Autor: Mu­ha­rem Ba­zdulj


Pi­še se mno­go po­sled­njih ne­dje­lja o ve­li­koj iz­bje­glič­koj kri­zi, pa je ona ta­ko u jav­no­sti po­sta­la na­lik onom sim­bo­lič­nom sni­je­gu ko­ji, je li, ne pa­da da po­kri­je bri­jeg, već da sva­ka zver­ka po­ka­že svoj trag. Do­bro po­zna­ti ak­te­ri za­u­ze­li su svo­je do­bro po­zna­te po­zi­ci­je i je­di­no što je po­kva­ri­lo već uho­da­ni sce­na­rio je­ste hu­ma­no i od­go­vor­no po­na­ša­nje vla­sti. Hi­ste­rič­ni gnjev ko­ji se obič­no oba­ra na Alek­san­dra Vu­či­ća ovog pu­ta su mo­ra­li da otr­pe ne­ka­kvi spo­red­ni li­ko­vi iz ta­blo­id­ne sfe­re na ko­je su se sprem­no ostr­vi­le do­bro or­ga­ni­zo­va­ne di­gi­tal­ne bri­ga­de pro­fe­si­o­nal­nih čo­vje­ko­lju­ba­ca.
Svi drev­ni re­li­gij­ski ka­no­ni nas pod­u­ča­va­ju da onaj ko ima dvi­je ko­šu­lje jed­nu tre­ba da da­ri­va onom ko­ji je bez ko­šu­lje, da žed­nog tre­ba na­po­ji­ti, glad­nog na­hra­ni­ti, onog bez kro­va nad gla­vom pri­mi­ti na ko­nak. U sta­ri, pa­tri­jar­hal­ni mo­ral, ka­kve god da su nje­go­ve ma­ne, ta­ko­đe je čvr­sto upi­sa­na tra­di­ci­ja go­sto­prim­stva. Da lju­di­ma u ne­vo­lji tre­ba po­mo­ći, za sva­kog nor­mal­nog čo­vje­ka je ak­si­om o ko­me ne­ma po­tre­be pre­tje­ra­no fi­lo­zo­fi­ra­ti.
So­li­dar­nost i em­pa­ti­ja, me­đu­tim, ne bi smje­li da bu­du iz­go­vor za su­spen­do­va­nje raz­mi­šlja­nja i ra­ci­o­nal­no­sti. A upra­vo to se s ra­znih jav­nih adre­sa u po­sled­nje vri­je­me po­ku­ša­va ura­di­ti. Ključ­na te­za u toj pre­va­ri je­ste da uop­šte ni­je va­žno ka­ko i za­što su se ne­volj­ni­ci sa Bli­skog is­to­ka i iz Sje­ver­ne Afri­ke na­šli na le­di­ni bez igdje iče­ga, ne­go je je­di­no va­žno da im se po­mog­ne. Na­rav­no da je naj­va­žni­je da im se po­mog­ne, ali to ne zna­či da isto­vre­me­no ne tre­ba bi­ti svje­stan ko je za ovu si­tu­a­ci­ju naj­od­go­vor­ni­ji.
A naj­od­go­vor­ni­ji je, to sva­ko zna, NA­TO. I upra­vo za­to u svom dnev­ni­ku pi­sa­nom za Ra­dio „Slo­bod­na Evro­pa” So­nja Bi­ser­ko ima po­tre­bu da em­fa­tič­no us­tvr­di: „U re­gi­o­nu je na dru­štve­nim mre­ža­ma od­jek­nu­la pri­ča o to­me ka­ko je Je­le­na Mi­lić pri­mi­la si­rij­sku po­ro­di­cu u svoj stan sve dok ni­su uspje­li da odu za Ma­đar­sku. Bra­vo, Je­le­na.“
Evo, i ja ću da ka­žem, bez ika­kve iro­ni­je: Bra­vo, Je­le­na. I ma­da pri­vat­no vi­še vje­ru­jem hu­ma­no­sti ko­joj ne tre­ba mar­ke­tin­ška kam­pa­nja, onoj na tra­gu je­van­đelj­ske po­ru­ke da kad ne­kom po­ma­žeš ne tre­ba de­sna ru­ka da zna šta ti ra­di li­je­va, a ka­mo­li da o svo­joj do­bro­ti tru­biš, pri­zna­ću i da je ne­volj­ni­ku uglav­nom sve­jed­no s ko­jim mo­ti­vom mu je ne­ko po­mo­gao, te da je bo­lje po­mo­ći ne­kom ma­kar i iz sa­mo­pro­mo­tiv­nih raz­lo­ga ne­go mu ne po­mo­ći uop­šte. Ipak, je­dan gest Je­le­ne Mi­lić ni­je raz­log da se pre­ne­breg­ne či­nje­ni­ca da je ona lo­bi­sta upra­vo one or­ga­ni­za­ci­je ko­ja je za či­ta­vu iz­bje­glič­ku kri­zu naj­od­go­vor­ni­ja. Da ne ana­li­zi­ra­mo do­dat­no ka­ko je sig­ni­fi­kant­no da nje­nu hu­ma­nost re­kla­mi­ra Ra­dio „Slo­bod­na Evro­pa”, ame­rič­ki pro­pa­gand­ni ser­vis ko­ji fi­nan­si­ra­ju ame­rič­ke vla­sti, iz či­jeg je ono­vre­me­nog sje­di­šta u Min­he­nu uoči svo­je smr­ti dje­lo­vao i no­tor­ni Ste­pan Ban­de­ra.
