Pi­še: Če­do­mir An­tić


Opo­zi­ci­ja se od­lu­či­la da po­ve­de pro­te­ste ra­di smje­ne Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma i us­po­sta­ve pre­la­zne vla­de ko­ja će omo­gu­ći­ti te­melj­nu de­mo­kra­ti­za­ci­ju Cr­ne Go­re. Na­iz­gled, ri­ječ je o ri­skant­nom po­te­zu. Đu­ka­no­vi­ćev re­žim je pod ovim na­zi­vom dva­de­set i pet go­di­na na po­li­tič­koj sce­ni i zva­nič­no ni­kad ni­je iz­gu­bio iz­bo­re.
Ipak, Đu­ka­no­vi­ćev re­žim ni­je de­mo­krat­ski, ni­ti Cr­noj Go­ri nu­di na­pre­dak. Čak je i no­tor­ni Lu­ka­šen­ko na vlast do­šao kao opo­zi­ci­o­nar bje­lo­ru­skom ko­mu­ni­stič­kom esta­bli­šmen­tu. Bio je par­la­men­tar­ni bo­rac pro­tiv ko­rup­ci­je. To­kom če­tvrt vi­je­ka cr­no­gor­ska vlast, ko­ja je na­sta­la na ko­mu­ni­stič­kim struk­tu­ra­ma odr­ža­va­ju­ći ta­ko se­dam­de­se­to­go­di­šnju tra­di­ci­ju ti­ra­ni­je, uspje­la je sa­mo da se odr­ži. Ne po­sto­ji po­li­tič­ka struk­tu­ra u sa­vre­me­noj Evro­pi ko­ja je ta­ko be­sram­no i če­sto mi­je­nja­la uvje­re­nja, ide­o­lo­gi­je i pro­gra­me. Vlast je bi­va­la sve ja­ča, a pro­gram­ske i dr­žav­ne bit­ke re­dom je gu­bi­la. Da li u Cr­noj Go­ri po­sto­ji ne­ko ko mo­že da tvr­di da je ra­zu­man, a vje­ru­je da je Đu­ka­no­vi­će­va vlast stvo­ri­la cr­no­gor­sku dr­ža­vu? On je su­štin­ski uni­zio cr­no­gor­sku dr­ža­vu, uči­nio je sa­te­li­tom ne sa­mo SAD i EU već i Hr­vat­ske. Sve što ra­di za­sno­va­no je na ne­ra­zum­noj i ni­skoj mr­žnji pre­ma srp­skom na­ro­du i Sr­bi­ji. Po­sti­gao je da Cr­na Go­ra po pr­vi put po­sle gra­đan­skog ra­ta iz 1941. bu­de du­bo­ko i ne­pro­la­zno, ovaj put na­ci­o­nal­no po­di­je­lje­na. Cr­na Go­ra je, kao i Sr­bi­ja, ali upra­vo zbog ovog svog re­ži­ma, a ne zbog ge­o­po­li­tič­kih raz­lo­ga, pre­zre­na i za­bo­ra­vlje­na u svi­je­tu. Obe­ća­li su joj da je sle­de­ća za pri­jem u EU, a bi­la je i osta­la isto – po­moć­na kop­ne­na plat­for­ma za na­pad na Sr­bi­ju ili Ru­si­ju. Ze­mlja ko­joj isto­rij­ski naj­ve­ći pri­ja­telj – Bil Klin­ton – ne zna ime, čak ni kad je ne­ko­li­ko da­na njen gost.
Cr­no­gor­ski re­žim ši­ri mr­žnju. Ne­u­spje­šan je u sve­mu, osim u po­li­tič­kom za­ti­ra­nju sop­stve­nih gra­đa­na i ma­hi­na­ci­ja­ma ko­je ga odr­ža­va­ju na vla­sti. Je­dan od na­vod­nih opo­zi­ci­o­na­ra, ko­ji pri­pa­da jed­noj od onih stra­na­ka što su na­ziv po­zaj­mi­le iz jed­ne dr­ža­ve EU, a pro­gram iz dru­ge, po­mir­lji­vo go­vo­ri o po­tre­bi da se svi ka­pa­ci­te­ti upreg­nu u ci­lju „evrop­ske bu­duć­no­sti“, sa­ma za­mi­sao pro­te­sta za nje­ga je fru­stra­ci­ja i de­fi­ci­it. Ra­zu­mlji­vo, pa on iz­gle­da že­li da uče­stvu­je u iz­bo­ri­ma za no­vi SDP, a ne za no­vu dru­ga­či­ju i ne­sum­nji­vo bo­lju Cr­nu Go­ru.
No­vo vri­je­me zah­ti­je­va da se ti­ra­ni­ji i ne­prav­di su­prot­sta­vi iz­van in­sti­tu­ci­ja ko­je ni­ti su de­mo­krat­ske, ni­ti ra­de. Na­čin za to su mir­ni pro­te­sti. Ka­da vi­še gra­đa­na bu­de na uli­ca­ma ne­go u usta­no­va­ma i ka­da ne­za­do­volj­ni, uvri­je­đe­ni i glad­ni nad­bro­je sa­u­če­sni­ke do­ći će i slo­bo­da.
