. Pre­ne­se­no na te­ren po­li­ti­ke i po­li­ti­ča­ra, pa i na te­ren dr­žav­nič­kih funk­ci­ja, ma­le su šan­se (na­ža­lost), da laž uz­mak­ne pred isti­nom. I slo­bo­dom, na­rav­no. Za­to su pu­te­vi go­le si­le, de­spo­ti­zma i ti­ra­ni­je u bi­ti pu­te­vi or­ga­ni­zo­va­nog la­ga­nja. Pu­te­vi to­ta­li­tar­nih dru­štve­nih pro­ce­sa, to­ta­li­tar­nih ide­o­lo­gi­ja i dru­štve­nih re­ži­ma. Me­đu mno­go vr­sta la­ži spa­da i za­tva­ra­nje oči­ju pred isti­nom. Za­to da bu­de­mo “fi­ni­ji”: umje­sto - za­što laž i la­ga­nje, pi­ta­nje- za­što bje­ža­nje od isti­ne? Bez isti­ne ne­ma, ni­ti mo­že bi­ti slo­bo­de. A bez slo­bo­de čo­vjek ne ži­vi. On ta­da ži­vot sa­mo pod­no­si. Bez isti­ne i slo­bo­de čo­vjek tu­ma­ra u ta­mi. Ad­skoj ta­mi i du­hov­nom ha­o­su. Sli­je­pac kod oči­ju. Sli­je­pac do ko­jeg svje­tlost ne do­la­zi. Ni­ti do­ći mo­že. A šta je ži­vot bez svje­tlo­sti? Bez jed­nog od pr­vih bož­jih da­ro­va. Ni­šta!
Cr­na Go­ra da­nas ima grd­nih pro­ble­ma u su­o­ča­va­nju sa isti­nom. Vlast, pri­je svih. Za­što vlast fal­si­fi­ku­je cr­no­gor­ski isto­rij­ski i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet? Nje­go­vu (cr­no­gor­sku) vje­ru, je­zik, pi­smo? Za­što la­žno in­ter­pre­ti­ra iden­ti­tet di­na­sti­ja ko­je su, kroz vje­ko­ve, vla­da­le Cr­nom Go­rom? Iden­ti­tet sve­to­rod­ne lo­ze i di­na­sti­je Pe­tro­vić Nje­goš, na­ro­či­to? Pa iden­ti­tet dva Sve­ta Pe­tra Ce­tinj­ska, da po­me­ne­mo sa­mo njih. Ko­jim iden­ti­te­tom odi­šu “Po­sla­ni­ce” i “Gor­ski vi­je­nac”? Ili “Bal­kan­ska ca­ri­ca” go­spo­da­ra Cr­ne Go­re i ca­ra ju­na­ka, knja­za i kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća; ”Pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva” Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća? Či­ji su “Ok­to­ih” “Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje”. Mon­te­ne­grin­ski si­gur­no ni­je­su. Ot­kud Obi­li­ća po­lja­na u sr­cu Ce­ti­nja? Za­što Cr­no­gor­ci, ona­ko ju­nač­ki i slav­no, ma­sov­no iz­gi­bo­še u bi­ci na Moj­kov­cu 1916. go­di­ne? I ta­ko, bez kra­ja na­bra­ja­nju svi­je­tlih zu­blji cr­no­gor­skih. Ne­ma po­tre­be ići u Be­o­grad, Rim ili Pe­tro­grad. Ne tre­ba ići na ha­dži­luk, ni u Je­ru­sa­lim, na Sve­tu Go­ru, u Ca­ri­grad. Po­go­to­vo ne u Va­ti­kan. Do­volj­no je skok­nu­ti tu do Ce­ti­nja. Ući u ta­mo­šnji ar­hiv, bi­bli­o­te­ku “Đur­đe Cr­no­je­vić”, u ce­tinj­ske mu­ze­je... I, eto isti­ni­te spo­zna­je o iden­ti­tet­skim i isto­rij­skim ko­ri­je­ni­ma Cr­ne Go­re. O nje­nim lič­no­sti­ma, isto­rij­skom, kul­tur­nom i sva­kom dru­gom na­sle­đu. Eto su­ve isti­ne i slo­bo­de sva­kom Cr­no­gor­cu po­je­di­nač­no, i na­ro­du cr­no­gor­skom kao ko­lek­ti­vi­te­tu. I što je naj­bit­ni­je, eto po­gi­bi­je la­ži­ma, ob­ma­na­ma, ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, po­dje­la­ma, mr­žnji. Ži­vot na la­ži­ma, ne­slo­bo­di i mr­žnji, po­no­vi­mo, ni­je ži­vot, već ad­ska ta­ma. I je­di­no ta isti­na i slo­bo­da mo­gu osvi­je­sti­ti i pro­svi­je­tli­ti ži­vot. Uči­ni­ti ga smi­sle­nim. U tu svr­hu, ne­ka sva­ki Cr­no­go­rac, kao li­jek, “uzi­ma” sa­mo “Gor­ski vi­je­nac”. Tri­put dnev­no, a po mo­guć­no­sti i če­šće. Li­sta­ju­ći, ma­kar ovlaš, tu knji­gu nad knji­ga­ma oči­sti­će svo­ju dnev­no­po­li­tič­kim splet­ka­ma i la­ži­ma kon­ta­mi­ni­ra­nu du­šu. Svoj um i ra­zum. I do­mog­nu­ti se sun­ca ko­je se isti­nom i slo­bo­dom zo­ve. Sun­ca, bez či­jih zra­ka i to­pli­ne čo­vjek ne mo­že po­sto­ja­ti. Ni­ka­ko!