Naj­lak­ši na­čin da se o ak­tu­el­noj glo­bal­noj kri­zi ne raz­mi­šlja po­li­tič­ki i ra­ci­o­nal­no je­ste nje­no ogra­ni­ča­va­nje na sen­ti­men­tal­nu sfe­ru. Ho­mo sa­pi­en­sa tre­ba da za­mi­je­ni ho­mo sen­ti­men­ta­lis. U jed­nom svom ro­ma­nu Kun­de­ra je zgod­no pri­mi­je­tio da se ho­mo sen­ti­men­ta­lis ne mo­že de­fi­ni­sa­ti kao čo­vjek ko­ji osje­ća (jer osje­ća­mo svi), ne­go kao čo­vjek ko­ji je osje­ća­nje uz­vi­sio kao vri­jed­nost. U ča­su kad se osje­ća­nje sma­tra za vri­jed­nost, svi že­le da osje­ća­ju, a bu­du­ći da se svi ra­do raz­me­će­mo svo­jim vri­jed­no­sti­ma, ima­mo i sklo­nost da ih po­ka­zu­je­mo. Otud i ova de­gu­tant­na tak­mi­če­nja po dru­štve­nim mre­ža­ma ko­li­ko je ko dir­nut, ko­li­ko je ko zgro­žen, ko­li­ko je ko gnje­van, ko­li­ko je ko bi­je­san. In­fan­til­no bu­sa­nje u pr­sa, in­fan­til­na te­žnja ka pot­pu­noj uni­for­mi­za­ci­ji po­no­vo pri­zi­va Kun­de­ru i nje­go­vu fan­ta­zi­ju o ostr­vu dje­ce iz „Knji­ge smi­je­ha i za­bo­ra­va“.
Vr­ti mi se Kun­de­ra po mi­sli­ma, jer sam ovih da­na iš­či­tao nje­gov po­sled­nji – kod nas još uvi­jek ne­pre­ve­de­ni – ro­man „Fe­sti­val be­zna­čaj­no­sti“. Ro­man je kra­tak, ali u nje­mu su is­pre­ple­te­ni mno­gi mo­ti­vi iz cje­lo­kup­nog nje­go­vog opu­sa. Kun­de­ra je ne­koć pre­po­znao su­šti­nu jed­nog opre­siv­nog po­li­tič­kog pro­jek­ta u prak­si da se sa slu­žbe­nih fo­to­gra­fi­ja bri­šu oni ko­mu­ni­stič­ki funk­ci­o­ne­ri ko­ji su u me­đu­vre­me­nu pa­li u ne­mi­lost. Ako bi tre­ba­lo na sli­čan na­čin pre­po­zna­ti su­šti­nu da­na­šnjeg opre­siv­nog po­li­tič­kog pro­jek­ta, ona se, či­ni mi se, naj­bo­lje mo­že vi­dje­ti na snim­ku na­sta­lom na NA­TO sa­mi­tu u An­ta­li­ji gdje tur­ski i grč­ki mi­ni­star vanj­skih po­slo­va za­jed­no sa Jen­som Stol­ten­ber­gom, ge­ne­ral­nim se­kre­ta­rom NA­TO-a, i Fe­de­ri­kom Mo­ge­ri­ni, vi­so­kom pred­stav­ni­com EU za spolj­nu po­li­ti­ku i bez­bjed­nost, pje­va­ju onu pje­smi­cu „We are the world, we are the chil­dren“. Od­go­vor­ni za tra­ge­di­ju mi­li­o­na dje­ce idi­ot­ski se smje­ška­ju pje­va­ju­ći nam ka­ko su oni svi­jet i ka­ko su oni dje­ca, pri­zna­ju­ći nam svi­ma, dje­či­je iskre­no, da je za njih svi­jet sa­mo nji­ho­va za­pad­na tvr­đa­va luk­su­za i da su oni dje­ca, ne­pu­no­ljet­na bi­ća neo­d­go­vor­na za sop­stve­ne po­stup­ke.
iskra. co