U stva­ri: slo­bo­da je već do­šla... Usko­ro će ona ši­rom Crne Go­re tra­ži­ti čo­vje­ka. Gra­đa­ni­na ko­ji je do­sto­jan.
Mno­gi ka­žu da su pro­te­sti uza­lud­ni. Da ima­ju uspje­ha sa­mo ta­mo gdje su SAD i EU že­lje­le da pro­mi­je­ne vlast. U Be­o­gra­du po­sto­ji or­ga­ni­za­ci­ja biv­ših bo­ra­ca pro­tiv Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma ko­ja kao stra­ši­lo, uz po­moć i za ra­čun SAD i NA­TO, „iz­vo­zi mir­ne re­vo­lu­ci­je“. U stva­ri oni su tu sa­mo da za­mu­te si­tu­a­ci­ju, a iza njih do­la­ze oba­vje­štaj­ne i te­ro­ri­stič­ke struk­tu­re da omo­gu­će oru­ža­ni pre­vrat ili oprav­da­ju voj­nu agre­si­ju.
Pri­je još ma­lo pa dvi­je de­ce­ni­je i ja sam uče­stvo­vao u mir­nim pro­te­sti­ma. Mi­lo­še­vi­ćev re­ži­ma je ta­da bio naj­ja­či - imao je i otvo­re­nu po­dr­šku Va­šing­to­na i Bir­se­la. Opo­zi­ci­ja je od­ni­je­la Pi­ro­vu po­bje­du ka­da su se u dru­gom kru­gu sa­bra­li gla­so­vi ina­če po­di­je­lje­nih ne­za­do­volj­ni­ka. Po­sle naj­du­go­traj­ni­jeg pro­te­sta u isto­ri­ji Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta i naj­ve­ćih pro­te­sta u isto­ri­ji srp­ske de­mo­kra­ti­je uspje­li smo u sve­mu. Pri­zna­ti su pra­vi re­zul­ta­ti iz­bo­ra, smi­je­njen je rek­tor uni­ver­zi­te­ta, ras­pi­sa­ni su iz­bo­ri... Ame­ri­ka i nje­ni sa­ve­zni­ci su ra­di odr­ža­nja Mi­lo­še­vi­ća, od ko­ga je još va­lja­lo bez­u­slov­no ote­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, upr­kos pre­o­sta­lim sank­ci­ja­ma, mje­sec da­na po­sli­je na­še po­bje­de, ulo­ži­le oko mi­li­jar­du do­la­ra (ku­pu­ju­ći te­le­fo­ni­ju). Ka­sni­je, ka­da su ušle u no­vi su­kob sa Mi­lo­še­vi­ćem, fi­nan­si­ra­le su je­dan pra­zan, ne­na­ci­o­na­lan i su­štin­ski an­ti­de­mo­krat­ski i ne­u­ni­ver­zi­tet­ski omla­din­ski po­kret či­je su te­ko­vi­ne i da­nas bru­ka za naš na­rod. Ipak, osta­lo je i na­sle­đe na­še po­bje­de. Po­sle 1997. de­mo­krat­ska opo­zi­ci­ja ste­kla je upo­ri­šte u naj­ve­ćim gra­do­vi­ma Sr­bi­je, za­u­vi­jek je raz­bi­je­na me­dij­ska blo­ka­da u Sr­bi­ji, na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma tri­jum­fo­va­la je opo­zi­ci­ja. Iz­bo­ri ni­ka­da vi­še ni­je­su bi­li pod sum­njom.
Pro­te­sti su za­to na­čin da se, pri­je sve­ga, pre­bro­ji­mo. Da vi­di­mo ko je za slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju, a ko je u po­li­ti­ci zbog nov­ca, pri­vi­le­gi­ja, pa­to­lo­ške mr­žnje pre­ma srp­skom na­ro­du... Da pro­te­sti ni­je­su uspje­šni, ne bi Đu­ka­no­vi­ćev re­žim do­zi­vao mon­stru­o­zne ti­po­ve da gr­de i bla­te opo­zi­ci­ju, pa se sve za­vr­ši­lo ta­kvom bru­kom da su ov­dje u Be­o­gra­du nji­ho­vi na­pred­njač­ki dru­ga­ri mo­ra­li da za­bra­nju­ju emi­si­je u ko­ji­ma su se ti i ta­kvi bez sti­da po­ka­za­li.
Re­žim ka­kav je Đu­ka­no­vi­ćev te­ško je obo­ri­ti. Oni su i od­raz vo­lje si­le­džij­skih ve­li­kih si­la. Ipak, on je i iz­raz sla­bo­sti cr­no­gor­skog dru­štva i ne­rav­no­prav­no­sti na­rodâ Cr­ne Go­re. Za­to su pro­te­sti naj­bo­lji i naj­br­ži na­čin.
Kao pri­pad­nik srp­skog na­ro­da či­ji dio ži­vi u Cr­noj Go­ri, kao po­što­va­lac i pri­ja­telj, Sr­bi­ji­ne se­stri­ce ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re, s ra­do­šću po­sma­tram udar­ce u be­ton­ski blok ti­ra­ni­je ko­ji se sve do hi­lja­di­tog či­ne be­smi­sle­ni i uza­lud­ni, a on­da se od­jed­nom blok ras­pad­ne u prah... Bro­jim: 997, 998...
( Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)